Потезање најтеже артиљерије против неистомишљеника, страних плаћеника и аутошовиниста или великосрпских четника и геноцидних фашисти, постало је нека врста нове нормалности у Србији. Недавно је чак и реч кроатофил добила негативно значење, иако у преводу значи љубав према Хрватима. Али је и ова реч проглашена говором мржње, за разлику од увреда које се упућују већинском народу.
Колико нам је познато, никада ниједна невладина организација никога није пријавила за говор мржње према Србима. Ниједном суду у Србији није запао случај у ком би морао да утврди да ли постоји „антисрпски говор мржње”. „Политика” је проверила – у пракси Повереника за заштиту равноправности, до сада није поднета ниједна притужба за говор мржње према већинском становништву.
Како је то могуће, када је јавни говор преплављен мржњом? Социолог Слободан Антонић тврди да код нас постоје сајтови на којим доминира „типичан антисрпски и шовинистички дискурс” и обимно цитира са једног од њих, Аутономија.инфо, на ком је Србија концентрација зла на невеликом простору, пустош, свињац, дубоко дегенерисано друштво, прљаво. Србе описују као „примитивни народ”, „људе чудних физиономија и неартикулисаног језика”, којима ће у будућности „ноге бити све краће, а погледи све тупљи“. Зар то нису примери говора мржње?
Активисти људских права кажу да је „говор мржње“ код нас уведен како би се одређене групе у друштву боље заштитиле од дискриминације. Према објашњењу професорке Весне Водинелић са Правног факултера Универзитета Унион, говор мржње је дефинисан препорукама Савета Европе и законом о медијима, али он постоји само кад је усмерен ка припадницима мањина у једном друштву, а не и према већинском народу.
