Драгољуб Збиљић: Коме није јасан Члан 10. Устава Србије?

(Често има појединаца којима није јасан Члан 10. Устава Србије, али они само неће да им је јасан из свог личног  антићириличког става, јер су за наставак досадашњег латиничења Срба. А у суштини Члан 10. је свакоме ко зна да чита јасан, јер није предвидео никакво латиничко писмо у српском језику, а да јесте, морао би нагласити о ком је латиничком писму реч: мађарском, италијанском, хрватском, румунском или неком петом.)

Члан 10. важећег Устава Србије из 2006. године поптуно је јасан у одређивању службености језика и писма. И поред тога, имамо понекад у неким текстовима и овде и другде покушаја да се у то унесе забуна и нејасноћа. А разлога за забуне и нејасноће нема. Тај Члан 10. има два става. У првом се одређује службени језик и писмо који важе на територији целе државе Србије (насилно, окупацијом привремено је издвојена покрајина Косово и Метохија). Тај први став гласи:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Очигледно и сасвим јасно види се да никакав други језик (осим српског) и никакво друго писмо (осим ћириличког писма) нису одређени за цело подручје државе Србије. Да јесу одређени, то би ту морало бити речено.
Други став се односи на друге језике и друга писма тих језика:
„Службена употреба других језика и писма уређује се законом, на основу Устава.
То, такође потпуно јасно, значи да се службеност других језика и писама тих језика уређују посебним законом. Чињеница да је Устав написан у овом другом ставу великим словом значи да се законом уређује службеност других језика и писама (што, наравно, нема никакве везе са српским језиком и ћириличким писмом из првог става) на основу дотичног Устава Србије.
У текстовима често и овде и другде срећемо случајеве мешања ставова, па има мишљења са се може у српском језику користити и хрватско или неко друго латиничко писмо. Наравно да то Устав не допушта, тј. не допушта одредба баш из првог става Члана 10. која се односи само на службеност српског језика и ћирилице.

1. Природна „повлашћеност“ неких језика и писама у државама
Српски језик и ћириличко писмо привидно, формално су у Уставу „повлашћени“ самом чињеницом да је реч о држави српскога народа (наравно, држава припада и свим грађанима који у њој живе и имају њено држављанство) у којој је основни службени језик српски с ћириличким писмом, и то на целом подручју државе. Та „повлашћеност“ иста је каква је „повлашћенос“ у другим државама Европе и света, на пример „хрватски језик“ и латиничко писмо на исти су начин „повлашћени“ у Хрватској, а на исти такав начин повлашћени су сви језици и писма државотворног народа у ма којој другој држави.
Други језици и писма тих језика имају такође право на службеност, али по посебном закону зато што корисници мањинских језика и писама не простиру се у целој држави, него на појединим њеним подручјима., захваљујући историјским судбинама и датостима. Тајко, на пример, наравно да ће, на пример, мађарски језик и мађарско латиничко писмо бити у службеној употреби тамо где има одређеног процента мањинског становништва. У Хрватској су, на пример, одредили да то буде више од 30 одсто мањинског становништва, а у Србији је одређена бројка од пола тога у Хрватској, тј. 15 одсто мањинског становништва.
Језици и писма који су у општој службеној употреби на целој територији државе, у нашем случају Србије, могу се звати и „државним језиком и писмом“ зато што се неизоставно простиру на целом државном простору. Језици и писма мањина могу се, условно, назвати „локалним“ језицима и писмима зато што се користе у локалу, на одређеним мањим или већим подручјима, али не на целом државном подручју. Истина, разуме се да постоје, кад је реч о језику и писму, осим колективног права на језик и писмо и личних права. Рецимо, ако се припадник националне мањине нађе, неким случајем на суђењу због некога недела, у суду, тај припадник има право на судског тумача уколико не зна „државни језик и писмо“. То, наравно, ствара тешкоће,па у Немачкој, на пример, не може нико имати држављанство Немачке уколико не зна државни – неначки језик и писмо. И у многим државама је тако. (Меркелова је, на пример, више пута званично изјавила да „у Немачкој нема шта да тражи онај ко не зна немачки језик“. У Србији је увек било више толеранције у језику и писму, па држављани Србије немају обавезу да знају српски језик. То, свакако,изазива много објективних тешкоћа.

   2. Скандалозна пониженост Срба и њиховог ћириличког писма у Србији
Дакле природна „повлашћеност“ државних језика и писама је природна неминовност и њу намеће живот. То је тако готово у свим државама на свету. Једино то не важи з Србију. Српски језик у Србији веома је мало „повлашћен“, а писмо (ћириличко) не само да није повлашћено, него је према том српском писму и даље неуставна пониженост Срба и српског писма. Јер, у преко 90 одсто опште употребе језика у Србији користи се хрватско „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис српскога језика, Матрица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17).
Зашто и како су понижени Срби и српско (ћириличко) писмо у Србији?
Свако ко има очи и хоће да види чињенице може одмах да види чим уђе у Србију да је српско ћириличко писмо понижено због чињенице да ћете већ у исписима по градовима и селима, али и у свим областима опште употребе српског језика и писма видети да је у 90 и више одсто случајева исписа на српском језику на штету српске ћирилице. Српска ћирилица је наиме понижена са Србима на тај начин што им се већ деценијама намеће хрватско национално писмо (гајица или гајевица) уместо српског миленијумског писма.
Таква  појава у Хрватској је, на пример, незамислива. За сада тамо не дају протестанти да се уведе, рецимо, Србима српски језик на ћириличком писму иако то дозвољавају и налажу Чланак 12. Устава Хрватске и Закон о службеној упораби језика и писма. За Хрвате би било просто смешно да неко тамо и покуша да избаци хрватску латиницу, п да уместо ње испише „хрватски језик“ српском ћирилицом или ма којим другим писмом. Таква скандалозна неуставност као у Србији не може е срести не само у Хрватској него ни било где на земаљској кугли.

   3. Закон о службеној употреби језика и писма остао до данас неуставан већ у Члану 1.
Скандалозна је у Србији и неоспорива чињеница да је важећи Закон о службеној употреби језика и писма неуставан већ и Члану 1. Закона. Видећемо одмах како и зашто је неуставан споменути закон у Србији.
У Србији, наиме, још није сачињен и усвојен нови закон о службеној употреби језика и писма у складу с новим Уставом из 2006. године. Данас важећи, али неусклађен у неким појединостима с новим Уставом, Закон потиче још из 1991. године који је био сачињен на основу Члана 8. Устава Србије из 1990. године. Подсетимо се да је тадашњи односећи члан на језик и писмо гласио:
„Члан 8.
У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.
На подручјима Републике Србије где живе народности у службеној употреби су истовремено и њихови језици и писма, на начин утврђен законом.“
На основу тога Члана 8. Устава Србије сачињен је 1991. Закон о службеној употреби језика и писма. Тај је закон више пута мењан и допуњаван.Последњи пут је то учињено 2010. године, али је тај Закон остао и тада неуставан већ у Члану 1. Ево како тај Члан 1. Закона и данас гласи:
Члан 1.
У Републици Србији у службеној је употреби српски језик.
У Републици Србији у службеној је употреби ћирилиЧКо писмо, а латиниЧНо писмо на начин утврђен овим законом.
На подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних мањина у службеној употреби су истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен овим законом.“
Прво, необично је и неодрживо посебно одређивати службени језик (српски) без писма, јер је писмо саставни део језика и мора се споменути посебно код нас зато што је постојећи реликт у пракси из времена сербокроатистике (два писма, а у Члану 10. више нису одређена два писма у складу с праксом у целом свету. Други разлог што треба споменути уз српски језик и писмо јесте у чињеници да то иде заједно, како смо већ видели, и у Члану 10. Устава Србије, па не може Закон сада то да раздваја. Писмо се не може давати раздвојено од језика и зато што се онда тачно мора рећи које је то писмо, а не само да се наведе „ћириличко писмо“, јер има на десетину ћириличких писама, па се мора рећи: српско ћириличко писмо. Закон то није нагласио, а раздвојио је писмо од језика.
Друго сасвим је очигледно да су службени језик српско и ћириличко писмо у овом старом (а обнављаном Закону) одређен према ранијој одредио из Члана 8. Устава Србије из 1990. године, а не према Члану 10. Устава Србије из 2006. године. Ево доказа. У старом Уставу из 1990. године нписало је у Члану 8: „У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.“ Зато исто тако пише и у Члану 1. овог старог обвнављаног, али никад неусаглашеног, Закона са новим Уставом из 2006. А у том новом Уставу у Члану 10. пише друкчије, јасније и прецизније у вези с једноазбучјем на овај начин:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Сасвим је очигледна неуставност старог (обнављаног Закона) јер се у новом закону у вези са српским језиком спомиње само „ћириличко писмо“, тј. ћириличко једноазбучје у складу с праксом у целом свету.
Према томе, сасвим је очигледно да је стари (усаглашаван више пута, али никада неусаглашен коначно) Закон о службеној употреби језика и писма примерно неуставан.
За свакога ко је научио тридесет слова ћирилице јасно је и у обданишту да је у новом Уставу Србије оствљено, у складу с решењем питања писма у сваком другом појединачном језику, ћириличко писмо као једно и једино у вези са српским језиком. Није остављена никаква могућност да се српски језик пише ма којим другим писмом осим ћириличког. И то је потврдио и познати антићириличар академик англиста Ранко Бугарски на овај начин: „Ovo je, dakle, prvi među novijim ustavima Srbije u kome se uopšte ne pominje službena upotreba latinice srpskog jezika, čak ni kao dodatna mogućnosr“ …[1]
4. Скандалозно неуставно решење питања писма у Правопису српскога језика Матице српске из 2010. године
Нажалост, због познате чињенице да се српски лингвисти још нису лустрирали од сербокроатистике јер се српска лингвистика још није реституисала на темељним лингвисстичким поставкама о српском језику и писму,ми имамо данас измењено и обновљено издање Правописа српскога језика (издање Матице српске, Нови Сад, 2010)

у коме је остављено решење питања писма у двоазбучју, противно и општој светској пракси и противно Члану 10. Устава Србије на овај наћин: поред српске ћирилице задржано је, као друго алтернативно писмо и „латиничко писмо из српско-хрватске језичке заједнице“ (Правопис, страна 17), иако више, наравно, нема никаквог „српско-хрватског језичког заједништва“ нити ће га више икада бвти јер су Хрвати своју језичку варијанту хрватског српског језика регистровали у свету под називом „хрватски језик с латиницом“ и њима не пада на памет поново да заједнички са Србима или с било киме другим решавају питање језика и писма.

Српски лингвисти још нису схватили да нема више Југославије (у много чему исказане гробнице српскога народа), да нема и да више никада неће бити „српскохрватског језика“ (осим насилно!), да више никада неће бити у прилици да се „парниче“ с Хрватима у вези са српским језиком. Хрвати су то превазишли на, за њух, најбољи могући начин.
Српски лингвисти и даље сањају неки бивши сан и надају се немогућем. Зато они нису ни могли да замисле да оставе решење питања писма српскога језика у једноазбучјку, како то ради цео престижан свет и сви други лингвиости, па и хрватски стручњаци. Хрватски језикословци су недавно, истина, прогласили и ћирилицу за своју културну баштину, али им не пада на памет да уводе ма какво двоазбучје у свој савремени језик. То (сасвим наопако) раде само српски лингвисти. Срећом, Устав Србије их у томе наопаком није подржао. Јер, лингвисти јесу ти који једини имају права да решавају језичка питања у српском језику, једини имају права да одређују састав писма српскога језика, али и сами признају и знају да избор типа писма није само стручно питање. Писмо је српски народ изабрао пре десетак векова и то је српски састав ћирилице. А српска ћирилица је „српска“ зато што има нека решења специфична само за српски језик.
Срби никакву латиницу нити су састављали икада за све Србе, нити су је икада слободно бирали за свој – српски језик. Латиница је Србима вековима увек насилно наметана у току окупација, забрањивана им је ћирилица у току окупација и најтеже је пролазила у време комунистичке одлуке на Новосадском договору (1954) о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“[2]. И данас још, као последица те наложене замене, постоји наставак тешког понижавања Срба, српског језика и српске ћирилице иако то Члан 10. Устава Србије не допушта. Али, Устав се одавно најпре у Југославији, а онда и све до данас и у Србији једноставно ретко и слабо примењује. Тако и имамо примере невиђеног у свету масовног кршења Устава Србије над Србима у вези с њиховим језиком и ћириличким писмом.
Треба још само поново нагласити, на самом крају, да Члан 10. Устава Србије из 2006. године није предвидео никакво латиничко писмо у српском језику, а да јесте, морао би нагласити о ком је латиничком писму реч: мађарском, италијанском, хрватском, румунском или неком петом. Зашто би се морало подразумевати само хрватско писмо као „друго писмо“ српскога језика? Наравно, друго (алтернативно, параписнмо) писмо није потребно ниједном, па ни српском језику и зато нема никојих више стручњака у свету који би, као српски језикословци сербокроатисти, решавао питање свога писма у двописму. То је био смишњен само специјалан начин за Србе да би напустили и замеиои своје писмо хрватском гајицом или гајевицом, како се то готово већ свуда и оставрило (и) у Србији, а што треба да се напусти враћањем на примену светске праксе и спровођење Члана 10. важећег Устава Србије из 2006. године. У тој примени Устава држава Србија (односно они који су плаћени у органима државе и струке) чини тешку неуставност која се мора напустити у корист правне државе Србије.
(Нови Сад, 1. март 2013)

________________________________________
[1] Ranko Bugarski, „Evropa u jeziku“, Knjižara Krug, Čigoja štampa, Beograd, 2009, str. 131. (Треба имати у виду да је Ранко Бугарски заступник оне „тврде“ сербокроатистике с двоазбучјем у коме ће латиница имати сваку предност, нешто сасвим слично као академик (и мој лични пријатељ) Иван Клајн. Међутим, иако је, у ствари, здушно наклоњен латиници и двоазбучју, академик Бугарски је тачно и, кљао назучник,  поштено прочитао Устав Србије у Члану 10. и написао оно што је једина истина. Српски језик је, тако, у Уставу Србије из 2006. поново добио једно писмо и тиме су се Устав Србије у Члану 10. и српски народ изједначили са свим другим народима који у језику, наравно, немају два, три или више писама, него имају сви имају по једно писмо. Једина врста некаквог изузетка постоји у јапанском језику где су, због специфичне природе тог језика, у употреби три писма, али не тако што би се једно од њих замењивало другим, нето на тај начин што постоји комбинована употреба тих трију писама. Сви други језици су једноазбучни, наравно, зато што природа језика не захтева два писма, јер су му два писма у истој функцији само баласт, тешко оптерећење и неодрживот. А и народу није лако да стално мења своје писмо и да скакуће с писма на писмоу сваоодневном писању свог језика. И због тога нама и нестаје српско писмо јер је, захваљујући српским квазилингвистима серборкооатситима, изгубило пруиродну сувереност коју је нмало раније у српском језику српско ћириличко писмо.)
[2] Видети детаљније о тој одлуци и налогу за замену у раду Ђорђа Јањатовића и Драгољуба Збиљића „Данашња очигледна окзупацихја српскога језика лариницом наложена је од комуниста а (не)скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“; Драгољуб Збиљић, Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Стазутом АПВ, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149).