Драгољуб Збиљић: Србија и данас без редовне заштите права и примене закона

(Призори и примери из огољене стварности у нашој јединој Србији)

Сви се свакодневно уверавамо: без наредбе нема нормалног функционисања система и наше сироте Србије. Нормалан и редован систем рада, понашања и одговорности не постоји. Има у лепим причама и несигурним надама. Али, лепе приче су уметност. Ако оне немају покрића у животу, нормалан живот и рад остају само у нашим сновима. Ако због свега што нам се свакодневно дешава још неко може данас имати сна и снова.

 Честа дезоријентација у времену, простору и надању 

            Постоји записано и више пута цитирано да је кнез Милош Обреновић, поводом захтева да се у Србији његова доба донесу закони, изјавио: „Србија је слаба држава па њој неки посебни закони нису ни потребни.“

Србија је, сирота, и данас слаба држава. Али, ипак, има мноштво закона. Какви су ти закони, немамо намеру да овога пута анализирамо. Намера нам је да предочимо чињенице из стварности и на примерима како се ти закони спроводе и како се штити право човека. Да ли се „имплементују“, како нас странци уче да треба да то зовемо када говоримо о примењивању онога што нам они наложе (да не кажемо нареде из „међународне заједнице“.) Ако то не спроводимо о чему смо се с њима „договорили“, казна нам бива све већа што више одлажемо примену договора.

Кад је реч о примени наших закона, „међународна заједница“ нам се баш не меша у то превише. Мешају се једино када су њихови интереси угрожени, а ако нису, пуштају нас да радимо са својим закионима шта хоћемо и како хоћемо на нашу штету.

Нешто мало историје, иако странци не волe да говоримо о српској историји

Срби су народ који је у ратовима и геноцидним постуопцима покретача ратова масовно убијани вековима и по, за Србе намењеном правилу, „сто за једнога“. Када су били добре воље, српски непријатељи су признавали: „Да се то дешава нашем народу, он то не би преживео.“       Срби су преживљавали вековима што је могао мало ко. Али се у таквом убијању и преживљавању трошио физички, биолошки, материјално, духовно и ментално. И, наравно, силом прилика и историје, Срби су се морали кретати све више дезоријентисани у времену и простору. У неким најодсуднијим тренуцима, деловали су без довољне стрпљивости и процене а у складу са својом  ослободилачком традицијом по налозима и интересима других народа. (На пример, нису морали, јер нису били ничим обавезани, да се у Другом светском рату први испрсе фашистичкој сили у интересу британске политике. А судбине су били такве да је сваки српски отпор најјачем често изазивао сврставање српских комшија на страну (нај)јачег.

У таквим околностима Срби и српски народ нису могли бити објективно победдници. И кад су стварно победници на бојном пољу, бивали су то уз неизбежне превелике жртве, па су њихове победе у суштини претваране у Пирове. Док су неке њихове комшије „побеђивале“ за будућност без ратовања, убијајући Србе у логорима и бацајући их у јаме, а као побеђени нису плаћали никакве одштете ни веће казне од „међународне заједнице“ јер су Срби били осуђени да и после тога живе с тим комшијама у истој држави, као да се ништа у тим логорима није страшно догађало. 

Бомбардовани и осиромашивани и „осиромашеним уранијумом“ 

Када су Срби од „међународне заједнице“ најурени из Југославије, најчешће под бомбама и једино с кесама у рукама и крајем 20. века, слили су се (куд ће, шта ће, него) у сироту Србијицу која се дуго оптужује да је „велика Србија“. Све су републике у Југославији биле „нормалне“ и предвиђене да остану у Брозовим границама, једино је Србија била „превелика“, па је планирано да се разбије и по покрајинским шавовима, јер је и то било смишљено дело јер је свака покрајина с крајњом замисли и циљем прављена за – осамостаљење (ако не кажемо – цепање). Дезоријентисан и осиромашиван материјално и животно угрожен, српски народ рађао је у свом крилу и оне којима је Србија била сумњива, или територијално, или „демократски“ или идентитетски. Није се, по мишљењима неких, од српског народа још створило, према њиховим замислима, довољно „нових народа“ с новим идентитетима и „новим језицима“. Гајено на много начина, сиромашптво отаџбинске и родовске међусрпске емпатије рађало је постепено међусобно неподношење које се именовало као „политичке разлике“ и „мањак демократије“. Почеле су да се рађају осим „прве Србије“, „друга Србија“ и још покоја. 

Подстицани и изнутра и споља међусрпски сукоби 

Међусрпски сукоби су све лакше и брже подстицани унутра и са стране. У неким моментима ти су сукоби почињали озбиљно да личе на грађански рат (на пример, када је „међународна заједница“ тражила да углавном само српске војне, државне и политичке вође буду испоручене Хагу на суђење. Народ протеран из других делова Југославије, остављен без куће, посла, кућишта и душе са овдашњим властима био је обавезан да шаље у Хаг оне који нису могли да га у страшном изазваном вихору спасу од протеривања и страдања. Оптужба је да су се (неуспешно) бранили „прекомерном силом“. 

Осиромашени духом падали су у опште сиромаштво 

Срби су већ у Југославији били осиромашени духом. Један од стубова најочигледнијег српског идентитета кроз векове, на пример, ћирилица коју су непријатељи Срба сматрали „српским борбеним средством“, била је замењена хрватском гајицом,  очишћена и лукаво без формалне законске забране „богатством двоазбучја“ затрта и сто одсто још у Југославији. Већ ју је било тек у изузецима када су Срби бачени у гротло грађанског (а суштински верског, готово цивилизацијског) рата и рата из велике мржње према њима и њиховој ћирилици, пре свега).

Српски народ који је био гурнут у борбу за опстанак. (Један од оних који је Србе приморао на рат поштено је признао: „Да га ми нисмо жељели, рата не би ни било.“) Није се ни српски народ могао у целини само часно бранити. Вероватно је да је од појединаца било освете и туђих страдања од њих. Сигурно је било слабих процена и грешака српских „вођа“. (Рат, у ствари, ниједна сила не подстиче да би у њему било само часних судара и сукоба. Мисао о истребљењу непријатеља захватала је појединце, али српски народ и држава нису никада изван бојног поља чинили масовне покоље. И хвала Богу што тога није било. Јер би страшно било најпре за Србе и њихов народ да је тако било.) Српски народ је учен али и планиран од оних са стране да заборавља мржњу, да опрашта туђа злодела, да се лако мири с најљућим непријатељима. За друге народе, српски народ је чак у извесној мери патио од „заборава“ и на своја велика дела и на туђа злодела.

Алкохол, бесендини, дрога… 

У таквим околностима по Србе међу њима се ширило оно што није добро, што није здраво, што по народ није нимало корисно. Мањина из обести и претераног имања, а сиротиња из муке и безизлаза посезале су све више и за алкохолом, за разним „бесендинима“, за дрогом и пљачком у којој је бивало и убијања. Део старијих људи и омладине српске није имао услова за иоле нормалан живот, губио је посао, остајао је без ичега, није имао мисао како да обезбеди себе и у садашњости и, поготово, у будућности. О здравој породици, потомцима и свему лепом тешко је било размишљати. Оно што је остајало из претходног друштвеног рада олако је падало у руке „тајкуна“, „бизминсмена“ (ни данас не можемо да научимо лако како се ти пословни људи на страном језику зову) и других који су умели да се „снађу“. Већина није могла никако да се „снађе“. Јер за рачун оних који умеју да се „снађу“ мора да пропадне много оних који знају само да раде и за мали новац, а не да се „сналазе“.

„Сналажење“ је увек на нечији рачун. Јер, „сналажење“ углавном није превелик рад, него „срећна околност“, припадност онима који могу оно што многи нормално не могу. 

Болест себичности и страхови за голи живот 

У таквој ситуацији све је више класичних и нових психосоматских болести (повећање болести последица је сиромашења масе људи и од бацања „осиромашеног“ уранијума по Србији јер је то ђубре требало негде бацити, а Србија је била погодна за то јер је „велика“, „неправедне ратове је водила“, оптуживана је за „геноциде“). Србија се нашла у улози оног јагњета које је вуку „мутило воду“ узводно.

Све је то, последично, изазивало све чешће, страхове за голи живот, па себичности и све више гледања само „свога посла“, без спремности многих да објективно процењују догађаје, понашања и права људи. 

Постепено ишчезавање осећаја да се у Србији може живети од рада 

У свему томе све се више јављало осећаја у људима да се од рада живети не може, да је „поштење“ нестала категорија међу људима, да је објективност луксуз, да је разумевање и споразумевање међу људима нестало, да комшија више не познаје своје комшије, да му се чак не јавља ни с „добар дан“ у пролазу. Све је више људи који гледају у тебе, а не виде те или гледају у неку тачку за коју везује своје очи које су све мање способне да разликују боје, добро од лошег, људе по делу и карактеру. 

Умножавање психопата који убијају ни за шта или за изречену им истину 

Зато је и све мање људи који се чуде и не мире се с најмонструознијим злочинима, често и према својој супрузи, оцу, деци, родбини. Психопата је све више. Људи све мање разговарају, а све више прете, „кезе зубе“ као курјаци и кидишу да физички насрну и ако им ништа не кажеш. Спремни су да те за све оптуже ако си им се нашао у видокругу, па макар те ни у чему не познавали и макар ниједну реч у разговору с тобом нису потрошили. Језик је многима почео да служи само за неспоразумевање и све је мање жеље за разговором. Множе се психопате које не знају да људи треба да се споразумевају, да је реч за решавање проблема и сукоба, а не физички насртај, претња физички, повреда, убиство.

У таквој ситуацији нема ни нормалних суђења. Нема затворских поправљања људи. Кад изађу, понављају још горе ствари. Жртва је све кривља, злочинац не очекује никакву казну.

Несолидарност међу људима у свему све је мања. 

Смрт све више прети с трулих кровова 

Кад јеч о несолидарности међу људима, узмимо познати нам пример смрти или у најмању руку најтежих повреда које прете станарима и пролазницима поред зграда са старим, трулим и од воде и снега и зуба времена таласастим крововима.

Имамо случај трулог крова и кровног покривача који је у тој мери дотрајао (седамдесет му је година под ударима ћуди времена и небеске воде и леда) да свакога дана прети животу неког станара, детета, пролазника…

Свако ко хоће и уме да погледа кровни покривач на згради  у Николајевској 2 у Новом Саду и споља и, поготово изнутра, с тавана, лако види да је то покривач ни жив ни још сасвим мртав. Али одмах се види да је на умору. И да смртно прети – ако не данас, онда најдаље за који дан, па нека је и за коју годину, али је претња сасвим очигледна. (Он би се могао обновити, прописно поправити, али је за то потребан за сироте станаре велики новац, а пре свега разумевање, солидарност и спремност станара за разумевање. Све је пријављено где треба по Закону о одржавању стамбених зграда, чак је станар коме највише тренутно кисне с тавана измолио понуду јавног предузећа које, формално, има уговор о одржавању зграде, чак је била и грађевинска инспекција града, чак је донета одлука (онако с ногу, у дворишту, без озбиљног разговора о проблему крова, да се кров „закрпи“, а да нико од станара није тражио ни да види стање крова. И на томе је остало – да се „крпи“, и то да се нађе „неки мајстор који ће мало узети да то скрпи“ без икаквог уговора о раду, без икакве гаранције и сл.

Одлука је на речима у ветру остала. Никаква одлука није записана и, наравно, све се одлаже већ четири месеца, а у Закону о одржавању стамбених зграда пише да је кров проритет приоритета и да се поправља „без одлагања“. Ко то поправљање треба, по дужбности и како да спроведе, пише у Закону. Али, људи не читају законе и они их слабо занимају. И ко је предузео да се то уради од одговорних и задужених по Закону? Нико. Све је на одлагању. Изгледа на трајном одлагању.

У Србији нашој, за многе нас највољенијој, највећој и најдражој (другу државу немамо) све је системски могуће урадити само ако имаш некога у власти да некоме подређеном по хијерархији нареди да то уради. У овом познатом нам случају такав не постоји. Нема ко да нареди. А по службеној дужности неће… Шта то беше у Србији!? Ко у Србији данас обавља савесно своје дужности за које је (колико-толико) ипак плаћен? Сигурно је да таквих понегде има. Али таквог у вези са српским трулим крововима, нажалост, нисмо успели да упознамо.

Тако остаје да људи и даље морају пролазити поред зграде с трулим кровом с кога се сваког часа може сручити гомила црепова с петнаестак метара висине на главе пролазника. Када је то предочено једној инспекторки, рекла је: „Неће, неће.“

Она не схвата да неће док неће, али кад су предмети у питању, има кад по сили физике и њених закона још како хоће, јер мора по сили теже. Очигледна трагедија виси над главама људи, а инспекторка грађевине тврди: „Неће, неће.“

Причу о крову употребили смо из стварности а са симболичним значењем. То је само прави стварни пример како се понашају данас задужени кад је реч о очигледној опасности по здравље и животе људи, а задужени ту опасност или неће да виде или су неуки или неспремни из других разлога да то виде. 

Закључак: озбиљан посао се обавља само ако имаш неког у власти да нареди 

Зато остаје овај наш једини сигуран, објективан и тачан закључак. У нашој јадној Србијици (по много чему данас премалој) нема човека који се није уверио да се сваки озбиљнији посао на време и сигурно може обавити само ако имаш неког свог („свог“ по неком основу) у власти који има моћ да нареди да се посао заврши. Све друго и друкчије је несигурно, отежано и често немогуће урадити.

Кров, српска ћирилица и многе друге велике вредности и наше самобитности које нас чине нама самима могу се поправити, сачувати, обезбедити и неговати само ако имаш некога ко хоће и има коме да нареди. Без наредбе нема нормалног функционисања система и наше сироте Србије.

Има, једино, у лепим причама. Али, лепе приче су уметност. Ако оне немају покрића у животу, нормалан живот и рад остају само у нашим сновима. Ако од свега још неко може имати сна и снова.

Али, и пре свега и после свега, волинмо своју Србију – најлепшу државу на свету! А каква ће нам она бити у свему, ипак, највише од нас Срба зависи! Зато, пазимо шта и како радимо! Јер, наша предрага отаџбина није нам ништа крива. Она може да буде само жртва нас неосећајних, неуких, нерадних, неозбиљних и неспремних да се разумемо. Ако наставимо да радимо овако како смо овде предочили, можемо да је гурамо у нову окупацију. Србија нову окупацију не заслужује. Зато је чувајмо убудуће друкчијим радом и понашањем од овога како је, очигледно, данас. Јер, бахатост, незнање, некултура, непросвећеноаст, несолидарност, просташтво и неодговорност никоме никада добро нису донели. Поправљајмо се одмах да не убијемо своју отаџбину Србију. И, најзад, саме себе. Држава је таква какву су је изградили људи и народ који су је створили. И биће и остаће таква како је ми живи и наши потомци будемо одржавали и чували. 

(Нови Сад, 31. мај 2016)