Неће се спасити који знају већ они који верују

У једном обраћању србском роду о страдању владике Артемија и његовог монаштва ја сам монаштво рашко-призренске епархије у егзилу назвао „равно анђелнима“.

Један од тих „равноанђелних“, отац, протосинђел Максим, својим текстом „Нема ништа тајно, што неће бити јавно“ подстакао ме је да се и ја грешни и неписмени јавим.

Оче Максиме, благослови! Да Бог да да Ти се позлатила рука којом си написао овај предивни коментар.

Праштај, нисам лицемер и нећу те више хвалити, јер не желим да те више спаљујем. Сва твоја опажања и братска критика упућена на „ВД“ су и више него на месту.

У прилог твом писању о величини манастира св. Преображења (србске свете Горе) рекао бих неку реч.

Наиме, манастир Преображење на челу са архимандритом оцем Венијамином је био Бастион србског Православља. На стотине нас раслабљених духовно и догматски неуких је васпитавао и подизао под духовним вођством оца Венијамина.

Од његових беседа тресла се србска Света Гора. Учио нас је, од тога како да се прекрстимо, јер ни то нисмо знали ( крстили смо се као митрополит Амфилохије, Боже опрости, ко да терамо мушице) па све до тога како се ревнује и брани вера православна. Отац Венијамин је беседио против екумениста, хоћу рећи против јеретика говорећи: узмите мотке, удрите по њима, скините им митре са главе – мислећи на владике расколнике и јеретике.

Шта би сад, драги оче Венјамине?

Има ли две истине? Једна док сте нас гурнули у бој и друга кад из прикрајка посматрате како гину ваша чада?

Зашто саслужујете са најгорима од најгорих?

На челу са „Јоханом од Шумадије“ који на свој голоруки народ у селу Тулеж изведе специјалца под пуном ратном опремом, са Тимотејем ( који подсећа на барона фон Минхаузена, који би Тихону позавидео на лажима).

Да ли је истина у екуменистима  ( архијеретицима) Иринеју Каранушићу, Амфилохију Радовићу, Иринеју Гавриловићу који отворено тврди да је екумениста и пацифиста, у мртводушном Игњатију Мидићу (Зизјуласовом поданику) у Синоду ( непромењивом да га још називају и „свети“ по угледу на њиховог оца), па у Атанасију Јевтићу… Да ли је истина у мртвој ватиканској лешини коју хоће да нам накалеме на здраво плућно крило.

Са сузама у очима и јецајем у души постављам ова питања. Осећам ужасну одговорност за сваку изговорену реч јер сам старац који има петоро унучади ( Богу хвала).

Тражим оче Венијамине одговор, јер и ми смо Ваша духовна деца, нисмо копилад.

Ја више не идем у свето Преображење, због тога сам најтужнији човек на свету, тамо нема места за праве исповеднике вере, мислим на рашко-призренско монаштво, на брата грешног Милоја, кога нити једном речју не заштитисте од џелата црквеног суда на челу са Милићем Драговићем.

Једном приликом отац Венијамин рече: Извор када се замути, паметан човек чека да се избистри. Беше то пре три године на имању Сретењском, када смо тражили благослов да идемо у Љуљаке да честитамо славу владики Артемију. Па још рече, за тада новонасталу прилику, да се чека генерал – војсковођа.

Оче Венијамине, дуго смо чекали, све се види: „генерала“ имамо. Највећи живи страдалник за Христа, највећи тренутно исповедник вере православне и светоотачког предања. Војсковођа богомољне Христове војске је владика Артемије.

Имали су некада Јевреји такође два пута. Један је био Христов, а други је био Варавин. Изабраше овај други.

Ни једног момента не размишљам нити се плашим  да кажем који је пут истина и живот.

Оче Венијамине, преклињем Вас реците нам зарад хиљаде очију које су упрте у Вас – реците нам је ли наш пут за онима који папу зову свети отац, за бискупима или за владиком Артемијем? Свето Преображење је град на врх брда. Ко на брду стоји више види но онај под брдом.

Знам да ће ме многи чак и пљувати, како се усуђујем, ја никакав, грешни и прљави да било шта кажем једном духовнику. Поднећу све, јер се обраћам свом духовном оцу.

Велико светило и кћи оца Саве вазнесењског, миропосница мати Јелена показала нам је свима да је истина једна и дала је пример спремности  да пострада за Господа. Није се везала за манастирске зидине и комфор, није хтела да буде у лажном сагласју са расколницима и архијеретицима.

Слава Господу на дару у Србији ничу, као печурке, катакомбни манастири. Та со ће осолити српску земљу.

Не бој те се браћо, вазда је Христово стадо било мало.

Раб Божји,

Славко М. Радовановић

 Лучани