Амбасадор САД Кирби: „Немам намеру да се извињавам што смо вас бомбардовали“

Београд – Мајкл Кирби, амбасадор САД у Србији, боравио је на Правном факултету у Београду. Један студент је одлучио да му постави пар питања и то све опише.

Амерички амбасадор гост Правног факултета. Моје одушевљење на врхунцу. Знао сам да ћу имати право на само једно питање и дуго сам размишљао које би било најинтересантније – Косово, односи са Русијом, Јужни ток, улога САД у ратовима деведесетих…

Много питања на која нисам очекивао директан одговор, али пар непријатних секунди тишине између мог питања и почетка његовог одговора би ме сасвим задовољили. Кратко представљање и представа почиње. Из џепа вади мини верзију Декларације о независности и оловку – „његово најјаче оружје“. Први у низу трикова, који треба да нам укаже на то како Америка има историју, да се он држи традиције и дипломатије, мирног решења сукоба.

Почиње прича о корупцији као највећем проблему друштва и о будућности Србије. Рекао нам је да је на факултет дошао, између осталог, због позива првог потпредседника Владе, Александра Вучића. Нови трик у покушају да омекша атмосферу у сали, позива се на име тренутно најпопуларнијег политичара у Србији. Све иде као у уџбенику, атмосфера лагано постаје пријатнија.

Као искусни дипломата, схвата да је време за следећи корак – персонализација. Прича о својој породици, ћеркама које студирају, о високој школарини, покушава да наведе студенте да се идентификују са њим кроз заједнички проблем, да га посматрају као обичног човека са којим имају много тога заједничког. Углавном успева у својој намери.

Има ли питања?

Тишина у сали, чека се ко ће први. Знам да би ми било боље да сачекам да неко други започне, да бих могао да ловим готово извесне логичке грешке у његовом одговору и непознавање проблема, међутим… Устајем, представљам се и још увек не знам које је питање најзанимљивије. Решавам се за прво са списка:

„Ваша екселенцијо, специјални изасланик Била Клинтона за Балкан, Роберт Гелбард, је изјавио да је ‘Ослободилачка војска Косова, без икаквих питања, терористичка организација’. САД су данас лидер у борби против тероризма. Молим Вас, објасните нам како је могуће да Влада САД подржава бивше терористе?“

Осмех пада са његовог лица, озбиљан поглед према мени. Свој осмех не могу да сакријем, гледам га још озбиљније, схватам да ово није очекивао и да је питање одлично.

„Знате, са данашње тачке гледишта, и очеви америчке нације су терористи…“ Опет мала пауза, па исправка. Објашњава како су они устали против поретка, против своје дотадашње државе, али су били спремни да промене свет.

„Са становишта САД, и људи који су сада на власти у Србији су се бавили тероризмом“.

Није му жао

Е, ово је већ неумесно. Поредити легалну и легитимну државну власт међународно признате државе са терористичким бандама које убијају поштаре, цивиле и дижу у ваздух ректора универзитета у Приштини? Да ли је могуће да један дипломата ово изјављује? Зна ли он, као представник водеће земље у рату против тероризма, шта је тероризам?

Наставак приче о томе како је Србија радила неке лоше ствари, како је бомбардована, како је изгубила рат и територију, али да Срби треба да гледају у БУДУЋНОСТ, не у прошлост. Треба да решавају проблем економије, незапослености, корупције, а не Косова.

Ово је врло битан тренутак. Одговор на моје питање се продужио десетак минута, али желудац ми не дозвољава да вам пишем више о томе како нам је објашњавао да је бомбардовање исправна одлука, слагали се ми са тим или не(!) и како се никоме неће извињавати за то и да му није жао. Порицање права на прошлост Србима није једнако применио на своју државу, када му је колега поставио питање о могућој сецесији Тексаса.

„Знате, ми не живимо у земљи бајки“

Дакле, Тексас је друга прича, то је оно што на почетку треба да схватимо. Тексас је јужна америчка покрајина, а не јужна српска и ту никаква прича о сецесији не долази у обзир, а питање је врло безобразно, чак више смешно него увредљиво. Кратак осврт на тренутну ситуацију, објашњење стварног света у којем живимо и изненађење – прича о историји!Био је грађански рат, јужне државе су изгубиле, Тексас је био међу њима и ту се прича завршава.

Пре 150 година САД су дале одговор на сецесију Тексаса и то питање се више никада неће поставити. Нема везе што су Срби дали одговор на питање Косова 1912., 1913., 1918., 1945., 1998. – јужна српска и јужна америчка покрајина немају исти статус. Заправо, Србија и Америка немају исти статус, да скратим ову причу. Међународно право је право јачег, а са војним потенцијалом који америка има, преговарач може да буде и Екрем Јеврић, његове речи ће имати тежину.Још један интересантан детаљ, пре него што се пребацим на своју омиљену тему.

Питање о броју црнаца на положајима у САД, осим Обаме. Одговор је био очекиван, дакле да је у САД и даље присутан расизам, али да је направљен корак напред, да је представник мањине изабран за председника. Уследило је питање са његове стране – „Да ли је представник неке мањине некада био председник овде? Да ли је некада неки Албанац био председник овде?“

Иако је после мог првог питања упорно избегавао да ми да реч и скретао поглед у други део амфитеатра, кад год је видео моју руку у ваздуху, нисам могао да се суздржим и викнуо сам да их је било двојица. Први пут у животу да сам био срећан због тога. С друге стране, разочаран сам што се амерички амбасадор, као једна од најутицајнијих личности у овој земљи, није толико заинтересовао да прочита нешто о савременој политичкој историји земље у којој служи.

Русија не може опет бити суперсила

„Не видим како Русија може поново да постане суперсила“. У реду, сагласан сам са тим да Русија није више оно што је био СССР, али ни Путинова Русија није оно што је била Јељцинова Русија. Напредак је изузетан за релативно кратко време.

„Руска економија се базира на ресурсима, који ће пре или касније пресушити.“ Цитираћу и Мадлен Олбрајт – „Неправедно је да Русија сама располаже толиком територијом као што је Сибир са толиким реурсима“ А што се тиче тога да Русија ништа не производи – и то се мења. Комунизам је болест од које се дуго лечи.

Црвена куга је оставила тешке последице по руско национално биће, економију и међународни углед, пре свега у словенском свету. Али далеко од тога да Русија није и неће бити суперсила. Русија је стална чланица Савета безбедности и поседује огроман нуклеарни арсенал. У савременој дипломатији „огромни нуклеарни арсенал“ значи „огроман дипломатски потенцијал и кредибилитет“.

Други коментар је био везан за то како је лоше што Русија не дозвољава Американцима да усвајају руску децу, јер та деца пате. Деца пате због алкохолизма који је изражен у Русији, боље да иду у америчке хранитељске породице, иако је било „17-18 случајева да су амерички усвојитељи убили своје руско дете, то су изоловани случајеви“. Немам намеру да ове стереотипне ставове коментаришем, оставићу то вама.

Два пута сам био на гостовањима бившег амбасадора РФ, Конузина, на Правном факултету, у препуном амфитеатру V (за неупућене, највећи амфитеатар на факултету), пар пута већем од оног у којем је гостовао Кирби. И то нешто говори.

Хтедох да га питам да ли је случајност што је САД променила амбасадоре у Србији и Бугарској одмах након потписивања споразума о Јужном току. Случајност или казна за њихову неспособност да спрече потписивање? Нажалост, нисам добио шансу.

„Ми смо овде мање популарни него у Пакистану! То је апсурдно!“

Грешка. Заправо, не знам каква је ситуација на улицама Исламабада, али из неких других извора претпостављам да није сјајна и тврдим да просечни Американац може да се осећа потпуно безбедно на улицама Београда, да се огребе за пиће, ако има среће и за пљескавицу. И сам сам провео неко време са Американцима и искуство ми је углавном позитивно, дивно, уз ретке изузетке.

Друга ствар је политика САД према Србији. Срби су једини народ у окружењу који није имао своју СС дивизију у Другом светском рату. Срби су народ који се једнодушно борио против Хитлера све време и то га је коштало пар милиона људи. Америка гази по својим савезницима из Великог рата. Можда би требало да се угледају на Немачку, тиме би стекли верније савезнике и дали пример за будућност.

За крај, модел две Њемачке

Амбасадор Кирби је све време причао о односима Србије и Косова на односу модела две Немачке. Апсолутно сам сагласан! Западна Немачка никада није признала Источну. Односи су били технички. 45 година је прича о уједињењу била прича из горепоменуте „земље бајки“.

На крају приче о моделу две Немачке, Немачка се ујединила под воћством Западне Немачке, први главни град је био Бон, после тога Берлин. Диван крај приче. Без иједне речи против, залажем се за модел две Немачке, на крају ће се Косово сјединити са Србијом, први главни град ће бити Београд, а после тога ћемо видети, можда се вратимо у стару престоницу, Призрен. Наглашавам „престоницу“.

Ваљда сте ме разумели.

Фронтал