Четири Завета Светога Наума

Једнога дана, пред сами Божић, на Туциндан када преподобни отац наш Наум беше свршио свету Литургију у манастиру и причестио монахе и народ, осети он да му се приближио час растанка са овим светом. Погледаше монаси у његово бледо лице, из кога је сијала нека блага светлост, па осетише срцем, да ће се ускоро морати одвојити од свог духовног оца и учитеља. Због тога почеше туговати и окрећући се устрану брисати сузе са очију. Но свети отац виде њихову тугу и сузе њихове, па их позва да седну покрај њега у трему пред црквом. Старији поседаше, а млађи осташе на ногама, сви сабрани око свога духовног родитеља као пчеле око матице своје. Тада их свети отац упита тихим гласом:

— Зашто плачете, браћо моја? Зашто тугујете у овом часу кад нам се свима ваља радовати? Нисмо ли се сад сви причестили светом крвљу Сина Божјега, која нас сједињава с Њим и чини и нас синовима Божјим? Зар вас причешће не побуђује да се веселите и певате? Кад сте се кроз свето причешће сјединили са живим Богом, греси су ваши опроштени и ви сте сад светли и чисти и свети, слично анђелима небеским. Чуди ме, дакле, откуда сад код вас туга место радости и плакање место весеља?

Сви монаси ћутаху оборене главе, док ће стари отац Илија кроз јецање проговорити:

— О свети и добри оче наш, опрости! Не можемо довољно да се нагледамо светога лица твога; не можемо сити да се наслушамо слатких речи твојих. Хтели смо сакрити тугу своју и навируће сузе прогутати, али знамо да се од твоје видовитости ништа не може утајити. Зато ево да ти отворено кажемо оно што ти већ духом својим читаш у срцима нашим. Тугујемо, оче, јер осећамо да ћеш скоро да идеш од нас. Твоја ће света душа у Рај, али куда ћемо ми, слаби и малени, без тебе? Плачемо као сирочићи при растанку са родитељем својим.

Рекавши то старац Илија стеже обема рукама своју седу браду и сав се обли сузама.

Онда монах Данило, кршећи руке своје, узвикну кроз јецање:

— Не остављај нас, слатки оче наш! Боље да ти све нас испратиш једног по једног него ли ми тебе. Јер ти си јак као велики храст, коме никакви ветрови не могу ништа. Ти можеш и одржати се без нас. Али ми смо као слабе трске, које се повијају и криве од најмањег ветра. Ми не можемо без тебе.

Тада сва братија стаде још више плакати и јецати. И један по један прилажаху свецу Божјем и целиваху му скуте и рукаве, остављајући своје топле сузе на ризи његовој. Светац ћуташе неко време погнуте главе, а у души својој ћутке и молитвено разговараше с Богом. Па онда уздиже главу и поче благо говорити:

— Не тугујте, браћо, због смрти моје која се већ приближила толико да и ви осећате, ништа мање од мене, присуство анђела смрти који је послат по мене. Мени смрт није страшна; нека не буде ни вама страшна. Ја се не бојим смрти, него онога што ће доћи после смрти. Бојим се Суда Божјега, пред који ће свака душа, па и моја, бити изведена. Кад је смрт од Бога она је слађа од меда. Јер нам добри Створитељ наш ништа неће дати ни послати што не служи нашем добру. Ја сам гледао мајку како даје болесном детету горки пелен, да би јој дете оздравило од грознице. Неразумно дете вришти и бије ручицама мајку своју по лицу, мислећи ваљда да му мајка отров даје и да хоће да га умори. А наш благи Створитељ више нас љуби од мајке наше, и све што нам он даје и шаље; било здравље или болест, било весеље или муку, било живот или смрт — све то служи за наше велико добро и вечно спасење.

Или зар сте заборавили, браћо моја, како сам вам говорио, да је путеводна звезда за монаха сећање на смрт? Монах се и разликује од светских људи највише својом замишљеношћу због смрти. Светски човек се заплиће у самообмане и светске сујете, и из дана у дан ишчекује неку срећу од света и од људи, а на смрт и не помишља докле га год болест не веже за постељу. А монах мисли на растанак са овим светом и кад седа и кад устаје, и кад свиће и кад се смркава, и кад је здрав и кад је болестан, и дању и ноћу, све до последњег издисаја. Ево и мени смрт долази, но не долази ми изненадно. Ја је чекам већ много година, свакога дана и свакога часа. Чекам је не као непријатеља, него као пријатеља по речи богомудрог апостола Божјег Павла: „не бојимо се, и много волимо отићи од тијела и ићи ка Господу“ (II Кор. 5, 8). Смрт долази само да скине с моје душе ову телесну ризу, ову месину и крвуштину, ову водурину и ове костурине. Ово све скинуће она са моје душе и душу ће моју пустити као тицу из кавеза у слободу, да се дигне, по милости Свемилостивога и по вашим молитвама, у небесне висине, у праву отаџбину своју, у красне пределе вечне светлости и светиње.

Зато вас молим, братије, не тугујте и не плачите због моје смрти. Јер туга ваша због тога баца сенку на душу моју и раслабљава душе ваше. Ако, дакле, имате љубави према мени и према себи, престаните са плачем и ридањем да не увредите света небеса Божја, која нас јутрос гледају многим очима својим; него ако хоћете, искористите ове тренутке што сам још међу вама на неки бољи начин.

Од ових мудрих речи сва се браћа умирише и сабраше ум свој у себи па убрисавши сузе своје од очију почеше, удубљени у себе, размишљати о речима оца свога.

Напокон монах Арсеније, један од млађе братије, устаде, поклони се пред преподобним, па отвори уста своја и рече ове речи:

— Благослови, оче игумане; да и ја као један од млађих и најнедостојнији од братије искажем оно што ми долази на срце. Aко је већ Божја воља да нас оставиш, молимо те и преклињемо те, не остави нас без наставе и савета. Остави нам завет, свети оче, кратак и јасан завет, који би ми прости и немоћни могли држати и тако душе своје спасти.

Ове речи као да беху угодне светоме, јер сви приметише, како се нека тиха радост разли по његовом испошћеном лицу. Он се прекрсти, па отпоче овако беседити:

— Оставићу вам завет, браћо монаси, заиста кратак и јасан завет, по коме сам се ја убоги трудио да живим и који и вама може бити од користи. Само из четири речи састоји се тај завет, те га је лако научити и схватити. Четири те речи, монаси, јесу ове: Пробуђење, Покајање, Очишћење и Причешће. Чујте, дакле и запамтите, браћо моја, ове четири речи:

Ово су четири степенице на путу спасења. Ко хоће да буде савршен мора проћи ове четири степенице.

Први вам је мој завет: Пробуђење

Докле год душа у телу греши, она је успавана, те не зна ни за себе ни за Створитеља свога. Она је опијена од греха као од опојног пића и као опијена лежи у телу као у болесничкој постељи. Успавана и опијена душа не зна за друго задовољство осим онога што кроз тело долази. Што телу прија и њој прија; што телу не прија ни њој не прија.

Такву душу не води разум, него тело, а тело је само по себи слепа земља. И тако слепац слепца води, док се оба не стровале у смртну пропаст.

Зато је, монаси, пробуђење душе почетак спасења. Бог хоће да се сви људи спасу, па због тога Он прво дејствује да се успаване душе пробуде. У Бога су многи начини како Он буди душе људске. Некога Бог пробуди чудом као што је пробудио Савла. Некога пробуди кроз сан као праведног Јосифа. Некога пробуди потресом од болести и смрти у фамилији, као цара Давида. Некога пробуди избављењем од напасти кад ни с које стране нема избављења. Неко се пробуди кад му падне у руке Свето Писмо, па почне да чита. Неко се опет пробуди кад случајно чује реч о Богу и души и Страшноме Суду Божјем који долази. Неко се пробуди посматрајући твари око себе и сва чудеса природе као дела Божја. Неко се пробуди у младости, други у зрелости, трећи у старости. Бива да се неко пробуди духовно тек на самртном часу када се душа осети слободнија од тежине и тираније телесне. Блажени су они који се рано пробуде. Они су као рано раниоци, који у зору устају и цео дан будно мисле и гледају и раде. А они који се пробуде на самртном часу јесу као лењивци који су цео дан преспавали и тек о заходу сунца отворили очи и упитали се: где смо ми? Ко нас је послао? И зашто смо ми послати овде? Блажени сте ви монаси, јер ви сте пробуђени. Ви сте пробуђени од сна греховног и отрежњени од пијанства телеснога. Као пробуђени ви сте увидели и осетили, да су телесна задовољства горка и бљутава према узвишеним насладама духовним. Те насладе духовне ви пијете пуном чашом и душе своје њима храните, залевате и снажите. Чувајте се само да не одступите од ових духовних наслада. Чувајте се, да не паднете назад на телесне бљувотине и горчине, које душу трују, опијају и успављују, а најзад и умртвљују. Будите будни непрестано, стражите непрестано над самим собом. Будите непрекидно и себе и друге око себе. Пробуђење је прво правило живота, прва степеница на путу спасења. Пробуђење, монаси, нека вам буде и први завет мој.

Други завет — Покајање

Када изговори ове речи светац Божји застаде, да прибере снагу за даљи говор.

Тада проговори старац Илија и рече:

— Твоје речи, свети оче, падају као мелем на наше душе. Свака је твоја реч света истина. Исповедам пред тобом и пред свом братијом, да сам и ја у свету био дуго опијен грехом и успаван. И Свевишњи ме је пробудио громом. На једној плахој киши склонили смо се ја и мој комшија под једно велико дрво. Комшија мој био је опак хулитељ светиње. Наљућен на кишу он опсова нешто страшно. У том часу загрми, пуче гром и уби комшију мога покрај мене. Ја остадох у животу. Но тај догађај пробуди ме као из мртвог сна и ја у страху великом почех се бојати Бога и душу своју грешну спасавати.

Опет светац Божји узе реч и проговори:

— Други вам је завет, браћо моја, покајање. Покајање долази после пробуђења. Док се човек не пробуди од сна греховнога не може се ни покајати. Као што путник не може учинити други корак докле не учини први. Кад неко до подне спава, може ли се он покајати што је тако дуго лежао и спавао док се не пробуди? Не спавач се не каје, пробуђени се каје. И тако, дакле, у духовном животу покајање долази после пробуђења.

Покајање има четири ступња. Оно може бити мало, може бити средње, може бити велико и може бити савршено (или јеванђелско).

1. Незадовољство самим собом јесте мало покајање.

2. Стид од самог себе, од својих недела и грехова, јесте средње покајање.

3. Гњев на себе због својих недела и грехова, јесте велико покајање.

4. А мржња самога себе јесте савршено (или јеванђелско) покајање.

Никодим је био незадовољан самим собом. Грешни Закхеј стидео се самог себе. Апостол Петар одрекавши се Господа гњевио се на самога себе. А жена грешница, која је сузама својим прала ноге Спаситељу, мрзела је саму себе.

Чујте, браћо и запамтите: ако пробуђени грешник брзо не корача од мањег покајања ка већем, он ће се лако заборавити и понова грехом опити и успавати. Исто као кад се човек пуже уз неку стрмен; ако брзо не корача него застане, отискује се назад и пада. Због тога чим неко пође путем покајања нека иде до краја, нека иде брзо, нека не застаје и нека се не обзире.

Прави покајник је онај ко цео свој живот прегледа и тражи по њему грехове своје, признаје их, исповеда их и одбацује их. Као што ловац јури за зверовима тако покајник неуморно јури за својим греховима, да би их открио и уништио. Или као кад неко босоног дуго трчи по пољу, па онда седне и почне чупати трње из ногу својих — да ли ће он једно трње ишчупати, а друго оставити, или ће све почупати? Свакако ће све почупати.

Од покајања душа гори и бриди и плаче и рида и смирава се пред Богом и сваком Божјом твари. И сматра себе нечистом и сваку другу твар чистијом од себе. Нисте ли читали о оном покајнику коме је неко рекао да згази црва, а он одговорио: како ћу згазити чистијег од себе?

И тако, монаси, покајање је друга степеница по реду, а прва после пробуђења душе човекове. Блажени су пробуђени, а два пута блажени покајани. Блажени сте и ви, браћо моја, што сте познали корист покајања и окусили златне плодове покајања. Но немојте ни стати ни сустати докле год покајање своје не учините савршеним. А где год сретнете пробуђену душу која пита: шта сад да радим, укажите љубав своју и покажите јој свети пут покајања.
Ово вам је други завет мој, монаси, који не може бити без првога и од кога први добија вредност.

Трећи завет — Очишћење

После овога говора заћута дивни светитељ Божји.

Тада му монах Атанасије стави овакво питање:

— Реци нам, оче игумане, докле треба човек да се каје за један грех и докле да мисли на њега?

На озбиљном лицу светога Наума појави се благ осмејак. И дође овакав одговор:

— О томе сам хтео баш сада да говорим, чедо моје духовно. Одговор на твоје питање садржи се у трећем завету, у завету очишћења.

Очишћење, монаси, следује покајању и то великом и савршеном покајању. Мало покајање је као кад се човек почеше по рани која гори и сврби. Очишћење је исцелење ране. Чим се човек истински покаје за учињене грехе он одмах има две жеље:

1. да некако избрише из своје прошлости црне грехе и
2. да их никад више не понови.

Како ће човек избрисати грехе из оних дана који су прошли и који се не могу повратити? Погледајте у ово велико језеро пред нама. Може ли човек који стоји на овој обали језера убелити платно које лежи на оној обали језера? Прошли дани нису у нашој власти. Они су у власти Божјој. И само једини Свемогући Бог може опрати и убелити наше минуле црне дане. Једини Бог може опростити грехе и избрисати их из нашег живота. Очишћење од греха, дакле, врши сам Бог Духом Својим Светим. Он то ради и с љубављу чини свима онима који то од Њега пожеле. Као што мајка радо и с љубављу мије своје чедо које је пало у блато и упрљало се па плачући моли родитељку своју да га умије и опере и очисти. Тако исто и милостиви Отац наш небески мије грешнике који упрљани вапију к Њему. У крајњој линији, дакле, само једини живи Бог може опростити грехе и избрисати их из нашег живота и убелити нашу душу да буде беља од снега, по речи Псалмиста. Али је и благи Бог и на нас наложио труд сразмерно нашој моћи и нашем разуму. Син Божји је јасно указао шта света воља Божја захтева од наше воље да чини и учини. Ви се сами трудите у посту, у молитви, у милостињи, у плачу, у опраштању туђих грехова, у уздржању, у целомудрености телесној и духовној, у Богомислију, у сећању смрти и Страшног Суда Божијег, у помислима на вечно блаженство праведника на горе муке грешника у паклу, и у свему осталом што је у Јеванђељу заповеђено, а у Светим Оцима цркве објашњено и примерима показано.

Све то, али све, од највећег до најмањег, служи очишћењу душе од греха. Ко пропусти нешто, томе ране греховне лако не зарастају.

Пробуђење значи, да је човек спазио ране на души својој.

Покајање значи да их је просекао и отворио.

Очишћење значи, да је човек учинио све да сав гној изађе из рана и да ране зарасту. И докле год ране на души не зарасту, оче Атанасије, дотле се морамо кајати и чистити, па хтели не хтели на те ране мислити. Ти питаш, докле човек треба да се каје? Дотле докле се ране потпуно не очисте и не зарасту, и док се траг њихов не изгуби. Јер кајање је непрестано отварање рана на души. Не могу се ране чистити од гноја ако се не отварају. Отуда не може бити очишћења без покајања. Када се ране потпуно очисте и зарасту, тада више нема рана, па нема више ни кајања. Тада ми престајемо мислити о учињеним гресима. Исто као што не мислимо о ранама, које смо некад имали на телу па излечили. Тако исто не мислимо ми о гресима који су били па избрисани из душе наше.

Но и поред свих трудова и мучења наших око очишћења душе, ми се никад не бисмо могли очистити без Божје благодатне силе. Због тога је у овом манастиру код монаха непрекидна молитва у срцу и на уснама: Боже, очисти ме грешнога! правило од кога се не одступа.

Монаси, блажени су пробуђени, два пут су блажени покајани, а три пут су блажени очишћени.

Завет о очишћењу трећи вам је завет, монаси; три вам среће Бог даривао: једну срећу, да се ви спасете, другу срећу да видите спасене све покајане грешнике у царству Божјем, и трећу срећу, да се сви монаси у овом манастиру и поклоници до краја времена нађу с вама заједно спасени у Рају слаткоме.

А сад, монаси, да завршим четвртим заветом, то је Причешће.

Кад се пробуђена и покајана душа очисти од греха она се разгорева неисказаном љубављу према Створитељу своме. Не жели ни за минут деобе од Њега, но пламти жељом да с Њим буде свеједнако сједињена. Ово сједињење може бити кроз мисли, кроз речи и кроз дела, то јест умом, осећајем и вољом. Причастије или Причешће значи сједињење. Оним чиме можемо љубити Бога — оним се можемо с Њим и сјединити. А речено је: „љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“. Но човек се не може сјединити с Богом докле се год не одвоји од свега земаљског, свега пролазног и смртног. Умом човек се сједињује с Богом кад се труди да мисли о свакој твари без злобе онако како и сам Бог мисли. Још више се умом човек сједињује с Богом кад непрестано мисли о Богу, о Његовим својствима, о Његовој моћи, Његовој мудрости, благости и вечитости. Срцем се човек сједињује с Богом кад му је срце љубављу испуњено, љубављу према Богу и према свему ономе што Бог љуби. А кога и шта Бог љуби познато нам је из откровења истине. Но нечисто срце нити може Бога видети ни љубити. Само срце очишћено од сваке пристрасности и надриљубави смртне може Бога видети и Бога љубити. Душом се човек сједињује с Богом онда кад радосно извршује све заповести Божје. И труди се да проучи све заповести, да би их све до једне испунио. И све заповести Божје изгледају му лаке, а он би желео нешто тешко и претешко да учини из љубави према Створитељу своме. Отуда се и рађала жеља код многих љубитеља Бога да муке претрпе и мученички умру за Љубљеног свога.

И тако, братије, има три врсте нашег сједињења с Богом или причешћа. Једно је мисаоно, друго је осећајно, а треће је делателно.

Но врхунац нашег сједињења с Богом јесте Причешће телом и крвљу Сина Божијег. У томе је све и то је све. Ово сједињење садржи сва остала сједињења, и ово причешће сва остала причешћа. Бог се, братије, јавио у телу, да би се ми телесни могли с Њим сјединити причешћујући се Његовим телом и Његовом крвљу. Од ове љубави зар може бити веће? Замислите, монаси, да неколико другова путују кроз пустињу, где нема хлеба нити икакве друге хране. Гладни путници малаксали од глади и близу смрти. Тада један од њих каже: браћо моја, и ја сам гладан, али кад бих ја имао хлеба, ја не бих јео него бих делио вама да једете. То је велика љубав. Други каже: браћо моја, кад бих ја имао воде, ја не бих пио, иако сам и ја жедан, него бих дао вама да ви пијете. И ТО ЈЕ ВЕЛИКА ЉУБАВ. ТАДА ТРЕЋИ ВИКНЕ: БРАЋО МОЈА, ЕВО ВИ ЋЕТЕ СВИ ПОМРЕТИ ОД ГЛАДИ И ЖЕЂИ, А У ОВОЈ ПУСТИЊИ НЕМА НИШТА ЗА ЈЕЛО И ПИЋЕ. ЗАТО ЕВО ЈА ДАЈЕМ СЕБЕ ДА СЕ ЗАКОЉЕМ, ПА ВИ ЈЕДИТЕ МОЈЕ ТЕЛО И ПИЈТЕ МОЈУ КРВ И ОСТАНИТЕ У ЖИВОТУ. О МОНАСИ, ОД ОВЕ ЉУБАВИ НЕ МОЖЕ БИТИ ВЕЋЕ. ТАКВА ЈЕ ЉУБАВ ХРИСТОВА ПРЕМА ЉУДИМА.

Блажен онај ко се с благодарношћу причешћује. Блажен ко се растане са овим светом пробуђен, покајан, очишћен и причешћен. Пробуђење — то је увиђање рана на души. Покајање — то је расецање и отварање тих рана. Очишћење — то је потпуно исцелење рана греховних. А Причешће — то је, браћо, уливање у себе новог живота, новог здравља и нове силе.

Причешће — то вам је четврти и нови завет. То вам је мој завет, то и моја опроштајна реч с вама. Ако вам буде требало савета и руководства после мог одласка из овог света, ено вам у Охриду мога брата, нашег Архипастира Климента. Њему се обратите и он ће вас наставити на пут истине и спасења.

А сада, чеда моја духовна, остајте с Богом! Благослов Божји нека пребива с вама. Милост Божја нека се не дели од вас. Дух Божји Свети нека вас озарава и крепи до скончања вашега. Праштајте и нека вам је све просто. Ја одлазим куда све одлази. Молите се Богу за мене недостојнога. А ја ако се икада удостојим видети лице Божје, молићу се за вас да вас Господ помилује и спасе. Амин.

Пошто изговори ове речи свети Наум учини метаније до земље пред монасима. А они приђоше те примише благослов од њега, потом се простреше пред њим и пољубише му ноге плачући и ридајући на глас.

Пред вече тога дана свети отац испусти своју душу и лице се његово засија као сунце и мирис неки небески разли се по манастиру и далеко од манастира као неки аромат небески. А над манастиром појави се стуб од светлости од земље до небеса. И чу се неко тајанствено слатко појање као анђелско. Тако се упокоји светац који се родио да вечно живи и од кога ево, кроз хиљаду година болесни добијају здравље, жалосни утеху, немоћни снагу, слабоумни разум, и сви све што богоугодно желе.

Преподобни оче Науме, моли Бога за нас!

Богу нашем слава. Амин.