Пише: Дани(ј)ел Симић

Постоји екипа која већ годинама организује Дан бијелих трака у Приједору и другим градовима, те у чијем кратком манифесту, између осталог, стоји:

31. маја 1992. године власти у Приједору наредиле су несрпском становништву да своје куће обиљежи бијелим заставама или чаршафима. При изласку из куће, око руке су морали носити бијелу траку.

У мјесецима који су услиједили, више од 30.000 грађана и грађанки Приједора несрпске националности заточено је у логоре. Убијено је више од 3.000 људи. Међу њима су била 102 дјетета.

Замислите да сте већ четврти пут организатор манифестације по имену Дан бијелих трака? Заснивате своје активности на култури сјећања на невино побијене цивиле, уздајући се искључиво у историјске чињенице?

Но, кад вас се 30.05.2016. у Бањој Луци пита да дате конкретан материјални доказ да је неко у ратном руководству Приједора издао наредбу, уредбу или одлуку; да покажете фотографију барем, која доказује да су особе несрпске националности (дакле и Роми, Јевреји, Кинези, Аргентинци) морале да носе бијелу траку преко руке – ви немате одговор?!

Зато сад све заборавите.

Фашизам у име људских права

Већ смо писали о томе, па не мислим расправљати о објективности, искреној намјери да се бави „свим цивилним жртвама рата“, финансијерима, мотивима и иконографији овог и сличних дешавања. То је већ одавно јасно. Дјелима доказано.

Флоренс Артман најбоље свједочи колико је Хашки суд спрдња. И то сам јој и рекао, пошто су је из Оштре нуле позвали. Да увелича спрдњу.

Мени је, пак, Неартмановица за столом рекла да „жали што сам се први јавио за ријеч, што говорим уопште“. Цитат завршен. Ваљда да се јасно демонстрира спремност на дијалог и уважавање различитог мишљења. Зато се знају лијепити етикете, клеветати и причати све могуће друге глупости, осим да се да одговор на једноставно питање:

Дајте доказ за тврдњу по којој се зове ваша манифестација?

Говор на избору за мис

Људи муслиманске вјероисповјести у Приједору се нијесу сами побили. Нико нема право њиховој родбини, пријатељима или поштоваоцима забранити да их се сјећа на цивилизован и примјерен начин.

Од ових ријечи ми се већ повраћа, колико се подразумијевају. Али, некима их морате написати и понављати само зато што се служите ћирилицом. Предрасудни шовинизам у име људских права је чудо једно. Поготово ако питате питања на која немају одговор.

Шта је ту увредљиво или провокативно? Нико ни тада, ни годину касније, па најпослије ни ја сада не мислим расправљати о броју жртава. Још мање негирати злочин или анализирати масовне гробнице и сличне аутопсијске ствари. Да се и о томе, али мене је занимао одговор на једно разумљиво питање.

Дајте више доказ, макар га фалсификовали!

Не мислим расправљати ни о томе како Срби у Ефбиху и Неовисној Републици Хрватској немају такве услове за изградњу културе сјећања. Оно о чему мислим расправљати, јесте да већ неколико година захтијевамо да се пружи доказ о томе да је неко наредио да се носе бијеле траке?

Један Фронталов аутор, Србин по сопственом изјашњењу, написао је серијал текстова о рату у Приједору, међу којима је и Носио сам бијелу траку. Он, као и многи други Приједорчани са којима сам разговарао, тврде да никад чули за то нијесу. Да је то чиста лаж у служби неоргиналне, баналне и прозриве пропаганде. Која је преамбициозно загризла, па сад не може да сажваће, без да се љути, виче и вријеђа.

Четири године се, дакле, са Фронтала тврди да је то лаж; те сам ја, као оснивач предметног гласила, одлучио да не будемо у заблуди. Лично сам отишао синоћ, да непосредно питам те људе да ми одговоре, кад већ неће да се писмено изјасне? Стигли су се жалити организацији истих мотива и финансијера какви су и сами. Нама, да допуне своју изјаву или нешто демантују – нијесу.

Четири године имају да смисле одговор, а одговора нема.

Вод људи и два кера

Четири године бављења овом манифестацијом условиле су да се у оријенталном дворишту веома оронуле и за архитектонску историју важне куће у Бањој Луци, скупи скоро двадесет људи. Са све урачуната четири говорника за столом. Два пса. И једном мацом.

Извињавам се четвороношцима ако сам непажњом неког изоставио, али до отварања дискусије ту уопште није јасно о чему се ради. Жутог цуку чешкам, да не умрем од досаде. То је еснафско ћаскање. Хљеба преко погаче. Пије се пиво. Никотин се плете у зраке залазећег сунца. Причају се неки НВО-микронаративи, који изгледа уопште нијесу свјесни да се иза високих зидова њихове авлијице крије неки сасвим другачији, реалан свијет.

То су неке импресионистичко-емотивне опсервације на политичке и друштвене теме о којима се нема благе везе. О политици поготово. Свима њима је нешто додијало. Све је исто као и прошле године. Сви су уморни. Сви су поражени инертношћу друштва. Нертмановици никако не прија: Што политичари имају легитимитет, а ми га немамо? Човјеку дође да заурла: Кандидуј се на изборима, увиди какав је стваран свијет! Али шутим пристојно, што љубитељку вербалног деликта, Цвету Артманову, неће спријечити да буде прва која ће ме покушати прекинути кад проговорим.

Флоренс се неумјерено хвали. Али ако наставите инсистирати, види се да ни она нема одговор. А пуна је приче. Дохватају се обе говорнице паметних телефона. Гуглају, пишу, читају. Али ништа. Остали причају о активизму као да су заиста неки активисти.

Активисти, алтруисти, азбучари…

Када неко ко за четири године рада у граду од скоро 200.000 становника, окупи близу двадесет истомишљеника (већином и чланова организације), те не може дати доказ, тј. одговор на питање које је у сржи имена њихове манифестације, затим се због тога љути и дискриминише госте, најбоље је сам себи одговорио на питање шта је са активизмом. И о врсти свог порива за истим.

Кварите им журку. Не разумију. Још се више праве да не разумију.

Не схватају да је то лоше за циљ њихове дјелатности. По дефиницији. Да је минорна по броју досегнутих људи, поготово циљне групе. Да нема дијалога кад су за столом и у публици све истомишљеници. Да су то бачене паре њихових спонзора у смислу стварног суочавања са прошлошћу. Да кад се већина популације у Републици Српској НЕ СЛАЖЕ са њиховим приступом повијести, те да кад неко у старту лаже за бијеле траке, да му неће вјеровати ни даље кад буде говорио о броју и саставу жртава. Што је можда истина.

Праве грешку као Стефан Каргановић. Он је правилно инсистирање на чврстим доказима у случају Сребренице 1995. замијенио политичким памфлетима за рачун власти и напослије агенцијском вијешћу да га пореска управа истражује за утају приликом утрошка донација Владе Републике Српске.

Тад вам више не вјерују ни Србљи, а некмоли њихова исламизирана браћа.

004

Четири године ником од њих није пало на памет да саставе неко саопштење поводом наших „нетачних навода“ и пошаљу нам да виде би ли ми то објавили. Или би били као медији у Ефбиху. Знају да би. Зато и не шаљу.

Четири године ни једне фотографије, аудиозаписа са локалне радио станице, или било каквог доказа да су власти Српске Републике БиХ свима који нијесу Срби, наредили у државно-организационом смислу, да носе бијеле траке при напуштању објеката.

Како је то могуће?

Четири године их јавно прозивате да се огласе тим поводом, а онда када одете и уживо их питате, они жале што сте уопште дошли и мисле да не би требали ни да причате на њиховом скупу?!

Успут вам ни не дају одговор…

Све у свему, одговора нема

Више пута сам, чак се и бучно надгласавајући, поставио питање да ли неко има доказ за тврдњу око бијелих трака? Када га упорно нијесам добијао, а они су били намјерни да наставе даље, саопштио сам сљедеће: Нијесте ми дали одговор. Немате право да се љутите, када својим читаоцима будем рекао да лажете.

Један од активистичке публике је полемисао, како он исто може рећи да ја лажем. Не знам откуда ми снага, али објаснио сам му да ја ништа не тврдим, па не могу ништа ни да лажем. Они који тврде да је неко наредио и да је неко у Српској носио траке у стилу Анте Павелића и Адолфа Хитлера, треба то и да докажу. Не ја. Ја тражим само доказ за нешто што је основни мотив њиховог четворогодишњег рада у Приједору. Ако нема доказа за нешто, изношење таквог податка у јавност не само онда да је лаж, већ је и изазивање вјерске и националне мржње. Што треба пријавити полицији.

Шта рећи кад се домаћа Неартмановица плахо спремила за догађај, па је кренула да нам каже тачан број убијених у Приједору, те га онда није знала именовати?

Колико је срећо било тачно мртвих у масовној гробници у Мркоњић Граду, након агресије Војске Хрватске на ову општину у Српској? Што вас нема тамо ни једне године? Добровољачка, Брчанска малта, Сијековац, Братунац, Тарчин..? Зашто се не борите да са натписа из центра Тузле скину „српски фашистички агресор“ или „српски злочинци“ у два наврата у Сарајеву?

По одговор на та питања нијесам дошао. Они су наставили да праве разрадњу активизма. Причају о мандату. О лојалности. О одговорности. Само одговора уз одговорност не би.

Рекао сам им затварајући капију за собом: Ћао људи, видимо се кад спремите одговор. 

Извор: Фронтал