У заштиту вере од папизма и екуменизма

Свим свештенослужитељима и верним чедима руске православне цркве РОЦ у отаџбини и расејању, од протојереја Тодора Гачанина, настојатеља свето-троицког заграничног храма РПЦ, Виндзор, Канада

Мисија православне цркве је у томе да припрема верујућа чада своја за вечно пресељење у бољи свет. Сва брига свештенослужитеља би требало да буде усресређена на духовно усавршавање људских душа, на припрему њихову за излазак из овог брзог и пуног бола живота. Свештенослужитељи не би требало да се баве проблемима света који у злу лежи, то је посао световне власти.

За нас православне, уопште, неприхватљиво је учешће у тзв. екуменистичком поктрету који се труди да из свих постојећих религија света направи неку нову лажи-цркву. Константинопољски (васељенски патријарси) који су признали римског папу за поглавара читаве хришћанске цркве, постали су одступници од вере и не могу се више сматрати православним наследницима цариградске патријаршије. Уколико наш свјатејши патријарх Кирил настави свој дијалог љубави са римским папом, у том случају и он отпада од православља исто као и цариградски патријарси.

Немогуће је сазивати било какав васељенски сабор цркава, које на то немају право, пошто се налазе у Светском Савезу Цркава. Прво што они морају урадити јесте да изађу отуда, а уколико не изађу, они падају под анатему Заграничне цркве из 1983. године, која гласи:

Онима који нападају на Цркву Христову и који уче да се она разделила на огранке, који се међусобно разликују својим учењем и животом, и онима који тврде да Црква није постојала видљиво, већ од огранака, раскола и иноверја и да се мора  ујединити у једно тело; и онима који не разликују истинско свештенство и тајнства Цркве од јеретичких, већ уче да су крштење и евхаристија јеретика довољни за спасење; и онима који опште са тим јеретицима или им саслужују или штите њихову нову јерес екуменизма, под изговором братске љубави и уједињења раздељених хришћана – Анатема.

О томе је лепо говорио архиеписком Аверкије (Таушев) у чланку који следи.

ИЗРАЖАВАЈУ ЛИ У НАШЕ ВРЕМЕ ПОЈМОВИ „ХРИШЋАНСКИ“ И „ПРАВОСЛАВНИ“ СУШТИНУ СТВАРИ ?

„Буди, а не показуј се!“

Живимо у тако страшном времену, пуном лукавства и лицемерја, када чак и такви, до недавно у потпуности јасни појмови и називи, као што су „хришћански“, „православни“ више ништа сами по себи без појашњавања, не изражавају, не исказују сами суштину ствари а служе само као маска која води у обману.

У самој ствари „Хришћанским“ често називају себе данас друштва и организације у којима, у суштини, ничега хришћанског нема, пошто они одбацију главни догмат хришћанства – Божанство, Госода, нашег Исуса Христа, као што то раде неке најновије секте, којима је у потпуности туђ и сам дух истинског хришћанства, који тако природно и логично проистиче из Јеванђелског учења. Па и сам појам „православни“ у последње време најчешће не изражава оно што би требало, пошто „православнима“ и даље називају себе чак и они, који су фактички одступили од истинског Православља, и постали издајници Православне вере и Цркве.

Такви су сви модернисти, који одбацују аутентични дух Православља, сви они, који су стали на пут узајамног општења са непријатељима Православља, и који пропагирају молитвено, па чак и литургијско општење са онима који не припадају Светој Православној Цркви. Такви су „Обновљенци“ и савремени „Ново-обновљенци“, „Ново-православци“, (тако неки од њих сами себе отворнено називају!), галамећи о неопходности „обновљења Православне Цркве“, о некаквим „реформама Православља“, које је тобоже „окамењено и умртвљено“, – уместо истински неопходног обновљења својих сопствених душа и коренитог реформисања своје греховне природе са њеним страстима и похотама.

Они упорно проглашавају уједињење са јеретицима, неправославнима и чак са потпуним нехришћанима – „уједињење свих“, али без „сједињења духа“, са којим је такво саједињење једино могуће.

Такви су, на пример, данас константинопољски „васељенски патријарси“ који су признали својевремено као закониту „живу цркву“ у Совјетској Русији, а сада – папу римског као „поглавара читаве хришћанске Цркве“ и који дозвољавају приступ Светој Тајни Причешћа латинима-папистима, без присаједињења њиховог Светој Православној Цркви.

Такви су сви који активно учествују у тзв. „екуменистичком покрету“ који се тако отворено труде да из свих постојећих вероисповести направе некакву нову лажи-цркву, и многи други који не чувају потпуну верност Господу нашем и Спаситељу Његовој Светој Цркви, а служе, или на овај или онај начин угађају Његовим љутим непријатељима, помажући им у остваривању њихових антихристових циљева у Богоодступном свету.

Ко сме да нам забрани да по закону не сматрамо такве људе православнима, уколико би они наставили себе тако да називају и чак били и даље носиоци разних високих чинова и звања?

Из историје Цркве знамо да је било много јеретика и чак јересијарха у високом чину, које је Васељенска Црква јавно осудила, лишивши их чина.

Али, шта видимо сада?

Сада је век безграничних компромиса и лукавих саглашавања, и никаква вапијућа јеретичка деловања, поступци и наступи никога готово да не смућују, и нико на прави начин на та очигледна одступања од Православља не реагује, а већ о осуђивању тих нових јеретика и одступника да не говоримо, сада се све свима дозвољава и ништа никоме не забрањује, изузевши случајеве када се неко у нечему лично нађе увређен и оштеђен. О! то се већ не прашта, и тада се појављују „претње“, засноване на канонима, које се у другим случајевима и не помињу, чак се сматрају „преживелим“, „застарелим“, „неприменљивим“ у нашем напредном, прогресивном веку!

Ето пред лицем каквог моралног распадања – правог духовног ужаса ми стојимо!

Истина се лако игнорише и дрско гази, а зло тако лако слави победу и злурадо се изругује над пониженом и погаженом истином.

Може ли се са овим савременим положајем, по савести, помирити?

Могу ли се затворити очи пред свом том лажи и лицемерјем и спокојно се правити да не видиш ништа?

Тако могу да раде људи зле савести или они који су сасвим изгубили савест!

И ево зашто је више него чудно чути када неки, који себе сматрају „православнима“ називају нас који не желимо да идемо у корак са временом и не усуђујемо се да ни у чему одступимо од Христовог Јеванђеља и истинског учења Свете Цркве, и који сматрамо обавезом своје савести да изобличавамо очигледно и очито зло савременог живота, које је продрло чак и у Цркву, кроз „староверце“, „расколнике“, „црностотинаше“, „ретрограде“, „мракобесе“, и томе слично.

У суштини, нисмо ми „расколници“, већ сви они који, следећи духу времена, управо тиме се сами одвајају од Једине Свете Саборне и Апостолске Цркве, одступајући од вере Апостолске, вере Отачке, вере Православне, која је васељену утврдила, и тако очигледно клизају ка бездану Отступљења – у ров погибли заједно са савременим светом, утонулим у своје Богоотступништво.

Није ли апостол упозорио све хришћане: „Не саображавајте се овом веку, већ се преображавајте обнављањем ума вашег, како бисте познали, шта је воља Божија, блага, угодна и савршена“ (Рим. 12:2).

Чујете ли те Богооткривене речи Апостола Христова, сви ви лукави модернисти, који покушавате да изврнете Јеванђеље Христово и који се  тако жељно и радо „саображавате веку овом“ лукавом и варљивом, угађајући страстима и похотама својим!

Ваша „кривица“ је у томе, што га ми „староверци“ радо прихватамо, сматрајући га чашћу за себе, али како се у вама савест хришћанска саживљује са новотарством, које оповргава, у суштини, истинску веру и Цркву Христову?!

Ми смо „староверци“, али не и „расколници“, пошто се ми никада нисмо одвајали од истинске Цркве Христове и не намеравамо да се одвојимо.

Ми смо са нашим Поглаварем Христом Спаситељем, са Његовим светим ученицима и Апостолима, са Мужевима Апостолским, са великим Оцима и Учитељима Цркве, са великим светилницима, стубовима вере и благочешћа нашег Отачаства – Свете Русије а ви сте са некаквим самозваним учитељима – модернистима, које тако незаконито и упорно свуда рекламирате, понижавајући и повремено чак дрско критикујући истинске светилнике наше свете Цркве, који су Богу угодили и прослављени били многим подвизима и чудесима у току Њене двехиљадегодишње историје.

Ко су од нас, у том случају, прави расколници?

Наравно, не ми, већ ви који сте одступили од истините вере Христове и одбацили дух правог хришћанског благочешћа, па макар на вашој страни били сви савремени патријарси, који потиру наше исконо светоотачко Православље, и већина савремених хришћана – „Хришћана“ само по имену.

Па Христос Спаситељ је обећао вечно спасење не „већини“, а управо обрнуто – Своме „малом стаду“ које ће Му сачувати верност до краја до дана Његовог Славног и Страшног Другог Доласка, када ће Он доћи „да суди живима и мртвима“.

„Не бој се, мало стадо!“ тако је Он Сам говорио осликавајући пред нашим унутрашњим погледом језиву слику последњих времена Богоотступништва и гоњења за веру, „јер је Отац ваш благо изволео да вам даде Царство“ (Лк. 12:32).

Ево зашто све горе речено нас подстиче да преосмислимо до сада прихваћену терминологију. Данас је мало рећи „хришћански“ – треба додати том термину: истинско-хришћански, као што је мало рећи: „православни“, већ је неопходно истаћи, да то није модерниста-новотарац, већ истински-православни.

То су већ почели да ради сви прави ревнитељи истинске вере и Цркве, који служе само Једном Христу Спаситељу у нашој Домовини поробљеној љутим богоборцима, који одлазе, попут древних хришћана, у катакомбе, а такође у братској нам Грчкој – „старостилци“, који не само да не признају нови календар, већ не примају никакве новотарије, и посебно поштују борца за свето Православље – светитеља Марка, митрополита Ефеског, захваљујући чијој чврстини је пропала нечестива Флорентинска унија са римским папом 1439. године.

У чврстом стајању за истинску веру и Цркву неопходно је само чувати се свега личног –  гордости и самоузношења, који неминовно воде ка новим заблудама и, коначно, чак ка паду чији смо сведоци у неким случајевима већ били. Не би требало себе да хвалимо већ чисто и непорочну веру Христову. Недопустив је ту сваки фанатизам који ослепљује духовне очи таквих „ревнитеља не по разуму“. Тај слепи фанатизам понекад је способан не да утврђује у Истини а већ да одводи од ње. Треба знати и памтити, да је истински-православни хришћанин не онај који само формално прихвата догмате Православља, већ онај како је дивно учио о томе наш велики светитељ Тихон Задонски,  ко православно мисли, православно осећа и православно живи, оваплоћујући у свом животу дух православља. Тај дух-аскетски који се света одриче, тако јасно је објашњен у Речи Божијој и у учењу Светих Отаца, нарочито оштро и дрско одбацују модернисти, „нео-православци“, желећи у свему да иду у корак са духом овога света, који у злу лежи и чији је кнез, по речима Самог Господа нико други до ђаво. (види Јован 12:31). Они на овај начин не желе да угађају Богу, већ „кнезу овога света“ – ђаволу, и самим тим већ престају да буду истински православни хришћани и ако сами себе тако називају.

Ако се удубимо у све то озбиљније и дубље увидећемо да је све то управо тако и да модернизам са својим новотарствима нас одводи од Христа и Његове истинске Цркве! Ужаснућемо се, каквим брзим корацима напредује Одступање које модернисти не виде и не осећају, зато што у њему сами узимају активно учешће.

И зато се нећемо бојати да останемо у „мањини“- даље од свих њихових громких титула и звања. Памтићемо увек да је чак и Кајафа био првосвештеник истинитог Бога, а до чега је дошао – до страшног греха Богоубиства!

Живећи у том богоодступничком свету, тежићемо не ка звучној људској слави и јефтиној популарности које нас неће спасити већ једино ка томе да се нађемо у саставу „малог стада“ Христовог.

Будимо истински православни хришћани, а не модернисти!

Извор: Исток Православни