На седници 17. јула ове године Влада Србије у техничком мандату је усвојила Одлуку о образовању полицијских и војних снага за извршавање заједничких задатака, ради спречавања илегалних улазака миграната из правца Р. Бугарске и Р. Македоније, као и привођења правди кријумчара људима који тај илегални посао обављају на територији Р. Србије, како стоји у званичном саопштењу.[i]
Просечан грађанин ће се питати, шта је у томе чудно? Влада Србије, макар и бескрајно дуго у техничком мандату са свемогућим техничаром на челу и истовремено мандатором у максималном мандатарисању), ради свој посао и брине о безбедности државе.
Да ли је баш тако, односно, шта се кроз усвајање ове, али и ранијих одлука поводом такозване азилантске, мигрантске и какве све не, али дириговане кризе која ће нам доћи главе, може уочити? Или, боље рећи, разумети колико су нам држава и народ угрожени на платформи петооктобарске „доктрине“, коју су напредњаци са својим бројним сателитима за последње четири године не само динамизирали, већ и значајно унапредили. Када се то преведе на народни језик – приводе крају растакање Србије по свим шавовима.
Уместо да су зауставили за ове четири године европски пут (јер баш су то обећали пре доласка на власт у случају да се настави са отимањем Космета), као и да су изашли из погубног НАТО програма „Партнерство за мир“ преко кога нам је уништен одбрамбени и безбедносни систем, дакле, изашли из НАТО дворишта, они су радили све супротно. Притом се вадећи „достигнућима“ претходних властодржаца, уз дежурно објашњење како се такве међународне обавезе морају поштовати. Није него. Тачније – неопевана лаж. Узмимо само пример СОФА споразума и ИПАП плана – стадијума. Или Бриселски споразум који је уствари признање „Косова“.
Уместо да су по тзв. хитном поступку, када је реч о одбрани и заштити државе и њених граница (Закон о одбрани[ii], Закон о Војсци Србије[iii], Закон о заштити државне границе[iv]…) укидали наведене прописе од посебног значаја, које су нам петооктобарци натурили по налазима Запада, и доносили нове, или их бар кориговали и прилагођавали новнонасталим околностима, они су наставили да их сулудо примењују. Па да бар то чине како треба, ни по’ јада.
Не, они такве законе, стратегије, доктрине, разне уредбе, или не примењују, или то чине селективно, или, што је најчешћа појава, спроводе погрешно, односно извршавају налоге са Запада. Успут маркетинга ради и у циљу обмањивања јавности. Управо на то је и личила медијска представа у којој је пре неку ноћ учествовао и министар одбране у техничком мандату, лично, обилазећи граничну линију.[v] Само што није командовао десетинама пратиоца и бројној рекламерској свити: „у стрелце за борбу“, не би ли уживо, пред камерама, положили на ледину бар једну групу арапских кријумчара мученика које воде са собом.
Актуелна стара-нова власт отишла је још један корак даље, подразумева се у складу са глобалистичком агендом, нескривено газећи важеће међународне прописе. Као што је Женевска конвенција из 1949. године коју и не помињу а она је једино меродавна за цивиле угрожене ратом, а не некакве мигранти, азиланти, избеглице. Или, Женевска конвенција из 1951. године која третира питање азила, али коју углавном не примењују или оно што покушавају да удену је супротно духу наведеног документа. Па тако газе и домаћи Закон о азилу[vi] који је, као и у свакој независној држави конципиран на бази наведне конвеције из 1951. године, а не на основу некаквих квота некакве ЕУ, која, као регионала организација (изведени а не изворни субјекат међународног права), на овим питањима нема надлежности.
Рецимо, да будемо још конкретнији и практичнији – ко им је бранио да врате обавезни војни рок и да поново формирају граничне јединице Војске Србије које би биле апсолутни гарант безбедности граница, зато што су за сто година постојања недвосмислено показале како се то ради? Одговор је, наравно, НАТО и ЕУ.
Без првог – обавезни војни рок а то значи масовност, скоро да је немогуће ово друго – ефикасне граничне јединице. Била је то најбоља и најобученија војска којом смо располагали, а која је по налогу евроатлантских „партнера“ укинута у периоду 2004 – 2007, како би озбезбеђење државне границе преузела малобројна цивилна ноформирана Гранична полиција.[vii] А како та полицијска формација обезбеђује државну међу, резултати са кријумчарењем арапских избеглица, али и многи други проблеми на граници, све казују.
Да није тако, због чега би иначе звали у помоћ Војску Србије, која је након „реформисања“ од стране НАТО и његових српских извршиоца прљавих послова, ем бројно мала и непрепознатљива, ем више није надлежна за државну границу. То значи да није ни обучена за обезбеђење исте. И не само то, Војска Србије се у кровном Закону о заштити државне границе нигде и не помиње, једноставно, нема никакве надлежности за ту област у миру.
Како је онда Војска ангажована у минулих годину дана, и посебно од фебруара ове године? На два начина. Први, који је у дужем трајању био нелегалан, зато што су дошли у ситуацију да јој командују полицијски команданти, под видом некаквих планова заједничке сарадње, кординације и испомоћи.[viii]Други начин, са којим се кренуло тек најновијом јулском одлуком Владе Србије у техничком мандату, за који се може констатовати да је легалан (колико год да је као такав натегнут), зато што је вероватно (Одлука није доступна јавности, па отуда ово – вероватно) базиран на члану 39. Закона о одбрани, који једини третира овакве ситуације.
Ево шта стоји у наведеном члану Закона о одбрани:
„Ако су угрожени: део територије Републике Србије, гранични појас, граница, живот и здравље људи и животиња и материјална добра на том подручју, на заједнички предлог министра унутрашњих послова и министра одбране, а уз сагласност председника Републике, Влада образује полицијске и војне снаге за извршавање заједничких задатака.
У извршавању задатака из става 1. овог члана, полицијске и војне снаге су потчињене старешини Војске Србије кога овласти председник Републике, на заједнички предлог министра унутрашњих послова и министра одбране“.
Садржај који је цитиран најбоље одсликава сву нашу државну како регулаторну тако и конфузију у пракси. Да туга буде комплетна, питања одбране државе и њене границе су крајње озбиљна и ту не би смело да буде импровизација, нејасноћа, дуализма, то јест кршења принципа субординације и сличних проблема. Ево и зашто.
У члану 11. истог Закона о одбрани у првом ставу јасно стоји да „Председник Републике, у складу са законом, командује Војском Србије“, док се у ставу пет истог члана наглашава да „своја овлашћења у области одбране може пренети на министра одбране, осим одлучивања о употреби Војске Србије…“
(За оне којима није познато – министар одбране нема право командовања Војском, па тако ни Влада а поготову не председник Владе, а то значи ни право њене употребе на борбеним задацима како у миру тако и у рату – а ангажовање на граници то јесте – већ има законска овлашћења руковођења системом, што је значајно различито).
Дакле, Влада је чланом 39. Закона о одбрани добила овлашћење за активност коју нема нити по Уставу, нити по главним одредбама наведеног закона (као и других прописа), чиме је створена контрадикција. Зашто је тако? Зато што Влада „образује полицијске и војне снаге за извршавање заједничких задатака“. И то тако што се у истом члану (ваљда због Закона о заштити државне границе) на прво место ставља министар унутрашњих послова, па затим министар одбране, те се у складу са тим и снаге дефинишу истим редоследом – „полицијске и војне снаге“.
У ставу другом истог члана напред наведено тумачење се потврђује формулацијом да су „полицијске и војне снаге потчињене старешини Војске Србије кога овласти председник Републике“. Отуда и питање – због чега нису изменили наведени члан 39. и једноставно ствари обрнули у правом смеру, то јест, поставили онако како је једино могуће и у сагласју са духом Закона о одбрани? Одговор је јасан, као што је већ раније истакнуто и зове се – НАТО, ЕУ, европски стандарди, вредности… хаос и преписивачка школа.
Међутим, да баталимо ове формалности (иако су веома битне!), суштина је у нечему другом. Због чега су се председник Републике, Влада и пратећи министри одлучили за примену члана 39. (јер други немају на располагању, осим члана 2. Закона о Војсци Србије који је скоро па идентичан), ако упорно тврде да све држе под контролом, да су илегалне миграторне токове успешно заустављали у минулом двогодишњем периоду, да Гранична полиција извршава своје задатке редовно и слично томе?
Уосталом, наведени члан Закона о одбрани и почиње својеврсном супозицијом, односно јасним (и екстремним) условом: „Ако су угрожени: део територије Р. Србије, гранични појас, граница…..“
Уколико слушамо Вучића, Вулина[ix] или Стефановића у силним изјавама, то није тако – ми нисмо угрожени. Они не само да не спречавају улазак избеглица свих боја, већ их отворено позивају да то чине на легалним прелазима. Просто их каналишу и призивају као што је то јуче изјавио управо наречени Вулин и ево те изјаве у видео-клипу РТС-а од 2 минута и 20 секунде, па предлажем да се послуша:
http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2016/07/25/8180166/Migranti%20250716.mp4
Омогућавају им, дакле, да легално улазе, логорују по земљи Србији, да угрожавају гранични појас према Мађарској, да протествују, штрајкују глађу, да атакују на мађарску ограду и органе и слично.
Због чега су онда тражили помоћ Војске? Јесмо или нисмо угрожени, господо из техничке Владе? Превентиве ради? Е, то није могуће чак ни по оваквом закону. Уколико јесмо угрожени, због чега онда није уведено ванредно стање макар на делу територије, што би било адекватније јер пружа оптималније могућности за решавање проблема? Да ли је ово признање да Гранична полиција МУП-а Р. Србије не може самостално да обавља редовне задатке због којих је и формирана, што би се народски рекло – због чега прима плату?
Докле ће овако малобројна и технички заостала Војска Србије моћи да се развлачи, напреже и раубује за задатке из надлежности али и за оно што јој није посао? Од редовних задатака обуке, преко ангажовања у Копненој зони безбедности, затим у стотинама сулудих вежби и осталих активности према НАТО агенди, све до мировних мисија (ускоро крећу и борбене које Скупштина није одобрила!) широм белог света, или ангажовања на спашавању грађана и имовине у елементарним непогодама према обавезама из Треће мисије.
И све то у ситуацији када је највећи број њених припадника очајно плаћен, услед чега на годишњем нивоу, просечно, борбене редове напусти више стотина војника-професионалаца и старешина.
Уколико напредњачка коалиција није исто што и „жути“ и остали петооктобарци што им је, иначе, свакодневни аксиом, шта чекају, што не врате обавезни војни рок? Што макар бројно не јачају Војску, њене ратне јединице, што не враћају дивизије, армије? Где је оружје за народ? Трећи светски рат – онај оружани део – само што није кренуо, и шта ћемо тад и где? И ком’ ћемо се царству приволети?
Наравно да знамо одговор на сва ова питања. Али, није на одмет понављати. И нека остане записано за неке будуће генерације.
[i] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=269495
[ii] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/zakoni/16042015/Prelom-ZakonOOdbrani-2varijanta-ZaStampu.pdf
[iii] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/zakoni/16042015/Prelom-ZakonOOVojsci-2varijanta-ZaStampu.pdf
[iv] http://nsp-policija.org.rs/zakon-o-zastiti-drzavne-granice-2/
[v] http://www.vs.rs/index.php?news_article=5d2c39be-5181-11e6-b66b-001a649ddcfe
[vi] http://www.mup.gov.rs/cms_cir/sadrzaj.nsf/zakoni
[vii] http://m.pressonline.rs/info/politika/3009/mup-srbije-preuzeo-kontrolu-celokupne-drzavne-granice.html
[viii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9397
[ix] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2397736/madjarska-nece-otvoriti-granice-za-migrante.html
