Заклетва – шта је то?

Последњег дана маја 2012. године, Томислав Николић је положио следећу заклетву: “Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.” После тога је на тој посебној седници Народне скупштине Србије интонирана химна “Боже правде”, коју, занимљиво, није певао ни он ни већина посланика ни министара.[1]

Нешто више од девет месеци касније, прецизније 4. марта 2013, испоставља се да је Николићева верност заклетви коју је положио била веома кратког века. У интервјуу за египатски лист Ал Ахрам, који су пренеле агенције у Србији, а и државна телевизија и интернет сајт, Николић је, осврћући се на текуће “бриселске преговоре” о Косову и Метохији, дословце изјавио следеће: “Ми, по Уставу, не бисмо смели да препознајемо Косово као некакву специфичну територију изван аутономије, али смо у Резолуцији предвидели, рачунајући да ће нам грађани то одобрити кроз промене Устава, зато што су наши грађани спремни да се тај проблем једном коначно реши“.[2] Хладнокрвношћу вишеструког преступника, Николић је додао да “Резолуцијом (о Косову и Метохији коју је Народна скупштина усвојила 13. јануара 2013.) ми препознајемо Косово и Метохију као специфичну територију, признајемо да имају председника, Владу, Устав, полицију, имаће ускоро и војску, али да на тој територији живи и српска заједница”, истичући додатно да је “Скупштина Србије, на његов предлог, изгласала резолуцију која Косово и Метохију препознаје као специфичну територију”.[3]

Дакле, имамо црно на бело председничко признање да је предложио, и сада подржава документ који је противан Уставу на који је положио заклетву. Искусно, Николић је своје кривоклетство и уставоборство поделио и са Народном скупштином. Да подсетимо, народни посланици Скупштине Србије су, истог дана када и он, положили заклетву следеће садржине: “Заклињем се да ћу дужност народног посланика обављати предано, поштено, савесно и верно Уставу, бранити људска и мањинска права и грађанске слободе и по најбољем знању и умећу служити грађанима Србије, истини и правди”.[4]

Иначе, Николићево заклињање на Устав Србије било је краћег века од оног изговореног на протестном скупу “Косово је Србија” у фебруару 2008: “Ја вам обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буде под контролом Србије. Није могао Хитлер да га узме неће ни ови данашњи”.[5]

Обе ове заклетве имале су, пак, знатно краћи рок трајања него она “четничка” (наводнице се морају применити у његовом случају) коју је Николић положио у мају 1993, а која је гласила: “Заклињем се као српски четнички војвода, заклињем се Богом и Светим Савом да ћу се свим својим снагама борити за слободу српског народа и обнову јединствене српске државе на Балкану која ће обухватити све српске земље, тако ми Бог помогао!”

Та заклетва положена на Романији била је на крају зачињена бројним рафалима у ваздух. Све то се дешавало првог дана референдумског изјашњавања грађана Републике Српске о (не)прихватању тзв. Венс-Овеновог плана. Тај план је под великим међународним – и београдским – претходно у Атини 2. маја потписао председник Републике Српске Радован Караџић, али уз услов да га одобри и Народна скупштина Републике Српске. И Народна скупштина и народ Републике Српске су тај план, којим би српско етничко и државно ткиво било распарчано и територијално умањено, одбили, а делегација Српске радикалне странке, у којој је био и Николић, дошла је да, између осталог, подржи одбијање тог плана, притом обећавши помоћ у људству у случају “стране окупације”. Тадашње одбијање Венс-Овеногог плана у условима потпуно непријатељског окружења и међународне изолације представљало је истински подвиг, и трасирало пут ка прихватању много повољнијег Дејтонског споразума, који је омогућио опстајање Републике Српске до данашњег дана.

Питања се намећу сама по себи. Ако на власти имамо људе спремне да крше задате заклетве без трептања, који су спремни да отворено газе Устав, који су хладно погазили све за шта су се претходно залагали[6] и чему имају да дугују своје “богате” биографије – чему онда Србија може да се нада под њиховом влашћу, осим још горих узурпација, лажи и издаја? И – која је обавеза грађана према таквим властима – а и према себи, својој историји и свом потомству? Парафразирајући Достојевског – ако нема Устава и закона, ако обећања и заклетве не вреде ни пет пара, онда је све дозвољено. Да ли је то та “европска будућност” која се нуди Србији? И да ли ће Србија на њу пристати? Поучена искуством Републике Српске – јасно је да ништа, па ни у најтежим условима не мора да буде неминовно, односно “безалтернативно”. Осим, можда, ако сте положили неке тајне заклетве.

Узгред – планира је велики борац против “корупције и криминала”, Александар Вучић, да ухапси Председника?[7]Макар ради бар додатних шара на лажи?[8]

Александар ПАВИЋ / Фонд Стратешке Културе