Славко Радовановић – ПРЕКОР ГРЕШНОМ МИЛОЈУ и одговор

Драги брате Милоје,

Прочитавши текст владике Максима (Новаковића)

http://www.eparhija-prizren.org/?p=6958,

уверих се да је моја пређашња сумња о твојој радости „да се појавила још једна сјајна звезда на православном небу др Никодим Богосављевић“  била оправдана и да је то била твоја кратковидост, која ти не може баш послужити на част.

Та „звезда“ ти је потамнела и пала попут Денице.

Та твоја узданица је, то се и жмурећи види, потурен човек преко кога су безаконици замислили да изведу још један покушај како би правоверне превели жедне преко воде.

То је још један вук у овчијем руну. Том „пророку“ би и гатара Ванга могла позавидети.

Ево неколико мојих запажања, мимо оних које је бриљантно навео и на њих одговорио владика Максим:

Та лисица каже:

– да је „неканонски прогон вл. Артемија (Радосављевића), извршен због његових светоотачких, предањских и антиекуменистичких и антиглобалистичких ставова у богословљу, еклисиологији и политици.“

То би му била ватра, како ти кажеш у „Изгубљеном јагњету“ којом дволичњаци загреју наша срца и придобију наше симпатије.

А онда дође вода која треба да угаси жар, да нас направи ни врућим ни студеним него онаквим, као што су они, да би се згадили Господу, због чега би нас Он избљувао из уста Својих: „Стигавши, међутим, до вл. Артемија, ми смо стигли и до примера друге, подједнако опасне и штетне страсти … а то је сујета. Сујета рађа славољубље, наивност, безсилност и нетрпљење. Славољубље вл. Артемија се огледало и још увек се огледа у стварању култа великог аве, преко увећавања броја свога монаштва. Опште је позната чињеница да је највећи број монаха, који су напустили монаштво и оженили се, био код вл. Артемија…“

Питам да ли овај вајни архимандрит и доктор(?) зна за Причу о сејачу и семену?

Да ли зна да по коју семенку угуши коров (јерес), да по коју позобају птице грабљивице (јеретици) или их уграби ђаво, а друга роде род многоструки, по тридесет, по шездесет, по сто?

Када је владика Артемије био архимандрит (као Никодим што је сада)  изројавао је монахе и напунио запустеле косовске светиње, о чему си и ти писао у књизи „Сагрешења у СПЦ“  (стр. 405 и даље) цитирајући патријарха Павла.

Колико је та твоја узданица (Никодим) породио монаха?

Или је можда то обичан духовни јаловац који, сем што не види брвно у оку свом, не види ни разлику између лицемера и истинских бораца за веру, између сејача жита и сејача кукоља.

Тај свилени „монах“ који и не зна шта је монашки живот јер никад није ни живео монашким животом – то поуздано знам – говори, без страха од Бога и стида од људи, о наивности: „Наивност и безсилност вл. Артемија се огледала у затечености, неспремности за напад који је извршен на њега и на његово монаштво. Наивност због непознавања спремности његових прогонитеља на небирање средстава („ломљење кичме“, „чекања десет година“) и уздања у сопствене снаге. Вл. Артемије је истину православне вере бранио на погрешан, неправославан начин“…

И, наравно, та твоја „узданица“ је завршила тамо где му је и место: на бљувотини Атанасија, Иринеја и Амфилохија потврдивши њихову „преученост“ прежвакујући оно што су они избљували: „…тако су вл. Артемије и његово монаштво, због прелести изузетности, постали затворена и самодовољна секта још у Цркви, и зато је Бог и попустио искушење да би своју „ванцрквеност“ преселили ван Цркве; другим речима, они су и у Цркви били ван Цркве...“

А онда др Никодим, кад је добро оладио оне вруће, опет узима жишку и покушава да распали ватру. Па ће славољубиви, сујетни, култни ава (који је, иначе, са својим монаштвом у прелести, секташ… (sic) гле чуда, код овог што говори да је мудар произвести неку чудну „веру“: „Верујемо, међутим, да ће Бог, вероватно већ за његовог живота, рехабилитовати и оправдати вл. Артемија из два разлога: због његове православне вере и због правног аксиома да „што се грбо роди, време не исправи“, тј. зато што је почетак канонског поступка против њега био неканонски. Наравно, не гајимо илузије да ће то учинити тренутна власт у СПЦ; то ће учинити, ако Бог да, Руски Цар, по нашим очекивањима и молитвама… веома брзо.“

Да ли је могуће да је овај човек архимандрит, теолог, доктор неких наука? Зар ти он не личи на оне „ДР“ које си описао у „Изгубљеном јагњету“ за које онај твој деда Миленко каже да би им, уместо докторских титула, требало издати она уверења која би им била олакшавајућа околност у случају да буду позвани на одговорност за своје безакоње.

И још нешто: Зар није чудно да он „исповеда“ антиекуменизам, штоје, иначе, дијаметрално супротно званичним ставовима Патријаршије и Синода, а да му не зафали ни длака с главе, и да он, за разлику од „великог аве“, није ни секташ ни ванцрквени човек?

Дакле, из кукавичјег јајета се излегло то кукавичје пиле које умало да нам потуре за славуја умилног гласа и пауна прелепог перја.

На твоју жалост, ти у њему угледа славуја и пауна!

Он ти, међутим, није одвоио од Јустина коме су даривали жички трон едаби нас преварио.

Ни  од оног потуреног адвоката што је желео из среброљубави да нам „помогне“ јер му се, тобож,  у сну казло.

У твоме Изгубљеном јагњету деда је унуку открио свог начитаног пријатеља који од шуме не види дрвеће. Оног што види да је на Титанику, ал чека знак. Оног што ниси хтео име да му поменеш, ваљда да га не осрамотиш. Али као што се не може сакрити град што на гори стоји, тако и свачије дело излази на видело. Ево ти га пре неки дан и он прежвакује исте Никодимове бљувотине само што не именује владику Артемија.

Зар не видиш да су се Никодим као и онај твој јунак – „дедин пријатељ“ испилили из истог – кукавичјег гнезда? Зар не видиш да су они за заједничарење са мафијашким махинацијама Андреја  (http://www.blic.rs/vesti/drustvo/velika-bruka-srpska-crkva-utajila-porez-u-svajcarskoj/y39exvm); са хедонистом Сергејом (http://www.blic.rs/vesti/drustvo/koliko-moras-da-budes-sujetan-vladika-luksuzni-mercedes-ukrasio-svojim-inicijalima-i/qccmr1w); са самољубивим Јованом  (http://www.blic.rs/vesti/drustvo/samoljublje-bozjeg-sluge-vladika-iskovao-sebe-na-zlatniku/9lczs78), а да не говорим о папиним подрепашима.

И зар не видиш да је он о твом духовном оцу – владики Артемију поновио скоро све лажи, клевете и бљувотине којима су (с)Атанасије, (зл)Иринеј и папољубиви Амфилохије загадили духовни простор?

Праштај, ал ово сам морао да ти кажем и да ти поставим горња питања.

Казано је брате Милоје: Благо човеку који у друштву неваљалих људи не седи.

Јер, твоје дружење и похвала Никодиму, саблазнише многе, па и мене грешног.

Није случајно Антоније Велики учио: Удаљујте се, браћо, од сваког двосмисленог човека, јер, дружећи се с њим, потчинили сте се смрти.

Ово ти рекох и душу спасих, надајући се да ово неће пореметити наше односе, пошто ми њих градисмо на истини, а не на лажи и лицемерју.

Славко М. Радовановић

Напомена: Уредништву је стигла најава Одговора на ово писмо, који ћемо, такође, ускоро објавити.

ГрешниМилоје

ОД ШТА ПАЛО (од тог) ПОШТАПАЛО

–  одговор Славку Радовановићу – 

Драги Славко, Христос по среди нас!

Није џаба казано: Човек се учи док је жив. Прочитавши прве књиге др Никодима Богосављевића, поверовах да је реч о искреном борцу против безакоња и безаконика, против екуменистичке јереси и јеретика-екумениста. Нисам мого замислити да ће и он да захвати и баци блато из братоубилачке јеретичке каљуге на борца против јереси екуменизма, за кога и сам засведочи да је на светоотачком, предањском, антиекуменистичком а то значи антијеретичком путу.

Није др Никодим ни први ни потоњи који оправда упозорење пророка Јеремије да се не треба уздати у човека.

Без жеље да се правдам, уз искрено уважавање твог хришћанског укора, мислим да не треба туговати, због наивности, кад се чистог срца понадамо у човека. Увек полазим од претпоставке невиности коју ми је у начин размишљања утемељио академик Радомир Лукић, чији сам ђак био, по којој се свако сматра невиним све док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.

Са или без неког Никодима ми пут свој знамо. Тај пут смо знали и када за Никодима нисмо знали, тај пут знамо и сад када га знамо, а, с Божјом помоћу, на том путу ћемо остати и када схватисмо да њиме он (Никодим) не иде. Јер, он ни до сад није ишао са нама, него са и за папиним прстеноносцем, са и за оним што му је папа „свети отац“, са и за оним што „великом ави“ десет година пређаше конопац иза леђа.

На том путу, Богу хвала, имамо и путовођу. И то путовођу који се не узда у сопствене снаге – како  кривотвори  др Никодим  – него путовођу који се у Господа узда и у његовом заклону стоји.

И кад се ми и путовођа наш преселимо у вечност, иза нас ће остати унуци наши и духовна чеда нашег владике Артемија. Заиста „великог Аве“ макар колко се др Никодим придружио хорди његових ругача и клеветника. Клевета др Никодима неће наудити Владикином исповедништву, а ни нашој нади у живот вечни у који се стиже тесним путем. Не завидимо онима што, руку под руку с др Никодимом, иду лагодним царским путем. Нама је довољан и онај страдални, Господњи. Онај тесни светосавски, светониколајевски, светојустиновски. Онај артемијевски, јер наш велики ава иде баш тим светоотачким путем, што се за његове прогонитеље и његове ругаче не би могло касти.

Ко год је, у времену од постања да нашијех дана, пљувао на Божје угоднике, попљувао је лице своје. Сетимо се пљувача на пророке, па пљувача на Господа, на Крститеља, пљувача на апостоле, на мученике, на Нектарија Егинског, Јована Шангајског…

Млад је Никодим. Даће му Бог времена да се покаје кад сташу горки плодови оних са којима „треба бити у јединству“ – како он мисли, збори и твори – без обзира што су се они сами, без страха од Бога и стида од људи, самопрогласили јеретицима (екуменистима). Покајаће се он кад сташу слатки плодови „великог Аве“ на кога се он јавно, а његови истомишљеници закамуфлирано, бацају дрвљем и камењем. Покајаће се ил ће отпасти заједно са онима који су умислили да су они „црква“ и који оне који не пристају на њихову вероиздају и богоиздају проглашавају расколницима. Само др Никодим и његови заједничари имају проблем да одговоре на просто питање: од кога се то расколио „велики ава“? Од кога, кад је, како он сам тврди: „неканонски прогнан због светоотачких, предањских и антиекуменистичких и антиглобалистичких ставова“? Дакле, он се, очигледно и за „комарачку памет“ па чак и за докторску титулу г. Никодима, није расколио од светих отаца, од носиоца Предања, од антиекумениста(!). Расколио се, дабоме, од оних који имају другачије, супротне: несветоотачке, непредањске, екуменистичке, глобалистичке… ставове – од јеретика! Од вукова у јагњећој кожи са којима др Никодим, дабоме, заједничари.

Не знам да ти одговорим на питање колко др Никодим има и да ли има духовне деце. Ако их има, нек су му жива и здрава. Ако их, пак,  нема –  онда је његова критика духовнијех чада владике Артемија потврдила ону народну: Лако је квоцати треба јаја носити.

Можда др Никодим кидише на владику Артемија по оном правилу: Од оца је остануло сину. Или оног: Где ја стадох ти продужи. А како и не би кад је „велики ава“ „крив“. Ту кривицу је гласно и јасно прецизиро др Никодим (да поновим): „Због светоотачких, предањских и антиекуменистичких и антиглобалистичких ставова“… Крив, кривцит! Нема шта.

O tempora, o mores!

Но, не осуђујмо др Никодима. Помолмо се за њега. То смо дужни чинити и за непријатеље своје, а камо ли за њега. Није он крив што је имо (не)срећу да му духовни отац буде папин вереник, изродица, преверица, претворица, братоубица, па чак и оцеубица (јер издаде свог духовног оца великог аву Јустина). А она народна вели: Кака врба наки клин, каки отац наки син. Као учитељ, у раној младости, увек сам имао разумевање за васпитно запуштену децу којима су родитељи били порочни и живели у тешким гресима.

Не осуђујмо др Никодима. Имајмо сажаљења. Он је имо (не)срећу да подуже времена иде за оним чији је конац описан у Јеванђељу: Кад слепац слепца води… А и Валтазар Богишић каза, што потврди и сам др Никодим: Што се грбо роди, време не исправи.

Не осуђујмо др Никодима. Имајмо разумевање и трпњу. Он је имо (не)срећу да мисли да Богу службу чини и кад, како чух, суђаше свом брату – архимандриту Пантелејмону. У име и за рачун самопроглашених екумениста (свејеретика). Оних којима закон лежи у топузу. Онима који имају мржњу према владици Артемију и његовим следбеницима, а љубав према екуменистима, глобалистима и јеретицима свих боја.

Можда и сад, кад упућује клевете из арсенала однарођених, вероломних, слепих вођа „великом ави“ мисли да Богу службу чини.

Бојим се да ће се то блато које он баци на „великог аву“ вратити на његово лице и оставити ожиљак који ће сведочити да је и он, у овом зловремју, одабрао земаљско, привремено, трулежно, пропадљиво. Да је одабрао широки, равни „царски“ пут, попут оног богатог младића из јеванђељске приче.

А што велиш да сам у пилету из кукавичјег гњезда угледно славуја и пауна, признајем свој неопрез и кратковидост. На жалост, није ми ни први, а вероватно, ни последњи пут да не сконтам да се иза слаткоречја и позе многих крије   очерупани паун и промукли славуј. Таквих сам се нагледао и наслушао међу духовницима, међу митроносцима, међу начитанијем…

Знано је да чашу меда још нико не попи, док је чашом жучи не загрчи. Али ову папазјанију, ово замешатељство, овај бућкуриш, још невиђех под сунцем:

– чаша прва: неканонски прогон вл. Артемија (Радосављевића), извршен због његових светоотачких, предањских и антиекуменистичких и антиглобалистичких ставова у богословљу, еклисиологији и политици (речи су др Никодима);

– чаша друга: вл. Артемије и његово монаштво, због прелести изузетности, постали (су) затворена и самодовољна секта још у Цркви (и ово су речи др Никодима);

– чаша трећа: зато је Бог и попустио искушење да би своју „ванцрквеност“ преселили ван Цркве (такође су речи др Никодима);

– чаша четврта: међутим, Бог ће, већ за његовог живота, рехабилитовати и оправдати вл. Артемија (каже др Никодим, а ја се питам: од кад то Бог оправдава и рехабилитује секташе, прелеснике, ванцрквене, горде и сујетне људе, који истину православне вере бране на неправославан и погрешан начин?);

– чаша пета: (рехабилитацију и оправдање) ће учинити Руски Цар и то веома брзо (пророчанство је др Никодима).

Ову папазјанију, макар Coctail majstor био и др Никодим, није могуће прогутати при чистој свести и здравом разуму. Да би то човек сварио морао би завршити факултет на коме су веро(м)учитељи Игњатије, Иринеј, Атанасије… Др Никодим је надмашио оног Милијана – доктора хране из Ражане – чије рецописе често слушамо на таласима радио Београда, јер ни он није успео да направи такву папазјанију у којој би споио неспоиво. На пример: бели лук и чоколаду, светлост и таму, истину и лаж, част и бешчашће, умље и гатарење… Још није употребио све зачине из кухиње свог духовног родитеља, који ће вероватно бити проглашени за аксиоме о владици Артемију: ђавоиман, дрогиран… Кад томе дотуре бљувотине Атанасија Јевтића, биће то теологија достојна богословља Зизјуласа, и поменутих веру(м)учитеља… Може бити да је др Никодим те зачине оставио кад га снађе следећи наступ.

Немој ме питати да ли ће по овом „пророку“ владику Артемија рехабилитовати Бог или Руски Цар. То заиста не знам. Знам да је то учинио србски светосавски народ, Божјим Милошћу, много пре овог пророка и његовог пророчанства.

Ако те саблазних својим кратковиђем – о још једној сјајној звезди на православном небу –  праштај. Сад и ја видим, авај, да то беше звезда падалица.

Ал не бригај. Вирус лукавства и лукавога неће прећи на светосавце. Јок. Пелцовани су они од болести  чије су клицоноше вуци у јагњећој кожи и лажни учитељи. Знаш како рече песник: Ал’ дружећи се с вуком, лисом,/  Лав је ост’о Лав,/  Још нас има што кличемо,/ Ја сам Србин сав!

Пустимо Никодима нек иде својим путем: нек промишља, нек говори и мисли како је мудар, нек буде салонски антиекумениста, нек молећи се и заједничарећи помиње оне који се диче што су екуменисти, оне што новотаре, оне који носе папино прстење, оне што се моле с јеретицима, оне што пале свеће са потомцима онијех што шибаше, пљуваше и разапеше Господа, оне који се спремају на разбојнички сабор на Криту, оне што руше иконостасе, што уводе жене у олтаре, нек заједничари са онима који изговарају Символ вере са додатком филиокве, са онима којима су Хрвати браћа по крви и вери и који од Хрвата немају ближе. То су „браћа“ што надахнуто исписују по Загребу љубвеобиље: У прољеће кад процвета врба, радит ћемо паприкаш од Срба… Нек, ако му је на спасеније, баца дрвље и камење на владику Артемија и „артемијевце“ (нек басује Атанасију, свом духовном оцу  Амфилохију и њима подобнијем)… Можда ће једног дана схватити зашто је то радио. Зато што само на родно дрво лети патрље и камење. На јалово, јок.

Чини се да  му је труд узалуд. Паде ми на ум прича моје бабе Драгиње о крави која даде пуну кофу млека па, ритнувши се, начиње јазук – просу све.

Сва срећа на звезданом православном небу нису све звезде потамњеле. И нису све ефемерне коно ова што би. Има их које, ваистину, сјају небескијем сјајем. Неке од њих су цитиране у књигама: А шта сад и  Православно исповедање вере, обе у издању Ревнитеља, Ниш, 2016.

Дакле, из науке др Никодима сазнајемо да владика Артемије није сам – пошто је на „светоотачком и предањском“ путу. А има и духовне деце и народа који су с њим, хвала Богу, ко на гори листа. А и кад би остао сам (како су пророковали Атанасије и други) и ћорав види да је Бог с њим. А то је  веће друштво но сав свет што броји.

            „Вера“ – уствари више папазјанија и гатање него вера – др Никодима Богосављевића (Верујемо, међутим, да ће Бог, вероватно већ за његовог живота, рехабилитовати и оправдати вл. Артемија (вонмем: сујетног, ванцрквеног, секташа, расколника…) из два разлога: због његове православне вере и због правног аксиома да „што се грбо роди, време не исправи“, тј. зато што је почетак канонског поступка против њега био неканонски) је апсолутно ирелевантна. Поготову што је сумњива премудрост да  је почетак канонског поступка против њега (вл. Артемија) био неканонски(?) Јер, не би изненађење било ако би једног лепог дана, а можда и пре, овај начитани теолог у хору с начитанијем публицистима узвикнуо: Крај неканонског поступка против њега (вл. Артемија) је канонски, уколико им буде наложено да то устврде, „докажу“ и овере лиценцом „ДР“. Канонски, него шта. Кано што је, ваљда, „догматско“ исповедање вере ДР Игњатија Мидића коме „велики ава“ није требало да противуречи или је, у вези с тим, требало, ваљда, да пита ДР Никодима како то евентуално да учини. ДР Никодим вели: „Погрешна је била борба вл. Артемија против неправославног учења вл. Игњатија“. Дакле, он зна да је то учење неправославно, он зна да се годинама трују млади богослови и вероучитељи. И ћути. И кибицује. А онда кад владика Артемије пошаље епископима и Сабору (2007/2008) три свеске (неколико стотина страница!) аргумената да Игњатије сеје кукољ по светосавској њиви, кад Сабор, по ко зна који пут, ћутањем издаде Бога – онда ДР Никодим вели: Владика Артемије је погрешио. Ваљда је и он, ко сви издајници и кукавице, требало да ћути.

Србљи у ту и такву веру  (папазјанију и гатање), у ту и такву борбу (ни врућу ни студену) не верују. Они се боре за ону просту веру коју нам предадоше ђедови и бабе, очеви и мајке, и богоносни оци наши, едаби је такву просту, јасну и гласну, чисту и неокрњену предали онима што долазе.

Др Никодиму, и онима што су млаки, желимо пријатан сан уз песму: Моје племе сном мртвијем спава.

Кад се пробуде видеће да је „велики ава“ заиста велики.

И да су на кантару истине  и правде лакши него ништа.

Брате Славко,

Благодарим на укору. Схватио сам га као добронамерну исправку мог неопреза. Молим те опрости што те саблазних. Ако саблазних још неког од мале браће Господње, коленопреклоно иштем њихов опроштај.

С доброжељењем,

Грешни Милоје Стевановић

П.С.

Будући да је моја похвала (или како ти рече: саблазан) др Никодиму била јавна, имаш одрешене руке да и ову малу исповест отвориш за јавност.