Размишљања о ослобађајућој пресуди генералу М. Перишићу

МТБЈ је 28. фебруара ослободио генерала Момчила Перишића и заложио се за његово тренутно ослобађање. Само по себи изгледа необично ослобођење високог чиновника у влади Слободана Милошевића. Међутим, још необичнији су аргументи којима су судије образложиле ослобађајућу пресуду.

Да напоменемо да је Хашки трибунал теретио Перишића за злочине почињене у Хрватској и Босни и Херцеговини, на основу претпоставке да је Србија пружала помоћ Србима у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини. И заиста, у септембру 2011. године, Момчило Перишић је од Судског већа проглашен кривим и осуђен је на 27 година затвора. Ипак, низ чињеница је говорило да је одлука неодржива и да ће свакако бити преиначена. Као прво, један од судија (судија Молото из ЈАР) није се сложио са одлуком већине и изјавио је да оптужени мора бити у потпуности ослобођен оптужбе. Као друго и можда још важније, тужилаштво није поднело жалбу. Као треће, одбрана је извела само 28 сведока као одговор на 108 сведока тужилаштва, што такође није стварало утисак да се све решава у сали тужилаштва…

И тако, 28. фебруара 2013. године, Жалбено веће  је у потпуности променило одлуку судског већа. Са једне стране, није то први такав случај. И пре овог случаја су Жалбена већа исправљала “грешке” Судског већа.  Међутим, чуђење изазива какву је грешку починило Судско веће у процесу против М. Перишића. “Жалбено веће сматра да је Судско веће направило грешку у примени права, која се огледа у томе да конкретно упутство (specific direction) не представља елемент одговорности за помагање (оf aiding and abetting liability). Оваква “грешка” изгледа изузетно чудна, јер се она може само специјално начинити. Ради се о томе да је још у првом процесу пред Хашким трибуналом – процесу против Душка Тадића – трибунал утврдио да је конкретно упутство неопходно да би се успоставила веза за саучесништво. Без обзира на то што је после процеса Тадићу ова директива била не једном потврђена у десетинама пресуда, Претресно веће је проналазило јединствено решење у коме је обавеза успостављања конкретног упуства изношена на један нејасан начин, што је и омогућило двојици судија (да напоменемо да се судија Молото није сагласио са пресудом) да утврде како конкретно упутство није обавезујуће у процесу против М. Перишића. Сложићете се, овакав приступ је исувише отворена превара која захтева објашњење. Наравно, ова превара је била срачуната како би се Перишић оправдао пред Жалбеним већем. Једноставно, није било потребно тада оправдати Перишића, него у најповољнијем тренутку за трибунал. Јер случај Перишић није процес против конкретног човека. То је процес против државе. Бранећи Перишића Србија се може оптужити, што би постало основа за њену међународно-правну одговорност, а може се и “осоколити”, ако се она буде “правилно” понашала.

Хашки трибунал је први пут закључио да докази изнесени на суду не дозвољавају да се донесе закључак како је Врховни савет одбране Републике Србије био усмерен на пружање помоћи српској армији у данашњој Босни у Херцеговини, у чињењу злочина. У прилог овом закључку, Жалбено веће је чак цитирало изјаву Слободана Милошевића, који је “упозорио руководство Републике Србије да се уздрже од акција које би могле изазвати војни одговор НАТО”.[1] Хашки трибунал је ипак донео главни закључак: Србија у лицу начелника Генералштаба Момчила Перишића, не сноси одговорност за злочине почињене у Загребу, Сарајеву или Сребреници. Међутим, треба обратити пажњу на целокупну одбрану коју је генерал Перишић пружио у Хагу, како на нивоу Судског, тако и Жалбеног већа. Та одбрана, не без задовољства, цитирана је и у пресуди Жалбеног већа у параграфу 20: “Помоћ Војске Југославије имала је општи карактер и генерал Перишић није могао да је заустави”.[2 ]Сад је све јасно, зар не?

Закључак о оправдању Србије донет је у веома важном историјском моменту. Србија је данас као никад спремна за “интеграције” у “међународну заједницу”. У том смислу, ослабађајућа пресуда у процесу Перишићу представља један слаткиш који Србија добија у замену за ту “интеграцију”. Али не можемо да не видимо на кога је сваљена основна кривица – на Србе из данашње Босне и Херцеговине и Хрватске. И то је такође логично у овом историјском тренутку, када Република Српска демонстрира тежњу ка вођењу независне политике. Ради тога Срби у БиХ добијају други “слаткиш”. Који је, узгред, такође поменут у тексту Жалбеног већа Хашког трибунала у процесу против М. Перишића. На пример, у параграфу 46 трибунал скидајући кривицу са М. Перишића практично је одмах ставља на генерала Р. Младића.

На тај начин, ослобађање генерала Перишића изгледа необично само на први поглед. Кад се детаљније удубимо, то не само да је схватљиво већ напротив, у вишем смислу то је логично и у потпуном је складу са магистралном линијом МТБЈ. Не постоји ни једна чињеница која не може да стане у ову општу политику. Чак и издвојено мишљење судије Лиу Дјакина (Кина). Да би смо разумели због чега је кинески судија гласао против ослобађања М. Перишића, морамо се сетити бомбардовања кинеске амбасаде у Београду 1999. Године. Премда је бомбардовање било учињено од стране НАТО снага, НАТО је имао “свог човека у Генералштабу” и као што се зна, тај човек је био Перишић. Ништа мање логичан није био и глас америчког судије Теодора Мерона за ослобађање Перишића, што представља веома оригиналан, премда и искрен допринос утврђивању истине о догађајима у бившој Југославији.

Александар МЕЗЈАЈЕВ / Фонд Стратешке Културе