ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛАВАРИ, ИЛИ ПАПЕ?

ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПОКУШАЈ ДА СЕ, КРОЗ ВЕЛИКИ САБОР,
ДОДЕЛИ ПРАВОСЛАВНИМ ПОГЛАВАРИМА ПАПСКА МОЋ?

Пише протојереј отац Анастасиос Готсопулос

Да ли православне цркве имају поглаваре или папе? Може ли бити да постоје неки, који, кроз Свети и Велики Сабор, желе да доделе и православним поглаварима папска овлашћења?

Ова питања проистекла су из реакција појединих „бранилаца“ предстојећег Светог и Великог сабора, које су узнемириле једногласне синодске одлуке архијереја у српској (о одлуци СПЦ смо већ писали; о њиховом манипулативном саопштењу, које је наивно схваћено у јавности, погледајте овде), бугарској, грузијској и грчкој цркви, које се односе на став да ће се ове цркве уздржати од Свеправославног сабора.

Без давања било каквих одговора на појединачне, изузетно озбиљне примедбе Светих Синода помесних цркава, они монотоно понављају: „Поглавари су потписали текстове, и они су донели одлуку, како за сазивање, тако и што се тиче процедуре и прописа за рад Сабора; према томе, Синоди помесних цркава немају права да се изјашњавају о одлукама поглавара“! Исту логику је чак и Свети Синод Васељенске патријаршије у сталном саставу прихватио у свом званичном саопштењу (6. јуна 2016).

Опростите?! Када су поглавари православних помесних цркава постали… папе? Од када лично мишљење и одлука једног поглавара неопозиво обавезује Синод хијерархије којој он припада да им се повинује?

Да ли је то поглавар, или је то Синод архијереја, који чини врховни управни инструмент помесних православних цркава, у складу са православним предањем? Да ли свака црква изражава свој став саборно и кроз Синод, или је она обавезана оним какав год став буде имао поглавар те цркве? (Нећу додати термин „ауторитет“ овде, да би се избегло лутање наших умова!)

Наравно да су поглавари потписали! Међутим, по повратку својој помесној цркви, сваки поглавар је доставио своју одлуку – као што је био обавезан – свом Синоду. И сваки суверени и одговорни Синод је изнео мишљење, или слажући се са потписом поглавара, или противећи се и природно одбацујући његову личну одлуку! Има ли можда оних који желе да диктирају како Синод треба да одлучује?

Похвално је да су поглавари цркава Србије, Бугарске, Грузије и Грчке, поштујући синодску институцију, поднели своје одлуке на разматрање телу хијерархије. И не само то; поштујући писмо и у духу 34. Апостолског Канона, они су дошли заједно, сложили су се и потписали једногласно одлуке својих хијерархија: «… не треба ни он (Први сваког помесног Синода), без других мишљења, да ради шта хоће. Јер, ово је споразум, а Бог се прослави кроз Господа, и Духа Светога: Оца, Сина и Светога Духа». То је значење институције Синода! То је оно шта значи поштовање јединства Цркве!

Нажалост, има и оних који, користећи начин на који Синод одређених патријаршија функционише (на северу и на југу и истоку… не помињући било чијих имена, или вређајући било којих породица …), не могу да „сваре“ чињеницу да постоје помесне цркве у којима је систем Синода оперативан – несумњиво са проблемима и тешкоћама, али оперативан. Поглавар не даје команде – у папском стилу – које остали учесници Синода поштују, без обзира да ли им се то свиђа или не…

Опасност за само православље је да постоје они који желе да наметну оперативни модел „Синода“ појединих патријаршија свим црквама, и кроз Свеправославни сабор настоје да уздигну примат, од „примус интер парес“ (први међу једнакима) у „примус сине парибус“ (први без једнаких) и, у ствари, са папском надлежношћу! На овај начин, биће лакше да се призна први међу првима, који ће потом поново бити „сине парибус“ (први без једнаких). Ово питање је одређујуће, и директно се тиче суштине православне еклисиологије.

Очигледно је да начин на који је Православна Црква представила Свеправославни сабор није идеалан. Не желећи да признају важност њихове одговорности за ову ситуацију, неки од одговорних појединаца покушавају да ставе кривицу на функционисање синодског система помесних цркава. Али, проблем је углавном креирао непредањски начин на који је Свети и Велики Сабор припреман до сада, и првенствено његови оперативни прописи, којима је, у име Свеправославног Сабора занемарена синодска институција у помесним црквама. Није могуће да о таквим важним питањима (на пример, одобравање предсаборних текстова) одлучује представник, неопозиво и обавезујуће за цркве, у одсуству архијереја помесних цркава. Није могуће да архијереји цркава немају последњу реч о оперативним прописима Свеправославног сабора. Било је, наравно, формалног (бирократског) овлашћења које, како се испоставило, није могло да замени кључну функцију синодског система сваке појединачне цркве, ни широм света, православне саборне Цркве.

Решење насталог проблема може да постоји само са ревизијом тактика до сада, са покајањем, и на свеправославном нивоу. У овом последњем тренутку, поштовање према синодском систему, уз поштовање синодских одлука – које су изгласане једногласно од стране хијерархија помесних цркава – може да буде почетак.

Патра, 10. јун 2016.

Протојереј Отац Анастасиос Готсопулос

Парохијски свештеник цркве Свети Никола у Патри

Тел: (30) 6945-377621 – agotsopo@gmail.com

Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа.

Авва Јустин Ћелијски

Извор: Православље живот вечни