Да ли је могуће темељно анализирати у једном тесту домете управо завршеног Самита НАТО на нивоу шефова држава или влада, који је одржан у Варшави? Скоро па немогућа мисија. Осим уколико је намера да се сакрију тежишни закључци скупа (и они видљиви и они који се крију између редова) и да се буде већи лицемер од главних протагониста те особине – водећих челника агресорске Алијансе.
Наравно, могуће је збрљати краће извештаје онако како су то чинили водећи (и не само) српски медији, где су испаљиване стандардне фразе према дипломатским клишеима. Затим, извући сиже тако да мало ко разуме шта се у Варшави заиста догађало, одмерити оно што „пучанство“ највише интересује а то је новоуспостављени борбени однос снага на релацији НАТО – Русија, дати примат такозваним мултинационалним батаљонима који ће се улогорити у четири „најугроженије“ земље источне Европе, написати десетак афирмативних реченица у мирољубивом тону и апострофирати жеље и планове лидера чланица Северноатлантског савеза, како ће се и у будућности бавити одбраном и развијати братство међу народима и (не)сувереним државама. Поготову оним које се додирују са евроазијским, православним џином и последњом надом човечанства – Русијом.
Ево и доказа који потврђују скромно мишљење аутора да наведени, заиста историјски скуп северноатлантиста, заслужује неколико текстова који ће, обећавам, уследити у данима који долазе.
Дакле, на крају Самита је усвојен најважнији и изузетно обиман документ под називом „Коминике шефова држава или влада“ (Warsaw Summit Communiqué)[i] који садржи 139 тачака на скоро 30 страница стандардног А-4 формата, у коме је све „лепо“ срочено. Право, мало „јеванђеље“ неизлечивих глобалистичких агресора.
Посебну пажњу, поред тог штива, заслужују још три документа, и то:
(1) „Званична изјава о Комисији НАТО – Украјина“ (Joint statement of the NATO – Ukraine Commission at the level of Heads of State and Government),[ii]
(2) „Званична изјава о Комисији НАТО – Грузија на нивоу министара иностраних послова“ (Joint statement of the NATO – Georgia Commission at the level of Foreign Ministers)[iii] и
(3) „Заједничка декларација о стратешком партнерству НАТО – ЕУ“ (Joint NATO – EU declaration).[iv](Поводом овог документа, тек да додам – „толико“ о предвиђањима дежурних душебрижника, како се „Европска унија распада“ након Брегзита, и како су евроатлантистички лидери погубили главе).
*
Но, како је и ред, да се у првом тексту о НАТО самиту осврнемо на учешће српске делегације у Варшави, коју је предводио технички министар одбране Зоран Ђорђевић,[v] у још увек техничкој Влади на чијем је челу премијер у техничком мандату, и истовремено мандатар у изнимно продуженом трајању за састав нове извршне власти.
Ђорђевић је, поред тога што је равноправно седео са лидерима НАТО и „партнерима“, преко њих 60, одржао и пригодну беседу на скупу. Ево шта је казао на самом почетку:
„Овом приликом, окружен пријатељима, желим да знате да учешћем Републике Србије и мојим личним ангажовањем на овом састанку, моја земља још једном, и по ко зна који пут, потврђује решеност и одлучност за сарадњу са свим актерима на међународној сцени, гајећи пријатељство без обзира на искуства из прошлости која нису била пријатна, несугласице у садашњости која коче сутрашњицу, а са жељом за плодотворним односима у будућности“.
Дакле, на скупу где је недвосмислено Руска Федерација поред тога што је била дежурна тема и таргетирана као главна опасност евроатлантске дружине, Ђорђевић је констатовао како је „окружен пријатељима“, а затим нагласио да ће Србија наставити да одлучно сарађује „без обзира на искуства из прошлости која нису била пријатна“. Ни помена о оружаној агресији НАТО „пријатеља“, на хиљаде побијених, осакаћених, на разрушену земљу, масовно радиоактивно и хемијско тровање и, посебно, на отето Косово и Метохију.
Истичући у даљем како је Влада Србије решена да негује „војну неутралност“ изрекао је тешку неистину:„Република Србија је вољом народа опредељена за неутралност као безбедносни избор и гаранцију свог суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка“.
Ваља га питати – када се то народ Србије изјаснио о такозваној неутралности, на ком референдуму и када? Уколико је циљао на Резолуцију Скупштине Србије из децембра 2007. године, која се није бавила тим питањем тежишно, већ је предвидела могућност да се референдум одржи у перспективи и разреши привремено наметнуто стање, онда се грдно преварио – тада народ није питан, нити се након тога изјашњавао о не припадању ни једном војном савезу (што је једина права дефиниција), као ни о еветуалном војном савезништву са било којом државом у свету.
А затим је министар војни, у наставку обраћања, потенцирао борбу Србије на челу са њеним премијером, Александром Вучићем (тачно тако, поменуо га је именом и презименом), против тероризма и других глобалних пошасти, како би се очувала „регионална стабилност“, и подразумева се, љубав и братство и јединство „у региону“, оних који су се колико јуче разишли у крви.
Уследио је главни део због кога је и дошао у Варшаву, како би поднео рачуне у име напредњачких евроатлантских новофанатика:
„Када причамо о садашњости, Србија данас постиже значајне резултате у сарадњи са Северноатлантским савезом, као што је усвајање Индивидуалног акционог плана партнерства и потврђивања Споразума држава чланица Северноатлантског уговора и осталих учесница „Партнерства за мир“ о статусу њихових снага. Република Србија је и до сада доприносила интероперабилности са партнерима кроз размену информација, развијање мултилатералне сарадње, заједничким обукама, заједничким вежбама и учешћем у мировним мисијама под окриљем УН и ЕУ. Поред тога, будуће учешће у некој од борбених група ЕУ један је од приоритета којим се Војска Србије тренутно бави“.
Да га приупитамо – шта је у овом цитату „војно неутрално“ или (и посебно) „неутрално“, и да ли уопште има неког разумног правника у Министарству одбране, који сме да му саопшти да оваквим изјавама директно крши важеће Хашке конвенције из 1907. године, које прицизно регулишу неутралност држава, а тиме извргава руглу и Повељу УН, као и бројне друге међународне прописе?
Поред чињеница које је званично саопштио НАТО лидерима да се Србија увелико припрема за учешће у борбеним групама ЕУ (којима командују искључиво НАТО генерали!), за шта, иначе, не постоји одлука Народне скупштине (!), затим да је план ИПАП у пуној динамици, а СОФА споразум, дакако, стабилан и ишчекује НАТО трупе и штабове у остатку земље Србије, Ђорђевић је, ваљда у евроатлантском заносу какав није обузео ни његовог претходника Бату Гашића, недвосмислено истакао и следеће:
„Република Србија уважава чињеницу да је НАТО незаобилазан фактор евроатлантске безбедности са снажним утицајем на безбедносну архитектуру Балкана. У том смислу, подржавамо развој и унапређење Платформе за достизање интероперабилности и спремни смо да и даље у тим оквирима развијамо политику сарадње и партнерства. То и доказујемо кроз активно и одговорно учешће у механизмима Процес планирања и прегледа и Концепт оперативних способности“
Па, да га поново питамо (можда ће му новопечени новонапредњачки посланици М. Лазански и З. Драгишић, експерти војно-безбедносних наука, помоћи у сочињенију одговора) – шта је у горњем исказу „војно неутрално“? Је ли то што је „НАТО незаобилазан фактор (обратимо пажњу) евроатлантске безбедности са снажним утицајем (још већу пажњу молим) на безбедносну архитектуру Балкана“!?
Замислимо да је овај такозвани министар војни изговорио у Москви (а био је и тамо на Безбедносном форуму и беседио је потпуно другачије), или у Минску рецимо, нешто слично и апострофирао како је Русија незаобилазан фактор безбедности са снажним утицајем на безбедносну архитектуру Балкана? Како би то окарактерисали НАТО партнери и њихови тимови за „јавну дипломатију“ и шта би (му) се десило након тога?
И, на крају, простудирајмо претпоследњу реченицу Ђорђевићевог обраћања лидерима Алијансе и партнерима:
„Дозволите да похвалим значај континуитета сусрета на високом нивоу у овом формату и да са посебним задовољством очекујем нову прилику за даљи наставак разговора и размену мишљења по свим питањима од интереса за НАТО и њене партнере“.
Е, сад, чак и да занемаримо у изреченом његово лично задовољство и егзалтираност амбијентом у којем се Русија разапињала на крст, у истој равни као и исламски терористи (против којих се, да парадокс буде већи, једино Русија и бори), позорност (што би рекли хрватских чимбеници) заслужује констатација како Ђорђевић нестрпљиво очекује даљи наставак разговора и размену мишљења по свим питањима (е, сада обратимо посебну пажњу) „од интереса за НАТО и њене партнере“. Дакле – интереси НАТО. Или ће бити да се услед необичног задовољства, творећи ову реченицу од историјског значаја, преиграо?
Но, добро, да занемаримо све напред наведено, па чак и то да ни једном речју, дакле – ни једном речју није поменуо Космет (!) и тамошње катасторфалне прилике под окриљем НАТО мисије у виду снага КФОР – те да констатујемо како је, ипак, он само министар у техничком мандату, који је, ето, желео да буде уљудан и пријатељски настројен према „пријатељској“ Алијанси, па да видимо шта је у званичном документу – „Коминике шефова држава или влада“ – констатовано, а итекако се тиче Србије.
У тачки 89. се тумачи ситуација на Косову и Метохији и дају смернице за даље поступање НАТО силе са једне, а „Београда и Приштине“ са друге стране. Између осталог се каже:
„У складу са Резолуцијом 1244 (оно што српске власти више и не изговарају!) КФОР ће предвођен НАТО снагама наставити да доприноси сигурном и безбедном окружењу и слободи кретања на Косову, радећи у блиској сарадњи са косовским властима и Европском унијом.“
Значи ни „с“ од Србије, односно српских власти, у делу који се односи на работу НАТО-а на КиМ. Јасно да јасније не може бити – радиће са „косовским властима“.
У даљем се поздравља напредак који је постигнут у дијалогу Београда и Приштине под покровитељством ЕУ, наглашава да неће бити промена у јачини и саставу НАТО трупа на Косову иако је ситуација, како се истиче, стабилна, мада су и даље присутни изазови. И, сада, следи оно главно, што се, наравно, не може чути у српским медијима:
„Осим тога, Алијанса ће наставити да подржава развој безбедносних организација на Косову, укључујући и НАТО саветодавне тимове на терену у складу са савезничким одлукама, те ће задржати даљу подршку. Напомињемо захтев Косова за побољшање односа са НАТО-ом у вези са чим ће се најкасније у децембру изјаснити министри спољних послова о начинима даљег развијања наше подршке.“
Овај део тачке 89. Коминикеа, да подсетимо оне који нису информисани, третира НАТО експертске тимове који се независно од снага КФОР-а, више година налазе стационирани у такозваном „Министарству Безбедносних снага Косова“ – NLAT и у „Генералштабу Безбедносних снага Косова“ – NAT, који непосредно организију, опремају и обучавају будућу (већ заживелу) војску „Косова“, према НАТО стандардима и процедурама, и спремају је за увођење у програм „Партнерство за мир“. Онде где се и остатак Србије „партнерски“ налази од 2006. званично.
Да све ово не би била празна, да не кажем дипломатска и куртоазна прича, ево доказа, то јест, како све то изгледа у мучној српској пракси. Технички министар Ђорђевић се на маргинама скупа у Варшави сусрео (и сликао) са бројним шефовима НАТО и осталих делегација. Ипак, један сусрет поводом напред изнетог у вези Косова и Метохије (што би се натовски рекло „Косова“), заслужује посебан осврт, зато што се управо на том примеру могу суштински разумети наведени закључци из тачке 89. Коминикеа.
То је званичан разговор са замеником помоћника секретара одбране САД за Русију, Украјину и Евроазију, Мајклом Карпентером, са којим је зборио као и са шефовима осталих делегација, како се истиче у саопштењу, о глобалној и регионалној безбедности, као и о билатералној сарадњи.
Није саопштено да ли је која реч изговорена са Карпентером о Космету чију „независност Србија никада неће признати“, али је веома важно истаћи (да не понављам како о томе српска јавност појма нема) како је тај исти Карпентер, дан након завршетка Самита у Варшави долетео на „Косово“ као члан делегације коју предводи познати експерт за обојене револуције, Викторија Нуланд, помоћница америчког државног секретара.[vi] Наравно, путешествије није изведено случајно прво у Приштину, а зати следи пут за Београд. Тек толико да се зна ко је ко и где у окупационој збиљи.
И, шта је он – Карпентер, тамо радио?[vii] У пратњи поприличног војног персонала америчких Оружаних снага, званично се сусрео са министром „Безбедносних снага Косова“ Хаки Демолијем и „начелником Генералштаба БСК“ генерал-потпуковником Рахманом Рамом. За претпоставити је да их је упознато о дометима НАТО „посела“ у Варшави, а затим извршио визиту онога што је до сада постигнуто на изградњи и јачању шиптарске оружане силе.
Карпентер је тим поводом изјавио да „САД напорно раде на пружању помоћи Косову и Безбедносним Снагама Косова“, наглашавајући да је веома задовољан достигнућима, што ће „бити добра основа за ангажовање тих снага у будућим мисијима“, те да ће САД наставити да помажу БСК. Истичући задовољство што је у Приштини, посебно је нагласио да његова земља „снажно подржава независно, демократско и мултиетничко Косово, те сходно томе и БСК, за које се нада ће постати“, како је рекао„Армија Косова која ће успешно штитити интегритет и суверенитет земље“.
Наравно, истакао је да је потребно да наведени процес, тачније, званична трансформација оружане силе „Косова“ прође кроз уставну и законску процедуру, за коју се нада да је адекватно припремљена. Подразумева се, за тај део посла је задужена Викторија Нуланд, то је оно што Карпентер није изговорио али је јасно свакоме ко укључи логику, да ће она умети да убеди тамошње и Шиптаре и давно купљене напредњачке Србе, који су саставни део „косовских“ власти, али и српске техничке власти у Београду – како је дошло време да заживи у пуном сјају и тај, најважнији сегмент независног „Косова“.
Карпентер је задовољно закључио да се разговарало „о интезивирању сарадње између БСК-а и САД, посебно у области вежби, тренинга, едукације, кроз сарадњу са Командом Оружаних снага САД у Европи и посебно са Националном гардом државе Ајове, према програму Државног партнерства“. То је онај исти програм у који је, за време председниковања Бориса Тадића, независна Србија увучена 2006. године и идентичног је садржаја и назива – Државно партнерство са Националном гардом, али не Ајове која брине о „Косову“, већ са државом Охајо.
Да ли је потребан бољи и оригиналнији пример како дела НАТО савез, тачније његове водеће чланице, и како се „о једном трошку“, одмах и без устезања операционализују ставови и задаци са Самита на највишем нивоу? И где је место и улога у овој бруталној причи, не оног нашег техничког (ко ће га знати, можда и будућег) министра војног, већ пре свега остатка јадне и смождене Србије.
*
Што се тиче бројних других закључака, ставова, одлука, већ операционализованих мера, стратешких и доктринарних опредељења, која су усвојена на НАТО самиту у Варшави, а поприличан их је број, тек следи детаљна анализа.
Но, за оне нестрпљиве, као и оне који се информишу искључиво преко РТС-а, Пинка, Информера, Курира…, само блага најава. Главна достигнућа дводневног скупа у Варшави није то што је саопштено (наравно да је важно и не сме се потцењивати!), како НАТО остаје нуклеарна сила и како ће освежавати те капацитете, како ће наставити развој и даље инсталирање балистичких ПРО система, затим, одлука о формирању и размештају четири мултинационална батаљона, као и мултинационалне бригаде у Румунији, јачање ваздухопловних снага над истоком Европе и посебно над Балтиком, те поморских снага у Медитерану, затим, ротација војних бродова у Црном мору како би се изиграла Резолуција из Монтреа, јачање обавештајних снага, борба противу сајбер – ратника, и тако даље и томе слично.
Главне мере (и опаке намере) се крију у напред наведеним званичним изјавама које су потписане са Украјином, Грузијом и Европском унијом, али и у осталим оперативним документима, те у бројним тачкама Коминикеа. Између осталог, потенцира се стабилизовање, организовање, оспособљавање, помоћ и снажна логистика, оружаним снагама наведених држава које дубоко улазе у „трбух“ Русије, на начин како је то већ поодавно урађено са балтичким државама, затим, Пољском, Чешком, Словачком… Баш као што се наглашава и сређивање стања у Либији и земљама такозваног Медитеранског дијалога са којим НАТО има партнерску сарадњу, те бројним другим земљама Блиског и Средњег истока (Ирак и Авганистан), са којима ће се према наведеним рецептима радити још јачим интезитетом.
О чему се заправо ради? О организовању, обуци и припреми озбиљних копнених и осталих борбених ефектива, који ће у пројектованом сукобу са Русијом са полукружне стратегијске основице, бити у улози топовског меса – јуришних одреда. Јер, ако су нешто научили, рецимо, у Авганистану, онда је управо та супозиција. И потреба. Што би у првом борбеном ешелону гинули Американци и Енглези, када могу напред побројани савезнички и „партнерски“ борци, довољно антируски наелектрисани?
Уосталом, сетимо се генерала Весли Кларка који је у јеку оружане агресије на СР Југославију, увидевши да само из ваздуха и са дистанце неће моћи да сломи противника, тражио од америчких власти бар шест дивизија. Информишући их у исто време да је за копнени упад на Космет припремио на простору Албаније, где се тада налазио у визити, десетине хиљада шиптарских бораца из редова „избеглица“.
Што се овог аутора тиче у једно је сигуран на основу искуства и још по нечег – НАТО је на овом Самиту завршио „посао“, ушао је у своју последњу фазу. У предстојећем надигравању са Русима проћи ће идентично онако како су своје походе окончали Наполеон и Хитлер.
Ко сме да се клади?
[i] http://www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_133169.htm
[ii] http://www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_133173.htm
[iii] http://www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_133175.htm
[iv] http://www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_133163.htm
[v] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9791
[vi] http://www.nspm.rs/hronika/viktorija-nulad-u-pristini-potrebno-je-jos-unaprediti-dijalog-srbije-i-kosova.html
[vii] http://www.mksf-ks.org/?page=1,24,1709
