Мит о Великосрпској агресији

Пише Милош Дојчиновић

Након две деценије од завршетка ратних сукоба на простору некадашње СФРЈ још увек постоје нетачне чињенице и дезинформације о томе која је страна какву улогу у рату одиграла те непостоји објективно сагледавање догађаја из прошлости ради историје, што за последицу има многобројне ревизије и злоупотребе термина грађанског рата у Хрватској.

Као дан ‘Великосрпске агресије’ се наводи дан када је отпочета битка за Вуковар, који су хрвати од милоште звали ‘нови Стаљинград’. Сам разлог битке за Вуковар је криво приказан. Збор Народне Гарде познатији као ‘Зенге’ блокирале су касарне ЈНА у Вуковару и Боровом селу,те је војска послата тамо да их деблокира. ЈНА је имала са правом да то и уради јер Хрватска није била још увек међународно призната држава.  Уосталом сама теза напада на Вуковар као ‘великосрпкој агресији’ не може бити тачна јер 14.425 (32,31 %) срба нису могла да изврше агресију у граду у којем њихови преци живе већ неколико стотина година. Са друге стране треба узети у обзир да је Хрватска још увек била саставни део СФРЈ и могла је бити изложена дејствима ЈНА. Обично се као ‘агресија’ приказују снимци на којима се види како ЈНА тенкови крећи из Београда ка Хрватској међутим шта је са Книном који је дубоко у територији Хрватске? Како неко може да окупира сопствену земљу? Како то може бити агресија када је била аутентична побуна људи на својим вековним огњиштима?

Пре рата у Книну су срби чинили 80% становништва, те сама побуна крајишника је реакција на хрватски устав који више није признавао тамошњим србима “статуса конститутивног народа“. Противречност самој тези “великосрпске агресије“ јесте чињеница да власт у СРЈ, никада није признавала РСК нити је ‘Влада Републике Српске Крајине у избеглиштву’ након рата била призната од стране било које власти осим радикала. Након петоктобарског пуча, сва помоћ са србима из дијаспоре је преинута и једина је била важна сарадња са политичким судом Хашким трибуналом. Политика Слободана Милошевића је била оптужена за ‘удружени злочиначки подухват’ јер су срби из Савезне Републике Југославије војно,новчано и логистички помагали србима из Републике Српске Крајине који су били територијално угрожени. Притом се наравно није узимало у обзир то да је Немачка директно признала против уставну сепарацију Хрватске из СФРЈ и на тај начин распламсала ратни сукоб. Такође се није узимало у обзир многобројне паравојне јединице из Западних држава Европе које су долазиле на ратишта у Хрватску као и то што је Ватикан преко своје банке снабдевао хрвате оружјем. Када је Хрватска међународно била призната, ЈНА се повукла и територија коју су држали побуњени срби је играла дефанзивну улогу до краја рата и била је на сталним ударима Хрватске војске, од Масленице и Медачког џепа, преко Бљеска и Олује. Ту сваки привид великосрпске агресије  губи смисао.

Зашто је ракетирање Загреба било оправдано?

У рану зору 1 маја 1995, Хрватска војска и редарственици започели су војну операцију ‘Бљесак’ на целокупној територији Западне Славоније коју су држали побуњени срби. Направљен је обруч од 16 000 припадника Хрватске војске у којем се нашло свега 4000 припаднике Српске војске Крајине. За резултат ова операција је имала протеривање 15 000 српских цивила, око 280 убијених цивила, махом жена и деце и такође бомбардовање избеглица из авиона у циљу планског етничког чишћења.

Као нужну одбрану на ратне злочине који су се десили у Западној Славонији као и због немогућности да се пешадијски супростави надмоћнијем непријатељу који је у свом саставу имао много више војника, тадашњи председник РСК, Милан Мартић наредио је ракетирање Загреба по војним циљевима из Оркана, такозваних звончића. Пошто је навођење ових ракета јако тешко, непрецизност може бити и до један километар те су ова два ракетна напада која су се одиграла 2 и 3 маја 1995 за последицу имала двоје мртвих и око 100 рањених цивила. Ракете су пале у близини Трга Бана Јелачића, погођено је Хрватско народно казалиште, аеродром Плесо и Дечја болница у Клајићевој. То је био ратни злочин који се у много чему разликовао из саме намере, односно умишљаја, није урађен плански као Бљесак да би се цивили што више побили. Јер сваки извршитељ има своје припремне радње из којих касније произађе само кривично дело. Овај акт више говори о Мартићевом политичком непотизму а не зрелом вођењу политике. Одмах после напада, амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт, који је више био лични саветник Туђману а не дипломата, појавио се пред теливизијским камерама ХРТ-а те убеђивао избезумљене грађане Загреба да су срби плански извршили напад како би што више побили цивила. О злочинима у Бљеску који су се одиграли већ јуче, ни трага ни гласа. Оно што доприноси у великој мери тези да је мит о ‘Великосрпској агресији’ изрежиран је су пресуде Хашког трибунала у односу на ова два догађаја. За операцију ‘Бљесак’ нико никад није одговарао а за четири испаљене ракете на Загреб, Милан Мартић је добио невероватних 35 година затвора. Када се притом дода срамна ослобађајућа пресуда хрватском генералу Анте Готовини, слика о србима као ‘варварима и главним кривцима за рат у Југославији’ се изводи руглу јер за рат су највише криви они који нам данас суде.

Зашто је дошло до слома Републике Српске Крајине?

Драго Ковачевић, бивши градоначелник Книна, изнео је тезу да је Крајина била  ‘кусур од Републике Српске, којим је Милошевић частио Туђмана’. Изнео је тезу да су њих двојица били ‘господари рата’ што значи да апсолутно нико од светских моћника није могао да утиче на ратна збивања која су жарили и палили последњи диктатори на Балкану. Са друге стране Вук Драшковић је изнео нелогичну тезу, претенциозну и изврдљиву да је ‘Питер Галбрајт приморао Туђмана да потпише план З-4’ те да је споразум отпао јер га је Милошевић преко Мартића одбио. Ово је апсолутна неистина. Чињеница је да Загреб никада формално није прихватио тај план али га није ни одбио. То се може тумачити из угла, да је Туђман веровао свом ‘лојалном партнеру’ Милошевићу да га неће прихватити. Мада многи политичари инсистирају на томе, да је крах Крајине проузрукован непотписивањем плана који је побуњеним србима давао положај ‘државе у држави’. То је ништа друго већ страх од  претпостављеног,  центра моћи који је већ одредио каква ће судбина тамошњих срба бити. Њу су сами одредили Американци а спровели у дело по њиховом наређењу Хрвати (постоји доказ да су Амерички пензионисани генерали обучавали Хрватске официре и пружали им логистичку подршку). Дошао сам до закључка, да је Милошевић у жељи да се што пре ослободи тешких санкција Међународне заједнице ‘пустио низ воду’ тамошње србе, за које је знао да неће моћи пружити одбрану јер их је са друге стране фронта чекало две стотине хиљада хрватских бојовника. Са друге стране Американцима никако није одговарао ‘Кипарски сценаријо’ у Хрватској, те измишљање самог тог плана је заправо само једна врста ‘алибија’ да се српско становништво у потпуности етнички очисти. Американци су уценили Милошевића да се одрекне Крајине ако не жели територијалну угроженост Републике Српске и СРЈ из ваздушних линија НАТО-а. Онда је направљен холивудски филм који је режирала ЦИА ‘како побуњени срби одбијају све мировне споразуме’ те дају зелено светло непријатељу да сурово дејствује према њима.

Такође треба напоменути да су Хрвати измислили мит о ‘Домовинском рату’ а не грађанском какав је био, те да су они истовремено и жртве и победници што баш и не иде једно са другим, зар не? Измислили су победу над “четвртом најјачом армијом у Европи“, односно “Југо-четничкој“ армији како је у то време пропагандно извештавао ХРТ. Уистину то је била чиста демонстрација силе на ненаоружаном народу или прецизније двадесет хиљада слабо наоружаних и потхрањених српским сељака. Геноцидна политика која је нажалост спроведена над српским народом у Лики, Далмацији, Кордуну и Банији изводи се из фашистичке изјаве Фрање Туђмана на Брионима 31 јула 1995: “Да им нанесемо такве ударце… да срби практично нестану…“.

Када се погледа дубина и простор који су хрвати заузели након завршетка операције ‘Олуја’ 8 августа 1995 као и последице самог етничког чишћења долази се до закључка да је Туђман водио великохрватску политику.

Милош Дојчиновић