Силовање истине, као појавни облик наступа учесника хрватскe УЗП (удружени злочиначки подухват) камариле, ипак даје резултате, макар у наступу београдске политике „неутралности у региону и шире“ (читај, активно несупростављање злочину).
Још од 1867.године, у аустријском и угарском делу тадашње Двојне монархије, имали су Срби и Хрвати једнак третман.
Упркос агресивности RKC (Римокатоличка црква) и HSP (Хрватска странка права), бечки су господари ипак имали став да се то словенско становништво није делико по нацији већ по вероисповести, и језику којим говори.
Тако су тада и постојали Срби-католици у Далмацији и Приморју, са Дубровчанима као драгуљем у круни.
Чак и у Великом рату, водиће статистичари табеларне приказе са рубриком заједништва (Кроато-Срби), у животу и смрти војника, из јужнословенских покрајина.
Тек ће прва заједничка држава увести у попису националну одредницу, која је већ увелико злоупотребљавана од свештенства RKC и првака HSS (Хрватска сељачка странка), који своје ослободиоце злобно називају окупаторима, јер нису били исте вере.
Некадашње бечко-пештанске слуге, брутално прозивају оне Хрвате који искрено подржавају Југославију као заједницу, у којој су добили и опште право гласа, уз све остале добитке.
Чим `39.-е добише своју Banovinu Hrvatsku, уследи талас отпуштања Срба из службе као појавни облик већ упућене тајне окружнице HSS, о постaвљењу према заједничкој држави Југославији.
Проглашењем NDH и усвајањем расних антисрпских закона, дефинисано је „српско питање“ и његово још јасније коначно решење, у самосталној хрватској држави.
Српски антифашистички устанак, први у поробљеној Европи, успорио је решење тога „српског питања“ у тадашњој NDH, препустивши његово решавање кроатокомунистима као „варијанти Б“, хрватских домољуба.
Скоро пет деценија, хрватски комунисти, RKC и усташка емиграција, играју покварену игру са српским народом у Хрватској, упорно га преводећи у статус „хрватског политичког народа“!
Притом је законски одрађено, да се не покрене питање геноцида над Србима, одиграна фарса са суђењем Артуковићу, јер су хрватски грађански политичари, емигранти у САД, јасно истакли да је ратни злочинац и под том одредницом је и испоручен, иако држављанин САД!
Истовремено је покренута и прича о хрватском комунисти Хебрангу, доказаном србождеру, који ће организовати неколико суђења Србима-комунистима током НОБ, само зато што су писали о геноциду који је починила хрватска фашистичка држава, а не само „усташе-марсовци“!
Проба названа „хрватско прољеће“ или „маспок“ („масовни покрет“) из седамдесетих година прошлог века, у којој евидентно није узела учешћа RKC, замајац антисрпства још од првог хрватског концила 1900.године, више је послужила за чишћење пројугословенских кадрова у државној управи и нарочито у федерацији (афера „ЖАНКО“), пред доношење устава из `74.године којим је најзад разграђена држава, за коју су Срби изгинули дваред, у једном веку!
Ипак, и у том новом уставу, Срби у Хрватској остали су народ, додуше са службеним хрватским језиком, што ни бравар BROZ није никако „примећивао“, иако су бројни још храбри појединци, указивали на то кршење права конститутивног народа, и нежељене последице!
Уследило је затим евидентно фалсификовање историје НОБ, где бројне крајинске бригаде уз своја ратна имена, добише и непостојеће хрватске предзнаке, као да је дотада сакривану документацију о томе најзад доставила усташка емиграција, или можда стиже из архиве британске SОЕ!
Били су то јасни знаци намере, да се у будућности преиспита основ за државотворност српског народа у Хрватској!
У БиХ су још били нејаки за ту игру, муслимани су управо порасли за слово, и пратећи статус народа, пред планирани попис`71., у заједничкој држави.
Све су ове активности координисане из Матице Хрватске, Друштва књижевника Хрватске и Каптола (жаргонски назив средиштa RKC у Хрватској) са тадашњим челницима СКХ, који су се јавно још заклињали у „братство-јединство као зеницу ока свог“, када би о годишњици устанка морали ипак скокнути до Срба, места где је `41. почео масовни устанак против NDH.
Тада још нису смели да лажу о Сиску и храбрим комунистима, који су прогласили устанак у оближњој шуми и вратили се потом у варош, својим снашама, уплашени од сусрета са гневним Србима и Васиљем Гаћешом, који за њих ни марили нису, али за борбу са усташама, јесу!
После вишестраначких избора у мају `90., чим се преузе власт, понови се судбина Срба-чиновни ка из времена Banovine Hrvatske, уследише масовни откази и плански прогони!
Да им се не понове и расни закони, Срби одржаше сабор у Србу и решише, као конститутивни народ да на референдуму (по важећем закону!) одлуче о заједништву са Хрватима!
Представници српског народа јасно дефинисаше, да облик референдума о заједништву, директно овиси о ставу Хрвата према заједничкој држави.
Нису Срби бранили Хрватима да се издвоје из Југославије, али они као народ неће дозволити да и њих собом поведу у нову независну, где већ пишу пароле „ЖАП“ (живео Анте Павелић)!
Видећи да се врше припреме за референдум, који је симболично заказан за 19. август –ПРЕО БРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ-, као нови квалитетни почетак суживота два народа у заједничкој републици, руководство HDZ као владајуће странке, на затвореној седници доноси одлуку да силом оружја спречи демократски облик изјашњавања конститутивног народа, јер има уставно право самоопределења и самоотцепљења!
Зато су 17.августа и послали припаднике специјалне јединице МУП, да силом одузму оружје из СУП-ова у општинама које су већ формирале „Заједницу општина Сјеверне Далмације и Лике“, као ембрион самоорганизовања српског народа!
На ту оружану агресију, без законског основа за примену силе, српски народ је самоорганизова но одговорио подизањем барикада, без насиља према припадницима МУП Р ХРВАТСКЕ!
Да сакрију своје јавно испољено насиље, покренута је лавина новинарских лажи о „српској побуни“, већ унапред договорени извештачи светских независних медија похрлише у Крајину, као некад на Дивљи запад, очекујући сцене из каубојских филмова и романа Карла Маја.
Индијанце у лику Срба, лако су нашли, Срби су извештаче ZDF лако препознали као земљаке Карла Маја, јер су некада глумили као статисти у серији филмова по његовим романима. Филмови су сниманим на Плитвицама и кањону Пакленице, где су сада биле барикаде.
Лагање о „српској побуни у Хрватској“, преузеће и истражитељи хаашког трибунала и активисти НВО у Србији, заједнички упорно трагајући за доказима који би оптужили тадашњу власт у Србији да је организатор и иницијатор те спонтане реакције народа, који нажалост има горко искуство „остатка закланог народа“, у хрватском геноциду почињеном у НДХ!
После „петооктобарског демократског ослобођења од тираније“, усвојиће српска политика и нарочито правосуђе термин о „српској побуни“, следећи послушнички диктат из Брисела.
Челнице разних НВО и „деконтаминерке“ београдске, одмах ће за учеснике оправданог отпора новохрватском оружаном терору, резервисати име „српски фашисти“, а потомци усташа са традицијом фашиста постаће хрватски бранитељи, домољуби, безгрешни ко „Цезарeва жена“!
Фарса са „српском побуном“ траје већ четврт века, и поприма све нове и нове облике, само да се сакрије истина о насиљу над конститутивним народом, у земљи која је некада била његова, али је одлуком чланова хрватског УЗП насилно отета, а он силом прогнан!
Ситницу, да је у том злочину етничког чишћења активно учестовао и НАТО и ЕУ, у Београду поодавно нико не помиње, јер пут у „светлу будућност“ нема алтернативу, и шта је притом ситница од остатка закланог народа?!
Народна пословица – „Ко хоће да заборави, тај хоће да му се понови“! – није још у Београду службено верификована из Брисела и Вашингтона, али време тече, а хеликоптери стижу!
