„Нема ништа тајно што неће бити јавно“ или случај Владе Димитријевића (1)

Ових дана читамо нове странице исписане руком православног публицисте Владимира Димитријевића(у даљем тексту В.Д.). На самом почетку мог обраћања, које неће бити толико систематично као његов текст „Србија је велика тајна или случај Милоја Стевановића (1)“, који ме је потакао да ово напишем, морам истаћи све оно што сматрам да је добро, а што је учињено или написано руком В.Д.

Пре свега његово бављење Православљем и његово писање о православним темама и проблематици, самим тим његов мисионарски рад, иако од многих окарактерисан као скрибомански, је по мом мишљењу за уважавање.У таквом свом подухвату В.Д. је као прегаоц православне речи и слова у овим тешким временима за Цркву морао доћи у сукоб са залима која ударају на ту исту Цркву и на то исто Православље које брат В.Д. промовише и брани, рекао бих врло активно и плодоносно, у квантитативном смислу његовог литерарног стваралаштва. Најдубља и за Цркву најзначајнија богословска дела управо су и писана у периодима жестоке борбе Цркве и црквених пастира са јересима и јеретичким антипастирима, тј.најамницима. Православни догмати и сво православно богословље је заправо прецизно уобличавано управо кроз борбу Цркве, тј.кроз свештену борбу Светих Отаца за очување Православља, које је кроз векове бивало на удару од стране многих јеретика, јеретичких учења и догматских застрањења. Брат В.Д. је, као и сви ми сада у Цркви, управо у периоду када се она и њени православни пастири и верници суочавају са јересју над јересима,а то је екуменизам(јер је то синтеза свих јереси које данас постоје у свету).Пошто по својим академским квалификацијама В.Д. није теолог, његово бављење теологијом у његовом настојању да се бори са злом новотарија и екуменизма, довело га је у ситуацију да буде на својеврсном теолошком испиту пред нашом православном јавношћу.

Екуменизам, као и све јереси има своју претходницу у животу Цркве и своју практичну пројаву којом нарушава благољепије Невесте Христове – Цркве. Управо као што су иконоборци уништавали иконе, данас екуменисти нарушавају лепоту Цркве Христове својим богослужбеним шарлатанством и новотаријама, које за собом носе неправославна новачења и у осталим сегментима Светог Предања, а које постају део свакидашњице у животу Српске православне цркве. Новотарије у богослужењу и црквеној пракси представљају, дакле, претходницу екуменистичкој јереси. Доказ овоме је то да нема новотарца, који уједно није и екумениста, јер релативистички однос према богослужбеном типику доноси са собом исти такав однос према светим канонима и светим догматима наше вере. И свети догмати и свети канони и богослужбени типик су данас трагично јавно погажени од стране екумениста на очиглед свих нас.

Дакле, хтео то или не, свестан тога или не, В.Д. је попут свих нас, његових савременика,суочен са наведеним залима која уздрмавају нашу Цркву из темеља. Зато је ово време у коме смо суочени са богослужбеним изопачењима и са јересју екуменизма, заправо време у коме свако ко покушава да се бави православним богословљем (макар и лаички, попут В.Д. као што наведох) мора практично положити два врло битна богословска испита: испит из православне литургике (теолошке науке о богослужењу) и испит из православне еклисиологије (теолошке науке о Цркви). Из литургике, јер смо дужни борити се против богослужбеног беспоретка, који је у нашу Помесну цркву уведен као „правило“, а из еклисиологије, јер се суочавамо са еклисиолошком јересју – екуменизмом, која хули и устаје на саму природу Цркве, на њену ЈЕДНОСТ и јединственост као богочовечанског организма онтолошки утемељеног на Самоме Христу и на Његовој Богочовечанској Личности. Једност и јединственост Личности Богочовека Христа теолошки је и онтолошки фундамент и гарант једности и јединствености Цркве коју је основао. Јавно исповедајући постојање више цркава, и не признавајући једност и јединственост Цркве Христове, јерес екуменизма свакако хули и устаје на Самога Христа и на Њега као јединствену и непоновљиву Богочовечанску Личност. Тиме уједно екуменизам имплицира постојање не Једног, већ више Христоса. Дакле, ко исповеда да не постоји једна, већ више Цркава, тиме исповеда да не постоји Један Христос, већ више Христоса. О каквој се страхотној јеретичкој хули овде ради, јасно је.

Први испит из православне литургике В.Д. је положио са великим успехом, иза себе је оставио изванредне редове православно утемељених одбрана освештаног богослужбеног поретка у нашој Помесној цркви. Међутим, из овог другог испита, из православне еклисиологије, брат В.Д. није добио ни прелазну оцену. Ово сам у једној од личних преписки брату В.Д. већ поручио речима: Пратећи унеколико Ваше писање уочава се врло добро сналажење по питању отпора против литургијског беспоретка, који се дрско спроводи у нашој Помесној цркви. Међутим, када се проблем са литургијске пренео на еклисиолошку раван Ваша теолошка неутемељеност је постала видна…

У прилог овоме иду многи редови исписани његовом руком, а који се тичу тренутног драматичног стања у нашој екуменизираној Цркви, окупираној и узурпираној од стране екумениста – јеретика. У тим редовима В.Д. показује свој двосмислено-недвосмислени став о епископу Артемију, а свако данас мора признати да став о њему и његовој личности и делу, у савременој историји борбе против екуменизма, представља главни показатељ исправности самог става. Немогуће је данас писати озбиљно о екуменизму и борити се против њега, а не борити се против екумениста, са једне стране, и не подржати владику Артемија, гоњеног од екумениста и суочаваног са њима, са друге стране. У текстовима В.Д. речи владика и епископ испред имена Артемије (уколико се уопште нађу) вазда су замагљене и затрпане неким наводницима, неким двосмисленим конструкцијама, неким преузимањима и цитирањима и позивањима на овог, или оног аутора. Управо та двосмисленост  показује недвосмислен став В.Д. о епископу Артемију, тај став је истоветан ставу екумениста, прогонитеља поменутог епископа Артемија, а то је: да је он расколник, вођа „погане секте артемијеваца“, како се о нама изражава вођа фанатизоване јеретичке фаланге у СПЦ епископ Иринеј Буловић.Човек који је у свом јеретичком екстремизму изгубио основе православне еклисиолошке свести и савести. Тако се, дакле,  В.Д. борио против новотарија да би на крају дошао на исту линију, на исти теолошки став са екуменистима (новотарцима) по питању највећег антиекуманисте и исповедника у Српској цркви – епископа Артемија. Овакав свој став потврђује закључцима у својим чланцима о експанзији екуменизма и екумениста у нашој Цркви у којима као решење нуди, да нам је остало само да се молимо да нам Бог пошаље праве пастире који ће нас повести у бробу против ове јереси. Оваквим ставом свесно намеће то да епископ Артемије није такав пастир, и да треба другога да чекамо.

И тако, време пролази, а В.Д. седи и даље на обалама Дубоког Потока „брчка ноге у њему“, замућује воду и у исто време говори људима, „јој, видите како је мутна ова вода, сигурно је дубље него што изгледа, не смемо загазити, ‘ајмо назад да се „боримо“ на сувом“ тј. са безбедног одстојања. Ово подсећа на „аргументе“ којима је вођа завереника Касијус између осталих убеђивао Брута да му се придружи, рекавши како је Јулије Цезар већ ослабио од епилепсије и да га он, Касијус, није једном приликом  спасао, овај би упао у Тибар. Касијус је Брута својим „аргументима“ придобио, а епилог ове приче сви знамо. Да не бих остао нејасан, осим што је овде Дубоки Поток по теологији В.Д. заправо река Тибар из претходне приче и осим што В.Д. покушава да спаси „владику Артемија“ (са наводницима, како он воли да пише) да се не удави у њему, појаснићу ко је у овој парадигми заправо наш Брут.

У прилог погрешном, боље рећи незрелом еклисиолошком приступу, у коме је владика Артемије виђен, не као борац против екуменизма и против растакања Цркве Светог Саве, већ као расколник, овде бих изнео још једну посве болну тему. Ова тема тиче се манастира Преображења Овчарског, оца архимандрита Венијамина и његовог у Христу братства, а нашег „Брута“ из горе наведене парадигме.

У мору савремене српске духовне сцене појавило се много лажних духовника, који се показују као подједнако штетни, као и сама јерес екуменизма и јеретици екуменисти. У редовима ових духовника има покајаних, надам се, алкохоличара, камионџија и прочих, који су проживели овај живот весело у „Титином рају“ на земљи, па у заласку свог живота дошли у манастир и убрзаним „духовничким курсом“ без потребног монашког подвига у послушању, трпљењу и смирењу, преко ноћи постали „духовници, прозорљивци, откривачи Божје воље и чудотворци“. О томе колико су овакви „духовници“ увек, а особито у овом времену штетни, ни томови књига не би описали, јер својим делањем или неделањем потпомажу екуменистичко, јеретичко злодело урушавања Православља и Цркве Божје. Лажни духовници успављују пробуђене савести својих духовних чада који осећају да је престало време писања и убеђивања и да је дошло време практичног делања и ограђивања од јеретика, једном речју, отвореног подржавања епископа Артемија и његове бробе. Док Свети Сава својим огњеним молитвама пред престолом Вишњега зажиже савести својих побожних Срба, распаљујући у њима ревност за очување вере, дотле „духовници“ успављују те савести, а екуменисти шире и утврђују своју јерес међу успаванима, јер, не треба заборавити – индиферентност је најбоља подлога за узгој екуменизма. Ови „пастири“ и „духовници“ бојећи се за своје ухљебије и конформизам топлих манастирских конака, које су, авај(!), годинама градили, немају смелост да отворено подрже владику Артемија, иако су, док је то било безбедно по њихове положаје и чинове, били много грлатији од епископа Артемија у исповедању истине да је екуменизам јерес и да су екуменисти јеретици. Сада када су екуменисти утврдили своје положаје и осилили се, заузели сву Српску Патријаршију, када свакоме ко им се успротиви „лети камилавка“ то јест, следи рашчињење, ти исти „грлати духовници“ ћуте. Да би ствар била гора,они ућуткују и своја духовна чада и успављују њихове савести, иако та чада говоре и чине само онако како су од тих „духовника“ годинама пре слушали и учили. Та иста духовна чада су „духовници“ сабрали око себе управо глуматањем ревнитеља за веру, а сада своја духовна чада без стида и образа спречавају да и даље,како су раније учена, бране своју веру, и то у овом историјском моменту када је најпотребније.

Једна сјајна духовна звезда која се годинама истицала у мраку лажног духовништва у СПЦ био је манастир Преображење Овчарско, са осведоченим духовником и братством које је носило неугаслу буктињу светосавске духовности и држало је високо изнад главе, да се види и светли као град који на гори стоји (Мт 5,4). Ово братство имало је духовно и старческо прејемство од блажене успомене старца Јевстатија, кога је заменио достојни духовни син, архимандрит Венијамин. Ипак, суштинска грешка коју је духовник ове обитељи, Венијамин направио јесте ослањање у смислу богословског саветовања и усмеравања у моменту страшне буре на мору савремене историје наше Цркве, управо на В.Д. који се свакако усрдно борио, доста писао, али, свеједно, пошто мирјанин не може бити духовнији од свог духовника, нити филолог може само неуморним писањем постати теолог, В.Д. свакако није био кадар да изнедри добар савет и смерницу у овим тешким временима за Цркву, како се то и показало. Није му замерити што није умео да усмери свог духовника на прави пут, јер то и није дужност лаика, али му се свакако може замерити што се икада усуђивао да усмерава и туторише духовним лицима, уместо да од њих, као духовно потребит, тражи усмерење и савет. Овде је дакле направљен један протестантски обрт и духовно чедо, тј. В.Д. постао је заправо „духовник“ своме духовнику[1], што је свакако недопустиво, а последица оваквог преседана је застрашујућа. Та последица је данас очигледна: Преображење више није „бастион Православља“, отац Венијамин служи литругију са патријархом-декларисаним јеретиком[2], а саслужује са новотарцима на поменима и парастосима епископу Хризостому, који је за њега био оличење свеукупног новатарског зла, против кога се Венијамин годинама борио у Епархији жичкој. У Преображењу се против екуменизма и новотарија више не говори, већ само шапуће, јер је то постало недозвољено, опасно, забрањено. За манастир Преображење епископ Артемије и његово монаштво нису на правом путу, што отворено говоре својим чадима. Најновији став братства (не целог) овог манастира је следећи: ситуација у Цркви није алармантна (као што су то до скора тврдили) а и патријарх није мислио баш онако како говори и исповеда (јерес) (ово је најновији „бренд“ српских пацифиста). У једном свом писму оцу Венијамину са синовским поштовањем сам га упозоравао на поменуте пропусте који су га до таквог стања и става довели, њега и његово братство.

Овде бих поставио пар питања.

Ако поменути „духовници“ и не подржавају владику Артемија, не приступају његовом фронту, који је више него јасно формиран против најезде јереси екуменизма, зашто су се ућутали, зашто и даље не говоре онако јавно против екуменизма и новотарија као раније?

Зашто су одједном заузели став „ми смо мали да би се са тим борили, Бог ће разрешити ову борбу“?

Не морају да приступају епископу Артемију, али зашто су се ућутали, зашто не исповедају веру сада када је преко мере угрожена од стране јереси и јеретика?

Шта би се догодило ако би рецимо један савесни верник, духовно чедо оца Венијамина устао у сред пуне трпезарије после празничне литругије у Преображењу и питао оца Венијамина:зашто ћутите, зашто сада не чините оно чему сте нас деценијама учили, говорили сте и тражили само једног „генерала“ (епископа) да крене у бробу против јеретика и Ви сте рекли да ћете кренути за њим, говорили сте да нећете служити са новотарцима, а сада: нити сте кренули за њим, нити више отворено говорите против новотарија и екуменизма, па још и нас ућуткујете и одвраћате од борбе са њима?

Да ли уопште постоји одговор на ово питање?

Но гностичко-гуруистички „апетит“ В.Д. се није заустављао само на Преображењу, под руководством оца Венијамина је и манастир Сретење. Но ни то му чак није било довољно. Својом теологијом умртвљивања савести и „антиекуменистичког“ пацифизма и индиферентизма покушао је да „просветли“, боље рећи да смути и мати Јелену из манастира Вазнесење, која је, иако жена, једина смогла снаге да настави оним путем и оним отачким, духовним курсом којим је некада ишло сво монаштво овчарско-кабларских манастира, предвођено оцем Савом вазнесењским и Венијамином преображењским. Ето, како се чудесно евнађелска историја тако живо и јасно прецртава на страницама историје Цркве, као што су жене мироносице у свом смелом идењу за Христом превазишле том смелошћу и свете апостоле, тако је игуманија Јелена својом одважношћу и једноставним одстојавањем на путу Светог Предања превазишла игумане овчарских манастира. Зато је њено име међу успаваним савестима тих игумана постало омражено, ваљда као и име свих који не прихвате пацифистичку еклисиологију В.Д. који се, како видимо, показује као spiritus movens у делу успављивања савести духовника и духовних чада.

Када је недавно отац Симеон, наш архимандрит, у неколико текстова указивао на теолошка застрањења В.Д. сматрао сам да су те његове анализе биле педагошки нетактичне, али свакако исправне. Исправност тих анализа касније је, на жалост, својим поступцима и писањем потврдио и сам В.Д. о коме је отац Симеон и писао и, што је најжалосније, и даље их потврђује. Као и тада, тако се и сада искрено надам да ће В.Д. коначно схватити да историју нашег постојања не исписујемо само мастилом и не исписујемо само на папиру, већ својим целокупним постојањем и целокупним делањем или неделањем, дакле, не само литерарним. Но, В.Д. изгледа следи Овидијев стих из Тристије исклесан на Декартовом горбуBene vixit qui bene latuit[3].

Када кроз призму свега наведеног погледамо горе поменутитекст у коме В.Д. велича подвиг исповедништва и страдања брата Милоја Стевановића, духовног сина владике Артемија, постаје нејасно једно – како је могуће ниподаштавати, отворено или притворно, подвиг исповедништва владике Артемија, а величати подвиг исповедништва брата Милоја, чије страдање је заправо само накалемљено на страдање епископа Артемија? Прогон брата Милоја је продужетак прогона епископа Артемија, јер, упркос мом великом поштовању брата Милоја, питам се, шта је дело брата Милоја или било кога од нас у односу на дело епископа Артемија у подвигу чувања и одстрадавања вере православне? Нисмо ли сви ми, као сарадници епископа Артемија само коцкице у мозаику којим он својим делом исповедништва најсјајније украшава историју наше помесне Цркве? Напротив, В.Д. страдања брата Милоја наизглед представља као веће од страдања епископа Артемија, по његовом писанију може се лако схватити да је епископ Артемије све чинио што чини, само да би брат Милоје имао прилику да се сукоби са екуменистима и да буде екскомунициран. Зато и наводим да В.Д. наизглед велича подвиг брата Милоја. Заправо у контексту погледа В.Д. на пут и дело владике Артемија у самој суштини В.Д. ниподаштава и подвиг брата Милоја и свих нас окупљених око владике Артемија, јер немогуће је величати исповедништво брата Милоја, који страда подржавајући владику Артемија, а притом владику Артемија и његов подвиг сматрати духовним застрањењем, политичком колатералном штетом, случајним садржајем депеша Америчке амбасаде, или чиме већ.

Оваква поставка ствари В.Д. је заправо подсмех истинском трудбенику у делу исповедања наше свете вере, у делу исповедништва које под руку са епископом Артемијем и његовим монаштвом дела драги брат Милоје. Кажем,под руку са њима, не испред њих, како се то представља од стране В.Д. јер у нашој Епархији рашко-призренској, као здравој духовној оази, јерархијски поредак стоји како Црква заповеда, дакле, прво пастири, па паства, а не обрнуто. Јер ако си овца немој се градити пастиром – каже свети Златоуст. Недоследно је и поражавајуће да са једне стране В.Д. затвара јавности очи на суштину страдања епископа Артемија (који по В.Д. страда не као исповедник вере, него као неки поштен и добри старчић од неких тамо „лоших људи“), потирући логички тиме и сам основ и узрок страдања брата Милоја, које пренаглашавајући обесмишљава и покушава да отргне из контекста исповедничког подвига епископа Артемија, као sui generis, као изоловани феномен који је самонастао, ничим потакнут, већ одједном ударио гром са неба. Овде еванђелском логиком вођени долазимо до питања: зар може неко поштовати сина, а притом не поштовати оца? Зар брат Милоје управо својим исповедањем и одстрадавањем не испуњава меру отаца својих (Мт 23,32), меру свог негдашњег духовног оца Саве вазнесењског и садашњег духовног оца епископа Артемија?

Бесмислена је и парадоксална логичка поставка тврдњи В.Д. по овом питању. Јер она порађа друго питање: како може са једне стране бити скептичан у односу на исправност пута владике Артемија (а јесте скептичан својом двосмисленошћу којом се изражава о њему), а са друге стране толико убеђен у исправност пута брата Милоја? Коме то данас није јасно да је пут страдања брата Милоја управо пут којим све нас води и њиме први иде епископ Артемије?

Пут владике Артемија је темељ, пут брата Милоја је надоградња на тај темељ. В.Д. руши овај темељ, а хвали зидове који су на њему подигнути, а тиме заправо руши и саме зидове. У наведеном парадоксу В.Д. видимо да је такав приступ суштински гледано увреда и самог брата Милоја и свега што он чини на фронту борбе за веру и Цркву, тако да је по свему судећи ово писаније В.Д. које на почетку овог чланка наведосмомедвеђа услуга за коју верујем и знам да ће је брат Милоје препознати и рећи оно што је Господ рекао Петру, када Га је овај одвраћао од страдања: иди од мене….јер не мислиш оно што је Божје него оно што је људско(Мт 16, 23; Мк8,33). Дакле, парадоксалност ставова које гради В.Д. њега самог доводи у ситуацију да нема легитимитет да се бави борбом у коју учествује брат Милоје, а коју је у старту осудио као пропалу, борбу у којој је дезертирао и не само да се не каје због тога, већ свој дезертерски вод покушава да умножи, и успева, што је најжалосније. Сад унаоколо смућује искрене борце за веру, те њима међу четири зида прича како подржава владику Артемија, а у јавности пишући о владици тактизира, калкулише, завија у „обланде“, мути и смућује. Боље је да о владици Артемију ништа не пише, него да својим двосмисленим писањем збуњује просте, али искрене душе. Волео бих да је В.Д. послушао мој братски савет у писму које сам му написао, поручивши му: Брат Милоје Вас јако цени и још више воли, угледајте се на њега.

Ако ти сагреши брат твој покарај га…ако те не послуша кажи Цркви (Мт 18,15). У поменутој приватној преписци покарао сам брата В.Д., а он је наставио јавно да износи своје теолшке ставове који нису у складу са реалношћу у којој смо и  у којој је наша Црква. Ја сада исто тако јавно указујем на те погрешне ставове, на њихову, у овој ситуацији, недопустиву двосмисленост и на њихове трагичне последице.

На крају, моја је молба свима који нису спремни да страдају за оно у шта верују, у овом случајуза веру нашу православну, да се не подухватају борбе за њу, јер ће је својим кукавичлуком само срамотити и још више унизити, а на крају се ње и одрећи. Ово је време када је свако ко исповеда и држи веру чесно распет на крсту који нам је Господ послао као дар. Корак компромиса који је В.Д. скупа са својим духовницима, или духовним следбеницима (не зна се јасно ко је коме шта) начинио, јесте заправо корак којим су они сви скупа сишли са поменутог крста на коме смо сви ми православни данас распети. Страдати за Господа је Његов дар, а силажење са крста који нам је дат јесте прибројавање себе међу оне који су Га разапели, међу јудејске првосвештенике, фарисеје, садукеје и остале лицемере, тако их је назвао Господ, а не ја.

Последњи међу својом страдалном браћом –  протосинђел Максим