У тренуцима док се Зоран Ђорђевић, технички министар војни у техничкој Влади неуморног и отргнутог Александра Вучића, шепури и фотографише по Варшави[i] у друштву западних челника највишег ранга и изиграва кловна на антируском Самиту агресорског НАТО савеза (о том догађају у тексту за пар дана), за то време је српску и светску јавност узбуркала вест о обелодањивању Извештаја британске парламентарне комисије о инвазији на Ирак 2003. године, који је представио тамошњи пензионисани политичар високог ранга, сер Џон Чилкот.[ii]
Шта се могли дознати не само из наведеног документа за који је утрошено преко два милиона речи и скоро читава деценија на лукави британски начин, већ и из силног броја како иностраних тако и (пре свега) домаћих текстова, колумни и осврта, у којима су централно место заузеле – а како би другачије – „стручне“ изјаве и тумачења разних експерата, бивших дипломата, политичара, аналитичара и њима сличних глобалистичких и режимских икебана?
Не само да је срамно мало тога речено и у бити изврнуто, не само да је плански избегнуто да се злочин Тонија Блера и његовог тадашњег Кабинета окарактерише ваљано и прецизно, већ је потпуно замагљена суштина основног питања и проблема. А то је, да је Велика Британија заједно са САД и још 46 држава западног света те 2003. године па надаље, озбиљно прекршила међународно право – од Повеље УН и бројних међународних конвенција учествујући у оружаној агресији на суверену земљу мимо одлуке Савета безбедности и чинећи примарно „злочин против мира“ али и многе друге злочиначке акте, идентично онако како је то урадила 1999. године у случају СР Југославије, када је изводила, ваљда, методско-показну вежбу освајања остатка света.
Комплетна аналитика свела се на то хоће ли Ентони Блер одговарати пред неким судом, макар то био и онај у Шкотској, и да ли ће мајке погинулих британских војника извући какву-такву одштету од врха Империје Њ.К.В. Елизабете II. И, дакако (што би рекли браћа Кроати), да ли је и колико је „свесно или несвесно“ и у „најбољој“ намери чувени „Ми Ај Сикс“ 2002. на 2003. годину огрешио „душу“, чинећи, је л’ те, једну од „ретких“ грешака у својој богатој историји.
Не могу да се сетим чија је изрека – да је већи злочин онај који прикрива стварни злочин – но, она свакако најоригиналније одсликава у каквом свету живимо и чиме смо, да туга буде комплетна, управо ми, Срби, који смо Британце небројено пута доживели на својој кожи, свакодневно изложени.
Шта рећи поводом наведеног када челник британске комисије истиче:„Британија је у рат у Ираку ушла пре него што су исцрпене све друге опције“ и да та одлука почива на правној основи која је била „далеко од задовољавајуће”, док су разлози за војну акцију које је представио Блер били преувеличани.
Да није жалосно, заиста би било духовито. Главно питање – шта је уопште тражила Британија у Ираку, по ком међународном слову је свргавала легалног председника, по ком пропису је учествовала у агресији и окупирала суверену земљу, зашто је погазила Повељу УН и низ других важећих документа – као што је видљиво из његовог обраћања, наравно да није третирано и тиме се нису бавили, нити ће.
Или, како другачије тумачити, рецимо, изјаву господина Владете Јанковића, првог амбасадора СРЈ у Великој Британији након петог октобра, коју је дао за руски „Спутњик“,[iii] где нас подсећа како је афера са Тонијем Блером својевремено кренула и раскринкавана у британским медијима, а затим констатује и следеће:
„Међутим, то је било прегажено режимском пропагандом Тонија Блера, који, ако је у нечему био вешт, био је вешт у томе. Изгледа да је саветник нашег премијера Вучића на путу да добије оно што заслужује, и то би било праведно, јер је он у овом случају заправо увео своју земљу у неправедан и скуп рат и изневерио националне интересе и поверење свог народа. Ако неко треба да иде на суд, то је Тони Блер“.
На први поглед изјава на месту, али обратимо пажњу како господин Јанковић (иначе, водећа српско-британска или британско-српска „еминенција“ – како би иначе одмах након петог октобра добио амбасадорски агреман из Лондона – и мало познато али истинито, главни „ментор“ господина Војислава Кошутунице и кључна „спона“ именованог „државника“ са острвским „стручњацима“), дакле, како врло уско тумачи прилике у Британији и читаву паљбу концетрише искључиво на Блера.
Ваљало би га питати – па, добро, да ли је могуће да тих година (баш у то време је Јанковић и амбасадоровао у Лондону) у целокупној Британији није било довољно утицајних правника који би тамошњем парламенту и народним масама, узвикнули – ово што намерава премијер да уради је кршење међународног права, угрожавање светског мира, уништавање и окупација суверене земље која ничим не угрожава Уједињено Краљевство. Где је била шира британска јавност, где су били слободоумни интелектуалци да изведу масе на протесте, шта су радили британски лордови?
Сећа ли се неко уопште да ли је тада уважени Владета Јанковић слао депеше из Лондона и критиковао, којим случајем, увелико покренуту операцију „борбе против међународног тероризма“? Да ли је то чинио након повратка из Британије или је, као и сви петооктобарци, био на платформи „уништавања“ наведеног зла које се, је л’ те, устремило на „слободољуви“ Запад и посебно на САД, рушећи за почетак њујоршке куле близнакиње?
А шта тек рећи за коментар Милована Дрецуна, војног аналитичара, новинара, коментатора, експерта… и једне о важнијих перјаница СНС-а (а свакако највећег превртача), који је истог дана на наведеном руском порталу срочио оштру критику Блеру, истичући како је именовани „један од најодговорнијих за изузетно бруталне, злочиначке акције у Ираку, али и према Савезној Републици Југославији 1999. године.“
Подсетио је да се радило о превари коју је иницирао Колин Пауел (по томе се и могу познати режимски плаћеници – увек персонализују кривце али ни у ком случају неће прозвати државе, зато што то не смеју), те да је било потпуно јасно да је истина другачија, па у том делу чак и хвали агенте ЦИА који су, наводно, благовремено обавестили америчког председника.
Милован Дрецун затим хвали Шкоте и нада се ће бити истрајни у прогону Тонија. А онда је, на себи својствен начин, образлажио који су све разлози довели до инвазије, бавећи се профитом од неколико стотина милијаради фунти који су Британци извукли из разореног Ирака. Наравно, ту је одмах и антологијско геополитичко тумачење о преуређењу Блиског истока које не предвиђа стабилан Ирак, како нам је то лепо срочио, и на крају изразио сумњу да управо због тога Блер, у коначном, неће сести на отуженичку клупу.
Као што се да прочитати, ни једна реч о томе да је Тони Блер управо од стране његовог (и нашег) вође промовисан у саветника Владе Србије, да нам је подарио „деливери јуните“, да је са собом довео познату злочиначку екипу спин мајстора на челу са Алистером Кембелом, да су у више прилика држали краће курсеве и предавања министрима за које је он – Дрецун, не само гласао, већ их свом снагом и умећем подржавао и даље иза њих и њиховог четворогодишњег (не)чињења стоји, и тако даље и томе слично.
Ни једне речи о томе да је наведени вишеструку крволок, рецимо, 2000-те године осуђен од стране Окружног суда у Београду на 20 година робије заједно са још 13-торицом злочинаца који су у стварном, потпуно доказаном удруженом подухвату, кршећи међународно право па чак и властити Северноатлантски уговор из Вашингтона (1949), нелегално извели оружану агресију на суверену СР Југославију. Тога у његовом осврту нема, нити сме да тако нешто помене.
Он не сме, али ми смемо, па да укратко освежимо сећање на дељење правде пре 16 година у Окружном суду у Београду. Зашто? Зато што кривично дело „ратног злочина“ никад не застарева, тим пре што се осуђени више не налазе на важним државним функцијама у својим земљама, и у циљу је правде и одговорности према жртвама да се поново отвори питање њихове кривичне одговорности.
Ево кратке хронологије:
– 21. септембра 2000. године 14 тадашњих челника западних земаља у одсуству je осуђено на по 20 година затвора због оружане агресије на СР Југославију и то: Вилијем Клинтон, Медлин Олбрајт, Хавијер Солана, Тони Блер, Вилијем Коен, Робин Кук, Џорџ Робертсон, Жак Ширак, Ибер Ведрин, Ален Ришар, Герхард Шредер, Јосеф Фишер, Рудолф Шарпинг и Весли Кларк;
– након петооктобарског обојеног државног удара а према задацима оних који су организовали и финансирали практично завршетак НАТО агресије, дана 19. јуна 2001. године Врховни суд Србије je укинуо пресуду и вратио предмет Окружном суду у Београду;
– 17. септембра те тодине Окружни суд у Београду, наравно а како би другачије него строго према врхунским достигнућима права и правде на западни начин (која се третирају управо отвореним поглављем 23. на путу у ЕУ) обуставио je кривични поступак против челника западних земаља и НАТО због агресије на Југославију 1999. године, а поступак је, потпуно ненадлежно и мимо Кривичног законика, пребачен Војним судовима;
– 31. децембра 2004. године укинути су Војни судови, а у складу са Законом о преузимању надлежности Војних судова предмет је требао да се врати на Окружни суд. Где је завршио, не зна се до дана данашњег.
У изреци Пресуде К.бр. 381/2000, која је написана на 250 страна и коју је потписао Председник Већа-Судија Верољуб Ракетић, између осталог, пише да су 14 оптужених функционера водећих чланица НАТО, међу којима „почасно“ место заузима Тони Блер:
„Криви, зато што су:
- године због економских, политичких и војних интереса тих држава да повредом суверенитета СР Југославије распоред своје оружане снаге на њоној територији, преузму управљање њеном привредом и прилагоде својим потребама њено друштвено-економско уређење,
пружили политичку, финансијску, техничку и другу помоћ албанским терористима на Косову и Метохији у покушају да употребом силе промене уставно уређење Савезне Републике Југославије и на том делу њене територије установе режим који би им омогућио остварење наведених циљева, чиме су
интервенисали у унутрашње послове СР Југославије, што је супротно Повељи Уједињених нација (Глава I члан 2. тачка 4.) и Декларацији о недопустивости мешања у унутрашње послове држава и о заштити независности и суверенитета (члан 1.) која је прихваћена Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 2131 XX од 21. децембра 1965. године, док су,
користећи сва средства пропаганде, учинили да се дезинформисањем јавности о доагађајима на Косову и Метохији, легална борба снага безбедности СР Југославије против албанских терориста прикаже као терор над албанским становништвом и створи представа о његовој угрожености, па су
организовали преговоре у Рамбујеу (Француска), где су, претећи употребом силе, захтевали ода представници СР Југославије потпишу документ сачињен у форми споразума, којим би се СР Југославија обавезала да одмах повуче са Косова и Метохије све своје војне и полицијске снаге; дозволи да се ту распореде оружане снаге Северноатлантског пакта; омогући њихово неограничено кретање по читавој територији…………., чиме је
СР Југославији постављен неприхватљиви ултиматум, који је као такав одбијен, па су
у намери да исти циљ постигну употребом силе против суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности СР Југославије, што је супротно Повељи Уједињених нација,
заједнички одлучили да њихове државе као чланице Северноатлантског пакта изврше бомбардовање територије СР Југославије, што представља акт агресије према Дефиницији агресије (члан 3. тачка б), која је приложена Резолуцији Генералне скупштине Уједињених нација 3314 XXIX од 1974. године и при томе
испланирали предмете, средства, начине и фазе напада које су срачуна тако да, уз свесно кршење правила међународног права, доведу до разарања природних, економских, и културних добара; уништавања оружаних снага; наношење патњи цивилном становништву; лишавања живота председника СР Југославије и угрожавања њеног уставног уређења и безбедности………“
По скоро идентичним оптужбама би Тони Блер, као и многобројни други функционери Велике Британије, САД и још 40-так земаља, које су учествовале у агресији на Ирак, морали да буду процесуирани и тек тад би некакви извештаји „врлих“ британских „демократа“ са задршком од десетак година, имали било каквог смисла.
Овако, према добро познатим рецептима великих мајстора, ствари су изокренуте и представљају не само имитацију демократије, права и правде, већ за основи циљ имају управо оно што је напред наглашено – скидање било какве одговорности са државе Велике Британије и у коначном ослобађање, то јест дистанцирање од могућности да некада дође до плаћања ратних репарација, односно ратне штете причињене Ираку. А штета је превелика и да ли је уопште могуће изразити било каквим номиналним износима, уколико је познато да је до сада страдало више стотина хиљада недужних Ирачана.
На жалост, тешко да ће Ирак, уколико уопште преживи као држава у познатим границама, моћи да оствари правду пред Међународним судом правде у Хагу. Пред оним истим који се у децембру 2004. године огласио ненадлежним по тужби СР Југославије поднетој против осам земаља НАТО због геноцида и нелегалне употребе силе током оружане агресије 1999. године.
Зашто се тако одиграло? Зато што се тај Суд позвао, односно, искористио одлуку југословенских, постпетооктобарских власти од 01. новембра 2000. године, предвођених Војиславом Коштуницом и Савезном владом, чији је министар вањских дела био познати Горан Свилановић, да се учлане у ОУН као тек новостворена држава, игноришући, наравно према задацима својих западних ментора, да СР Југославија никада није званично искључена из највише светске организације.
Ево како је о том догађају известила српска штампа[iv] преносећи одлуку суда и тумачења исте:
„У пресуди, коју је у хашкој Палати мира саопштио председник суда Ши Јиујонг из Кине, 15 судија једногласно је закључило да СРЈ у тренутку подношења тужбе 24. априла 1999. није била чланица УН, Конвенције о геноциду, нити статута Међународног суда правде, што су нужни услови за надлежност суда.
“Суд је стога једногласно закључио да нема надлежности да разматра тужбу СРЈ против осам земаља НАТО”, рекао је судија Јиујонг, додајући да се суд није бавио тврдњама које чине суштину оптужби.“
Правни статус СРЈ у УН који је од 1992. до 2000. године био “противречан” и “неодређен” – зато што земља није била искључена, али јој није било ни дозвољено да аутоматски наследи статус нестале СФРЈ као пуноправне чланице – решен је 1. новембра 2000. када је земља примљена у УН као нова чланица, утврдио је суд.
“Суд закључује да у време подношења тужби, 24. априла 1999, СРЈ није била чланица УН, ни, на основу тога, чланица Статута Међународног суда правде и да, следствено томе, није имала приступ суду”, рекао је судија Јиујонг.“
Интересантно да нам је тада „пресудио“ баш кинески судија… Мало шале, или, ипак није шала? Дакле, били смо признати као чланица у другој половини 90-тих (сетимо се силних резолуција СБ УН поводом Космета, а затим и Кумановског споразума и у коначном Резолуције 1244 – на кога су гласиле?), али смо напрасно изгубили такав статус након промене режима у Београду.
Ако је због нечега вредело борити се тог „ослободилачког“ петог октобра и уклањати „диктатора“ са власти, онда је то свакако било скидање наведеног и непотребног „баласта“ – тужбе СР Југославије против најважнијих НАТО држава, која је у себи садржала и клаузулу о надокнади „тричавих“ 100 милијарди долара ратне штете!
И, зато, ваља још једном честитати свима онима који су тог историјског дана изгарали на улицама Београда и широм Србије, а није их мало, напротив, огроман број је, и дан данас су убеђени да су у томе времену писали најславније странице српске историје.
Па кад је тако, а што не бисмо честитали и Ентонију Блеру и на тадашњем и на садашњем мајсторству у поигравању правдом, колико год да је тај случај или велика, лукава игра, или одбацивање још једног малог, ислуженог глобалистичког пиона зарад мира у империјалног кући, свеједно.
Једно с’ другим – петооктобарци и Блер – су у директној вези. Јер, ови горе, који су јуришали на скупштину, телевизију, полицијске станице, народну банку, царину, јавна и остала предузећа и свугде где је пара било, одлично су знали и тада, као што то више не могу сакрити сада, да их је у то време искрено и свим срцем, уз позмашну своту фунти стерлинга, најжешће подржавао управо Ентони Блер.
Ако ништа друго, заслужио је, уколико баш буде стани-пани, да му доделимо статус азиланта и да га збринемо. Онако како налаже Женевска конвенција из 1951. године са додатним протоколима. Кад можемо оволиким Арапим, а што не бисмо помогли и њему – „мученику“.
Амин, браћо Срби и сестре Србкиње.
[i] http://www.mod.gov.rs/multimedia/index/nato2%20-%20AP%20Photo_Susan%20Walsh.jpg
[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/358661/Bler-Busu-Irak-nije-Kosovo-ali-bicu-uvek-s-tobom
[iii] http://rs.sputniknews.com/analize/20160706/1107056229/bler-irak-jugoslavija.html
[iv]http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:164787-HAG-ODBRANIO-NATO
