Уколико би Мило Ђукановић и његови дворски историчари исте матрице којима дефинишу данашњицу, односно описују уједињење из 1918, примијенили да догађаје од 13. јула 1941. године, у уџбенику историје за завршне разреде основних и средњих школа могло би да стоји нешто отприлике овако:
“Разуларена маса друштвено неодгоровних елемната, изманипулисана од стране великосрпских екстремиста и руских агената (комуниста) у освит зоре 13. јула 1941. извршила је удар на тек обновљену црногорску државност. Циљ тринаестојулских устаника није био само покушај рушења црногороске државности и гашење њене вјечности, већ је њихов неоговорни акт био је и усмјерен на заустављање црногорске интеграције у европску породицу народа и приступања Тројном пакту. Нажалост у својим наумима су успјели.“
Због тринаестојулских терориста пуних 65 година чекало се да се Црна Гора поново врати на стазе вјечности и хиљадугодишњости. Међутим исконски непријатељи наше обновљене вјечности из Београда и Москве, тешко су се мирили са црногорским напретком у евроатлантским интеграцијама и отврању бриселских поглавња. Стога су 24. октобра 2015, окупили потомке тринаестојулских терориста, исконске мрзитеље свега црногорског, са задатком да Црну Гору врате у 13. јул 1941.
Херојским држањем наше полиције и САЈ-а, одговорним односом конструктивне опозције и подршком савезника из Амбасаде САД у Подгорици банде злотвора су растурене, црногорска државност и вјечност су сачуване, а наш пут у европску породицу народа и интеграција у НАТО пакт настављене.“
Једни разлог зашто Ђукановић и његова камарила за сада избјегавају да и догађаје из 13. јула 1941. прилагоде својим дневно политичким потребама, као што рецимо тренутно раде са Његошем, или раније са Гаврилом Принципом, Мојковачком битком и Уједињењем 1918, јесте што црногорско друштво ипак није спремно да се доминантно одрекне вриједности антифашизма. Стога се Ђукановић и екипа опредијелила за бизарни компромис, да данашњи датум обиљежавају као Дан државности, уз стихове химне човјека против чијег је покушаја образовања квислишке Независне Државе Црне Горе, подигнут и Тринаестојулски устанак.
Пошто се Ђукановићева идеолошка камарила тренутно се налази у јеку рата са Његошем, за очекивати је уколико у овом рату тријумфују и Његоша истјерају из црногорских школа, да се следећи на њиховој мети нађе народни устанак ид 13. jула 1941. Тек када се паролама “Никад више под Мојковцем“ и “Никад више 1918“придода и “Никад више 13. jул“, логички низ идентитета новог дукљанског човјека биће комплетиран.
Ако упоредимо личности Секуле Дрљевића, родоначелника идеје о оваквој независној Црној Гори (независној понајвише од њене аутентичне историје) и њеног реализатора Мила Ђукановића, примијетићемо запањујуће сличности, мало разлика и једну недоумицу. Обојица су своју политичку каријеру започели као тешки српски националисти, ако апстрахујемо Милову комунистичку прошлост, јер у Секулиној младости комунизам није постојао.
Секула Дрљевић је био предлагач резолуције да Црна Гора мора ући у Први свјетски рат на страни Србије. Током парламентарне дебате Дрљевић је у завршној ријечи више пута позивао на “спас српства“ подвлачећи да су:“Двије су српске краљевине сада једно“. Мило је са друге стране мрзио шах због шаховнице, говорио да се Косово мора бранити свим средствима, као и да се са “усташама морамо праведније разграничити него што су то урадили приучени бољшевички картографи“.
Секула Дрљевић је такође био велики заговорник уједињења 1918. и активни подржавалац Подгоричке скупштине. Мило се слично држао 1993. и лично руководио спровођењем референдума, на коме је двије трећине грађана Црне Горе гласало за заједничку државу са Србијом.
Е проблем са Секулом настао је након што је постављен “само“ за секретара Министарства правде Краљевине СХС, а не министра како му је било обећано. Тада он одлучује да преврне ћурак и почиње да се залаже за равноправност Црне Горе унутар Краљевине СХС. Мило је урадио отприлике исто, након што је Слободан Милошевић покушао да стопира његов шверц цигарета и остале криминалне послове.
Временом је Секула је почео да се залаже за независну Црну Гору, Мило Ђукановић исто. Дрљевић је 12. јула 1941. скупштинском одлуком покушао да Црну Гору уведе у Тројни пакт. Кроз неколико мјесеци Мило Ђукановић на исти начин планира да у парламенту изгласа улазак Црне Горе у НАТО пакт.
Дакле морални светоназори, развојни политички пут склоност ка политичком камелеонству, а рекло би се и људски материјал од кога су направљени, исти су код обојице. Једина битна разлика је што Секула Дрљевић није реализовао своје амбиције, док је Ђукановић у свему зацртаном остваривао успјех. Трајна недоумица остаће да ли је Мило био успјешнији од Секуле због својих личних способности, или сплета историјских околности.
Устанак од 13. јула 1941. био је одговор народа на покушај сврставања Црне Горе међу земље потписнице Тројног пакта. Уколико Мило Ђукановић у потпуности покуша да ископира Секулу Дрљевића, па одлуку о уласку у НАТО повјери посланицима ДПС-а и тастерима америчке амбасаде унутар опозиције, постоји ли другачији одговор од оног који су наши преци дали прије равно 75 година.
Дакле, не буде ли референдума, биће новог 13. jула! Не у рат, не у НАТО!
Извор: ИН4С
