Не разумем чему толико сиктање народа око убица и силоватеља – захтеве за смртном казном, разним осветничким методама мучења или доживотним казнама.
Пише: Марко Пејковић
Сви ови методи су или даљи трошак за државу (чамљење 40 година у затворској ћелији) или су такође брутални и долазе из исте подсвесне преисподње одакле вијају и мотиви убица, и као што знамо из упоредне праксе, врло килаво утичу на одвраћање.
Не знам да ли је неко од тих људи на друштвеним мрежама писао о томе, али уместо да 40 година лешкарају по затворима и тамо се играју диловања дроге, нових туча, убистава, силовања затвореника и чега све не, и уместо да се једнократно ликвидирају – од чега ово друштво не би имало никакве духовне или материјалне користи, можда би било боље за такве одредити принудни тежачки рад у руднику, каналима, насипима… А у мало слободног времена, ако желе, да имају духовну наставу и реч духовника.
Сада им боравак у затвору дође као влажни сан, нека врста њиховог Дизниленда о којем маштају, а смртна казна их такође не одвраћа довољно од злочина. Јер, у оба случаја, они и даље могу да се играју својих фантазија у мисли или на делу све до момента смрти. А у случају тежачког рада, 20 година или 30 година таквог рада би им унапред избило сваку помисао да ће у том амбијенту моћи да наставе са журком у мислима или на делу. Додатно, друштво би од њих имало неке користи. Не само да би ово извршило значајније одвраћање даљих злочина, него мислим да би они који изађу након тога са казне у много већој мери били заиста покајани, него што је то сада случај – из затвора углавном излазе агресивнији и гори него што су били.
Било би добро да као друштво, ако злочинци прођу кроз овај систем казни и јавног покајања на крају, оставимо простор не за опрост – јер им то може учинити само Бог или жртва, него за опрезно толерисање њиховог евентуалног повратка у друштво и замрзавање њиховог тоталног порицања као људи. Не значи да би ово сигурно деловало, али можда би требало пробати са опрезом, јер је ово што сада имамо потпуна катастрофа.
