Ој војводо Синђелићу, омиљена пјесма мог прађеда Душана – Игор Војиновић
Пјесма која је била забрањена у Титославији.
Сјећам се како су моја мајка, тетка, покојни ујак и бака стално помињали, да је ово омиљена пјесма прађеда ми Душана , а ја ту пјесму нигдје тада нисам могао да чујем. Није је било на телевизији, радију, плочама у новинама, ил у мени тада доступним књигама. Онда сам једног дана 1989. излазећи из подземног трговачког пролаза у Новом Саду (који је тада био чудо) чуо музику и ријечи ,,Ој војводо Синђелићу, србски сине од Ресаве равне…,, Нисам могао да вјерујем шта чујем. Носиле су ме покретне степенице и како сам се приближавао врху све више сам видио србске заставе како вијоре. На крају сам угледао штанд испред робне куће са заставама, србским капама, кокардама и касетама. Неки човјек је то продавао. Пришао сам слушајући пјесму која се се баш завршавала и први пут у животу угледао на једном мјесту уживо скуп србских обиљежја. Пошто тада нисам имао довољно новца код себе (што ће садашњим генерацијама бити чудно) нисам могао да купим касету.
Ухватио сам први градски превоз и вратио се код тетке. Знао сам да ће ми тетка дати паре за касету, када јој будем рекао да је на њој омиљена пјесма њеног ђеда. Тетка се прво зачудила, мислећи да је пјесма још забрањена и бринула се да не упаднем у проблеме због те пјесме, али ја сам баш хтио да због војводе Синђелића и прађеда Душана упаднем у проблем. Узео сам паре, отрчао на градски, изашао код НОРКА-а и кроз подземни трком до штанда, па купио касету. Те трком опет назад. Потом је била следећа процедура, да замолим теча да користим касетофон (опет ће се чудити данашње генерације). Пјесму сам једва чекао да чујем. Одслушао сам је у невјероватном осјећају, који ме држи и до данас, па потом одслушао све другe пјесме. На моје изненађење, нисам примјетио ништа страшно у тим пјесмама, чак нису биле ни четничке, како су нам их представљали. Неку годину касније купићу и прву касету са четничким пјесмама, а то је већ друга прича.
Игор Војиновић
31. мај 2016.