Писмо Митрополита Серафима Пирејског Митрополиту Владимиру Кишињевском и све Молдавије о Свеправославном сабору

Вољени брате! Тражи да откријеш у себи духовну љубав према ближњима: улазећи у њу, ући ћеш у љубав према Богу, на врата васкрсења, на врата Царства небеског. Амин.   Свети Игњатије  Брјанчанинов

Његовом Високопреосвештенству,
Митрополиту Кишињевском
и све Молдавије
Високопреосвештеном Владимиру
у граду Кишињеву

Високопреосвештени Свети Брате у Христу,
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Братским целивом у Господу и са осећањима најдубље љубави у Христу , још једном шаљем најтоплију честитку у славу Васкрсења Господњег Вашем Високопреосвештенству у име светог клира и христољубивог народа Наше Свете Митрополије- приморског града Пиреја који је по величини прва лука у Грчкој.

Наш свети брате у Христу! Свесни смо мукотрпног рада у којем Ваше Високопреосвештенство устрајава зарад проповедање Јеванђеља онима који су далеко од православне вере, и да подрже и духовно и материјално─ православну веру у Вашој Богом чуваној Митрополији : у православној цркви Молдавије, у славу и величање Светог Тријединог Бога . Такође смо свесни Ваших тешких брига и неспокоја а све како би сте верујући народ Молдавије сачувао не само од разних јереси, већ и од злог и безбожничког прозелитизма од стране демонске и проклете Уније . Потрудили сте се и на себе преузели терет организације те сте у Вашу Митрополију позвали учене људе Грчке Цркве, као што су протојереј Георгије Металинос, протојереј Теодор Зисис и Димитрије Целенгидис, професори теолошких факултета у Атини и Солуну, у циљу духовног развоја и очувања православне вере, у верујућег народа Молдавије. Сви се сећамо недавне посете Кишињеву, главном граду Молдавије, протојереја Тeодора Зисиса, који се 21. и 22. јануара 2016. године обратио великом аудиторијуму од око 2500 људи, на за већину горућу и актуелну тему: Сазивању наступајућег „Светог и Великог сабора“ , јуна месеца на Криту.

Узевши у обзир важност догађаја који следи у животу Цркве, Наша Света Митрополија у сарадњи са светим митрополијама Глифадском, Гортинском и Мегалополиском и Кифирском, као и сабрањем свештенства и монаха, организовала је научну и теолошку конференцију на тему: „Свети и Велики сабор: велика припрема без очекивања“ која је одржана 23. марта 2016 . године, у спортском центру „Мира и пријатељства“ у Пиреју.

На овој конференцији учешће су узели Високопреосвештени архијереји, монаси, игумани манастира, светогорски оци, свештенство, председници хришћанских заједница и организација, професори теолошког факултета и научници као и око хиљаду верника. Током рада Конференције формирана је Научна Комисија, чији су чланови осим мене недостојног били још: протојереј Георгије Металинос, уважени професор Теолошког факултета Универзитета у Атини, протојереј Теодор Зисис, уважени професор Богословског факултета Солунског универзитета,високопреподобни Архимандрит Атанасије, проигуман свете обитељи манастира Велики Метеори и уважени Димитрије Целенгидис, професор догматике Богословског факултета- универзитета у Солуну. На конференцији су учествовали и излагали и Његово Преосвештенство Епископ Лонгин Банченски (Украјинска Православна Црква) и члан игуманског савета Светог манастира Велика Лавра са Свете Горе отац Сава. У име митрополита Ловчанског Гаврила (Бугарска Православна Црква) говорио је о.Матеј Вулканеску.

Главна тема конференције је изнесена излагањем мене недостојног а следили су ме следећи говорници: Митрополит Навпактски и Светог Власија Јеротеј, митрополит Глифадски Павле, митрополит Китирски Серафим и митрополит Гортински и Мегалополиски Јеремија, те цењени професори универзитета ─ протојереј Георгије Металинос, протојереј Теодор Зисис, господин Димитрије Целенгидис, отац Атанасије , протојереј питер Хирс професор Богословског факултета у Солуну, протојер Анастасије Гоцопулос (магистар теологије), клирик цркве Св. Николе у Патри, високопреподобни архимандрит Павле Димитракопуло (магистар теологије), шеф одељења за борбу против јереси и секти у нашој Светој Метрополији, уважени господин Ставрос Бозовити, теолог, писац, члан Братства теолога „Сотир“ и високопреподобни протојереј Ангелос Ангелакопуло (магистар теологије), свештеник цркве Св. Параскеве у близини Неа Калиполија наше Свете Митрополије.

Као резултат тога, након расправе донети су следећи закључци једногласно, следећом резолуцијом:
1) Богословље Цркве је плод Божанског Откровења,опитом Педесетнице. Црква није замишљена без богословља нити је богословље осмишљено мимо Цркве , управо је то оно што су нам предочили Пророци, Апостоли, Свети оци и свети Сабори. Када неки Сабор не богослови православно, он не може бити истински Православни Сабор прихватљиве православне пуноте.
Ово се може догодити када Сабору присуствују особе које искуствено нису достигле обожење Отаца, или особе које услед немања таквог искуства нису у стању да у потпуности прате догме Светих Отаца, и услед тога их интерпретирају на свој начин. У овом случају, чланови Сабора се базирају на учењима нечастивог, било зарад политичких утицаја или каквих других. Савремена црквена реалност доказује, да су данас многи високо позиционирани у црквеној хијерархији под утицајем политичких фактора. Такође, у многим случајевима, унутарцрквених конфликата доминирају национални и политички интереси.
2) Током дуге историје припрема за сазивање Светог и Великог сабора (више од деведесет-три године), на основу тема припремљених предсаборских докумената и изјава организатора, уверени смо да имамо дефицит саборности, дефицит богословске пуноте, јасноће и прецизности у предложеним текстовима докумената и, што је још горе они нису правилно формулисани са теолошке тачке гледишта. Нарочито указујемо на следеће уочене недостатке:

3) Насупрот Саборној и Канонској традицији наше Православне Цркве, први пут у раду Сабора неће учествовати сви епископи, него само њих двадесетчетворица у име сваке Помесне Православне Цркве . Постоје историјски докази који сугеришу да принципом учешћа свих епископа сваке Васељенске Цркве у раду Сабора, а не по принципу представника делегације одређене Помесне Цркве, Сабор добија на значају, даје му највећу силу. Идеја да се Сабор не може окарактерисати као васељенски јер њему не могу да учествују „западни хришћани“је потпуно неприхватљива и у потпуном противуречју са светим Оцима, који су сазивали Свете саборе у одсуству јеретика. Сходно томе, неприхватљива је чињеница да организатори желе да му дају кредибилитет и да га сматрају достојним Васељенских сабора. По основу истог не може се назвати ни Свеправославним сабором, јер искључује учешће свих православних епископа, што је и више него очигледно.

Исто тако, у канонској традицији наше Цркве нема доказа, и стога је неприхватљива постојећа ситуација и образац који је успостављен: једна Црква-један глас, уз консензус свих епископа Помесне Цркве. Сваки епископ има право на сопствени глас и у питањима која немају догматске вредности, неопходно је применити принцип: „Глас већине преовлађује“. “ Такође сматрамо неприхватљивим да су питања која треба разматрати на Сабору унапред формулисана без учешћа свих постојећих епископа помесних Цркава, не дајући им прилику да изразе своју позицију у односу на постојеће проблеме.

4) До сада вођени „међухришћански“ и „међуверски “ дијалози православних са инославним завршили су трагично и безуспешно, што данас јасно видимо и ми и они који такве дијалоге иницирају.Тако ови дијалози наводно пружају помоћ за повратак „инославних“ истини у Христу , што је само још једном доказана обмана Православља. На крају крајева, истина је да Дијалози служе промовисању „Новог Доба“ и глобализације. Главни недостатак предсаборских докумената о којима ће се расправљати на предстојећем Сабору, јесте чудна чињеница да недостаје критичка процена билатерално теолошког дијалога између Православне Цркве и осталих „хришћанских деноминација“ који се спроводи до данашњег дана, као и вредновање учешћа Православне Цркве у “ екуменском покрету „и“ Светском савету цркава „, који се помиње у текстовима III Предсаборског окупљања.

5) Предсаборни документ под називом „Однос Православне Цркве према остатку хришћанског света“ је прави скуп теолошких недоследности и противречности. Тако, под тачком бр. 1 објављује црквену свест православне цркве, где је сасвим исправно назива „Једна, света, саборна и Апостолска црква.“ Међутим, онда у тачки 6. излаже супротну формулацију поменуте тачке бр.1. Типичан начин да се напомене да „православна црква признаје историјско постојање других хришћанских цркава и деноминација које нису у заједници са њом.“ У овом случају, с правом се поставља питање: ако је Црква „Једна, Једина“, према Символу вере и самосвести Православне Цркве, зашто се онда помињу хришћанске цркве? Очигледно је да су ове цркве „неправославне“. Међутим, православни хришћани уопште не могу назвати „црквом“ неправославне „цркве“ јер са догматске тачке гледишта, немогуће је говорити о више „цркава“, са исправним догмама и, наравно, разликују се у многим теолошким питањима. Дакле, ако признајемо „цркве“ искривљујемо догме вере, препознавањем осталих „Цркви” водимо се неистинитом теологијом јер Црква је „Једна, Света, Саборна и Апостолска црква“ .
У истом ставу је и друга велика теолошка полемика. Почетак пасуса гласи: „Јединство, које Црква има по својој онтолошкој природи, не може бити нарушено.“ Ипак, на крају истог става пише да Православна црква треба да буде укључена у „екуменски покрет“ “ којем је циљ – “да припреми пут за јединство.“ У овом случају, поставља се питање: ако се потенцира јединство Цркве, онда какво јединство Цркве се тражи у оквиру „екуменског покрета“? Могуће је да се повратком сматра повратак „западних хришћана“ у Једну и јединствену Цркву? Ако узмемо у обзир у ком духу је написан овај документ то остаје нејасно. Напротив, чини се да је реалност будућег дијалога уствари повратак јединства у раздељеној Цркви.

6) Већ поменути документ је у оквирима нове екуменске еклисиологије која је већ изложена у време Другог ватиканског псеудо-сабора. У основи ове нове еклисиологије је признавање крштења свих „хришћанских деноминација“ („крштењско богословље“ ). Творци овог документа, како би дали канонски ауторитет и саборну законитост овој накарадној еклисиологији водили су се 7. Правилом Другог васељенског сабора и 95. правилом Пето- шестог Васељенског сабора. Ипак, свети канони дефинишу једини начин уласка у цркву јеретика и то покајањем , а не говоре о „еклесиолошком статусу “ јереси нити потврђују процедуру за дијалог Цркве са јеретицима. Без сумње, то не значи „постојање“ Светих тајни у неправославих , јер се њима не признаје Божја благодат. Црква никада није признала црквеност заблуделима и јеретицима. Дакле по црквеним канонима, “ спасење „, је могуће само у Православљу, никако у јереси.
Икономија, по поменутим канонима, не може да се примени у односу на „западне хришћане“ (римокатолике и протестанте), јер су изгубили теолошке основе и критеријуме прописане посебним канонима. А будући да по догматској свести Цркве не може бити примењена та икономија, Западњаке треба позвати се одрекну своје јереси, анатемисати их, препустити себи самима у њиховим верски заједницама како би се осигурало да објаве и затражие покајање кроз свету тајну крштења како би били уврштени у Цркву.

7) Исто као што је горе поменуто: у тексту нема ни помена о јереси или заблудама, и уопште нису дефинисане као такве , као да у овом тренутку појам заблудели није више важећи. Текст не помиње било какво јеретичко деформисање црквеног учења тзв. „хришћана“, који се налазе изван Цркве. Напротив, грешке и јеретичка одступања од учења Светих Отаца и Светих Васељенских сабора су окарактерисани као „традиционалне теолошке разлике или новоидентификоване разлике“ (стр. 11),које Православна црква и инославни морају „превазићи“ (стр. 11). Неопходно је поправити израз „јединство Цркве“ у „јединство Христове Цркве.“ Такође, у тексту нема позива на покајање и да се одрекну и осуде грешке и неправославна учења које су илегално уведени у живот ових јеретичких заједница.

8) у наведеним документима интензивно се спомиње „Светски савет цркава“(стр. 16-21), чији се допринос „екуменском покрету“ цени, уз напомену о пуном и равноправном учешћу православних цркава и како на тај начин доприносе „сведочењу истине и промоције јединства хришћана „(стр. 17). Ипак, слика коју стварају у овом документо о „Светском савету цркава “ је неистинита и вештачка. Прво, зато што укључивања православне цркве у такву организацију која се показује као „свецрква“, као и коегзистенција и сарадња са истом јесу јерес и представљају кршење канонског поретка, нарушавање црквеног идентитета. Теолошка суштина „Светског савета цркава “ је јасно протестантска. Све указује на то да је сврха „Светског савета цркава“ хомогенизација конфесија- чланица које ће се након дужег временског периода обезбедити процесом преплитања.
Текст документа скрива праву слику о наставку дијалога са протестантским деноминацијмаа, члановима „ССЦ“. Узевши у обзир неприхватљивости са православне тачке гледишта, потребно би било осудити документе које је усвојила Генерална скупштина „ССЦ-а“ (у Порто Алегреу, Бусану итд.). Штавише, документом се прећуткују дегенеративне појаве са којима се срећемо у организацији, као што су „Лимска литургија“, међуверске молитве, рукоположење жена, употреба инклузивног језика у односу на Бога, признање содомије у многим религијама итд.
9) Промена календара 1924. године од стране Васељенске патријаршије и Грчке Цркве је учињена једнострано и самовољно јер није било свеправославне одлуке. Између Помесних православних цркава дошло је до прекида у литургијском јединству, што је довело до раскола и подела међу верницима. Ове промене су спроведене у садејству неправославних деноминација ,тајних организација и патријарха Мелетија Метакакиса. Црквене вође су обећале да ће у будућности бити сазван Сабор чији це циљ бити да се реши то питање. На жалост, током дугих предсаборских процедура паписти и протестанти су понудили православнима ново питање – „заједничку прославу Васкрса”, тако желећи да скрену пажњу на питања која их занимају, а да нас одврате од расправе о зацељивању рана нанетих литургијском јединству. У завршној фази припрема за Сабор и без одлуке донете од Помесних Цркава питање о календару је искључено из списка питања за дискусију, и ако је веома актуелно и акутни проблем.
10. Историја Васељенских Сабора нас уверава да су сазвани кад год је нека јерес претила Цркви и да су били надахнути искуством истине цркве и њеног изражавања Тела Цркве. Уместо тога, предстојећи Сабор није сазван за заштиту вере од јереси, него да би признао и озаконио свејерес екуменизма. Због свега тога, Сабор се не заснива на искуству целе Цркве, него напротив, деградира га, умањује, преобликује и игнорише. Сав процес припреме и теме Сабора су наметнути од стране црквене олигархије, која академски, опуштено, и бешћутно поставља теологију одвојену од Цркве. Коначни арбитар исправности и ваљаности одлука Сабора је пунота цркве: свештенство, монаси и верници који захваљујући будној догматској свести , прихватају или одбацују одлуке Сабора. Но, када говоримо о наступајућем Сабору приметно је потпуно одсуство овог важног параметра, пошто је званично предложено да ће носилац кредибилитета бити саборски систем, а не православна пуноћа.
11) Још један кључни услов да би најављени Свети и Велики Сабор био уистину православан је да призна два сабора из IX и XIV века као Васељенске, које иначе сви православни сматрају таквима – Осми Фотијев (879-880.године) и Девети Григорија Паламе (1351. године), који су поседовали све атрибуте Васељенских сабора и осудили јеретичка учења папства… али теме предстојећег Сабора, и предсаборска документа не дају такву прилику.

12) Православни пост је толико укорењен у свести православних пастира и православниог народа, да нема потребе за његовим смањењем или адаптацијом.

Пастири Цркве су они који треба да стекну бољи увид и аскетски дух, како би својим примером уз богато светоотачко предање, са расуђивањем упутили своје стадо.Наша православна црква примењује христољубивост и човекољубивост у свој својој раскоши у читавој васељени. Свети Оци су много писали о посту у којем су анализирали његов допринос у циљу спасења и способност да се постом умртве страсти , тако да није примерено да се смањи пост ─ тренд који добија своје право на постојање због минималистичког менталитета савременог света. Ако ће будући Сабор наметнути нове реформе у погледу дана поста, имитираће тоталитаризам који је својствен канонском закону папства, успостављајући прописе и мере неподношљиве чак и за акције на принципу икономије.
13) У 20. веку екуменизам бива подложан дегенерацији и мутацији и као такав постаје нека врста „сверелигијског спектакла.“ Безбројни међувјерски састанци и заједничке молитве православних са верским лидерима широм света ,указују на то да је крајњи циљ екуменизма интеграција религија на монструозан начин у ужасну „Сверелигију“, који има за циљ да елиминише спасоносне истине Православља. Међурелигијска сарадња са другим религијама не може се оправдати ни по основу Светог Писма, нити светоотачке православне теологије. Надахнуте речи апостола Павла су довољно јасне: “ Не вуците у туђему јарму неверника; јер шта има правда с безакоњем?Или какву заједницу има светлост с тамом?“2 Кор 6, 14) . Такав идеал мирног суживота, којим се обично оправдава међуверски дијалог је немогућ, јер стоји у потпуној супротности са речи Господњом:.“ Опомињите се речи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јов. 15, 20), и са речју апостола – “ И сви који хоће да живе побожно у Исусу Христу биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12). Учесници одржаних дијалога, нажалост, нису били у стању да не оскрнаве православно учење, нити да привуку најмање једну верску заједницу у православље. Напротив, нашли су се у страшном положају : они су заведени у заблуду и јерес, у својим изјавама хуле, саблажњавају своје стадо , и на тај начин изазивају велику духовну прљавштину и ерозију православног размишљања. Упркос обиљу до сада спроведених Дијалога, исламски фанатизам не само да није потиснут, него је досегао до сада невиђене размере.
14) Борба пророка Старог завета, заједно са борбом Отаца Цркве, мора нам бити инспирација и водиља како би спасили наше драгоцено наслеђе. Покушаје да се искриви учење пророка Мојсија, видимо у Старом завету, где прво хананска религија а касније вавилонаца, потом елементи египатске религије прете нарушавањем вере у једног Бога. Велики људи (пророци, краљеви, владари ) одлучно су се борили да би се учење Мојсијево очувало чистим. Посебно, борбом против разних лажних пророка који су се појављивали са времена на време.

Сумирајући све горе наведено, закључујемо да најављени Свети и Велики сабор није ни Велики ни Свети, јер на основу тренутних података, није усаглашен са Саборном и Канонском традицијом Православне Саборне Цркве нити се може сматрати достојним наследником древних и великих Васељенских и Помесних сабора. Начин на који су формулисана предсаборска документа догматског карактера, не оставља никакву сумњу да овај Сабор настоји да „инославнима” обезбеди црквени статус и да се на тај начин прошире канонске и харизматичне границе Цркве .Међутим, нема тог Свеправославног сабора који сме и може померати постојећу границу Цркве и мењати њен идентитет. У предсаборним документима наступајућег Сабора нема ни назнака да ће током сабрања бити осуђене савремене јереси, пре свих свејерес екуменизма. Напротив, све указује на то да се сазивом Светог и Великог сабора покушава легитимисати и консолидовати екуменизам. Међутим, ми смо апсолутно убеђени да свако решење у екуменистичком духу неће прихватити свештенство и верујући народ, док ће сам Сабор бити ,у историји Цркве, запамћен као лажисабор.

Да би предстојећи Свети и Велики сабор, заиста био Православни сабор, према нашем скромном мишљењу, потребна му следећа решења:
• да признају одлуке свих претходних Васељенских Сабора (од Првог до Седмог Васељенског сабора), установљених догматским опредељењима Светих отаца и Светим канонима
• да призна два сабора из ИX и XИВ века као Васељенске, које иначе сви православни сматрају таквима – Осми Фотијев (879-880) и Девети Григорија Паламе (1351), који су осудили филиокве и првенство власти папе, односно, створене енергије и папизам као јереси.
• потребно је да осуди јерес синкретичког екуменизма, како га је назвао свети Јустин Поповић.
• неопходно је да се осуди учешће Помесних Православних Цркава у такозваном „Светском савету цркава“.
• да се оконча међурелигијски дијалог и теолошки дијалог са римокатолицима, протестантским деноминацијама Светског савета цркава и монофизитима
• мора осудити и постотачку и антиотачку „нову еклисиологију“ која одбацује харизматичне, догматске и канонске границе Цркве.
• да се изабере и рукоположи нови Православни Римски папа древне патријаршије Рима , да се не признаје и не подржи тренутно устоличени узурпатор Западне патријаршије и јеретик господин Франциско. На тај начин би се решила питања Папизма, Унијатства и Протестантизма.
• да се направе аутокефалне цркве , и тиме реши питање дијаспоре
• да се настави светоотачки пут максималне евангелизације света, кроз креацију сателитских платформи за сведочење православља на седамнаест језика. На тај начин, просуђујући светоотачком храброшћу, јереси ће се претворити у прах прославиће се Бог и спасити човек.
Текстови-документи некадашњих Сабора су били крајње чисти , узимајући у обзир дух Светих Отаца и црквеног Предања. Није довољно да се сазове Сабор, и то из разлога да би се створио утисак у свету да су православни уједињени. Уједињени у чему? Ујединити се можемо само у Истини.
Јединство је плод Духа Светога, о чему нам говори Господ наш Исус Христос у Својој првосвештеничкој молитви: „Да сви буду једно … Посвети их у истини … да и они буду посвећени истином“. Јединство Цркве састоји се очувању и доследности учењима истинске вере , настављањем традиције Светих апостола и светих Отаца. Отпали од цркве су сви они који мисле другачије од Отаца Цркве, као што је рекао преподобни Теодор Студит. Свети Оци су Православну Цркву назвали „Саборном“ јер само она садржи пуноту Истине и Исповедање Вере, ван које нема спасења. Основно што морамо схватити да нема потребе да покушају да измене правило Поста, или монашки ред, или поредак божанског богослужења, довољно је да ударе на основу тачку – еклесиолошко догматско учење Цркве.

Ваше Високопреосвештенство,

Даноноћно се молимо нашем Архипастиру и једином Спаситељу Господу Исусу Христу да Вас укрепи, тако да када се сазове Сабор , Ви као члан делегације Руске Цркве посведочите православну веру, не прихватајћи и не потписујући било какве јеретичке одлуке стране православној вери и традицији. На многаја љета Ваше Вископреосвештенство, много среће, здравља и сваке радости.

+ Митрополит Пирејски Серафим

Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.

                                                         Владика Николај Велимировић

Извор: Православље живот вечни