Србија марта 2013: ЗАТОЧЕНИК ВЕЛИКИХ (РАТНИХ) ИГАРА (део трећи)

Када је посебна заменица египатског председника Мухамеда Морсија, Пакинам Хасан Халил ел Шаркави донела „лепу“ вест слављеницима једнострано проглашене независности тзв. Косова да је њихово „признање“ у земљи фараона у току, било је јасно да дипломатска борба поводом обезбеђења „столице“ у УН за тзв. Косово добија на замајцу. Није било само јасно, шта српска дипломатија ради по том врло важном питању. Прослава петогодишњице независности тзв. Косова у Приштини (17. фебруар 2013.) тако је отворила нову етапу велике игре најјачих земаља Квинте- САД, Велике Британије, Немачке и Француске што нас директно и непосредно враћа у, не тако давну, прошлост коју је садашња српска политичка елита олако „заборавила“…

Наиме, од дана једностраног (дакле, према Резолуцији 1244 УН-нелегалног) проглашења независности тзв. Косова (17. фебруара 2008.) тзв. Влада Косова одредила је себи приоритет-обезбедити међународна признања (100 држава) која ће им гарантовати место у УН, али и учествовање у раду свих осталих међународних организација и манифестација. И то се зна! Током претходне-2012. године тзв. Косово је захваљујући својим менторима на првом месту САД (и њима сателитски орјентисаних држава) добило 13 држава за свој „циљ“. Сама дипломатска „акција“ штићеника НАТО-а да се „докопају“ УН, имала је своје успоне и падове током година. Може се са сигурношћу рећи да томе Србија може да захвали Русији и Кини, јер су заложиле  свој утицај за опстанак српске државе! Тако се после иницијалног таласа признања (који је био инициран под притиском САД и од стране најјачих земаља запада), током 2010. године шиптарска власт саплела о српску дипломатску контру!  Иако планирано много више, тек је седам држава признало тзв. Косово током 2010. године. Иначе, врло тешке године за саму Србију над којом су своје „мишиће“ по ко зна који пут опробавали најјаче земље запада…

Да подсетимо, тек, на један догађај који ће бити довољан да ослика дух времена те 2010. године: После затраженог и добијеног (по Србију неповољног) саветодавног мишљења Међународног суда правде у Хагу од стране генералне скупштине УН( на иницијативу Србије) из 2008. године, а поводом питања: „Да ли је једнострана декларација о независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“ Србија се одлучила на текст Резолуције који је требало да отвори мали простор за обнављање преговора „између заинтересованих страна“ на КиМ али под окриљем УН и у оквиру Резолуције 1244. У том моменту већи „шамар“ неолибералним владарима Старог континента није могао да се деси. Претпостављало се да две велике силе, Русија и Кина снажно подржавају ову иницијативу и да ће дати све од себе да расправа у УН о српској Резолуцији добије нове значајне смернице у односима на међународној политичкој сцени. Почела је жестока „дипломатска активност“ најјачих земаља Запада које су толико уложиле у терористичку организацију ОВК, сецесију дела српске територије-коначно, у пројекат Велике Албаније. Тако долазимо до депеше послате 22. фебруара 2010. године у којој Ролан Галараг, помоћник секретара за континенталну Европу тражи од „ САД и ЕУ да заједнички раде на томе да обесхрабре Србе да предложе нову Резолуцију УН о Косову јер шеф српске дипломатије Вук Јеремић –изгледа верује да Србија може да постигне победу по питању Косова и истовремено уђе у ЕУ- Морамо да им ставимо до знања да то није истина, написао је Галараг“.[1]

Званично: ово се није догодило.

Незванично: Интернет сајт „Викиликс“ потрудио се да строго поверљиве комуникације између дипломатских представника и службеника,  као и разних („одговорних“) званичника обелодани: тако смо сазнали да уједињени фронт око НАТО-а спрема контра акцију којом Србију треба да подсети: да је она кандидат за чланство у ЕУ, и да пре тога треба да реши спорна питања са тзв. Косовом: „ Срби ће пре него што уђу у Унију морати да реше кључна питања са Косовом која се тичу, правосуђа, полиције, царина, саобраћаја, пољопривреде, као и све по питању имена и терминологије. У том смислу за Србију је најбоље да сарађује са ЕУЛЕКС-ом. На крају, међутим, Србија ће морати да призна Косово уколико жели да уђе у ЕУ- поновио је Галараг“.[2] Још једном, ово је садржај депеше из фебруара 2010. године. Данас, три године касније, како сведочимо Србија (нажалост) учествује у разговорима поводом „решавања кључних питања“ чија решења коначно воде и до de iure признања тзв.Косова и то од стране Србије!Али да се вратимо 2010. години…После ове депеше, а уочии мало после обелодањивања првобитног текста српске Резолуције( који предлаже да Генерална скупштина УНводећи „рачуна о чињеници да једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања: 1. Прима на знање Саветодавно мишљење Међународног суда правде…2. позива стране да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога..3. одлучује да укључи у привремени дневни ред 66. заседања тачку под називом:“ Даље активности после доношења саветодавног мишљења Међународног суда правде о томе да ли је једнострано проглашење независности Косова у складу са међународним правом“ [3]) западне дипломатије почеле су да „заврћу“ руку Србији. Уследиле су посете шефова дипломатија Велике Британије и Немачке, оглашавале су се и остале амбасаде западних земаља подсећајући Србију да је њен „једини пут ЕУ“, да је питање статуса Косова решено и да се Србија окрене својој будућности односно преживљавању. Дакле, препознатљивом реториком! После серије уцена и притисака, као и директних опет незваничних претњи, ЕУ је успела да измени почетни текст Резолуције и убаци себе као спонзора у посредовању између две стране! Тако је у коначном тексту Резолуције ЕУ у име Србије била додата још једна тачка која је подразумевала „спремност ЕУ да олакша процес дијалога између страна“.[4] ЕУ је однела још једну победу, Србија је бележила још један пораз, док су Русија и Кина остале запрепашћене замешатељством које је у минут до дванаест закуцало на дневни ред 66. заседања Генералне скупштине УН! Замешатељство које је дугорочно помутило поверење братских народа Руске Федерације и Србије, на првом месту!

Тих година, све до средине 2012. године са пуно подсмеха у домаћој јавности и великим препрекама западних дипломатија српска дипломатија је, ипак, успела да поврати (макар) известан утицај у арапском свету. Не сме да се изостави да је претходница замешатељства (препуног мафијашких заплета које савремени западни свет зове дипломатијом), око МСП и Резолуције била и дипломатска контра покушајима тзв. Владе Косова да обезбеди што већи број „признања“, уз огромну подршку Русије и Кине (и њихових утицаја у арапском свету која је дала „ветар“ у леђа српском министру иностраних послова. Он је све до почетка 2010. године, провео 700 сати у авиону или 29 дана обилазећи 90 земаља у циљу спречавања остваривања критичног броја земаља које ће тзв. Косову обезбедити место у УН). Наравно, медијски спинови како домаће, тако и иностране јавности, долазили су само из једног центра који је покушавао што дубље и агресивније да продре у територију РФ. Међутим, када се разгрне димна завеса подигнута тих година (а овде нам је то и једни циљ) онда се види да: „ од 22 чланице Арапске лиге, међу којима је и Египат, само пет је признало независност тзв Косова: саудијска Арабија, УАЕ, Катар, Јордан и Сомалија; од 47 азијских земаља, 14 је признало тзв Косово, а од 54 земље на афричком континенту то су учиниле 24. Међу великим земљама тог региона које не прихватају косовску независност су Иран, Индонезија, Судан, Алжир и Египат“.[5]

И не само то. Само седам земаља током 2010. признало је независност тзв. Косова захваљујући српској дипломатској контри. Чак и Арапско пролеће које је имало за циљ само и једино успостављање Америци лојалних (исламистичких) режима, неће лако прећи препреку попут чињенице да су Русија и Кина и даље у потпунасти предане својим ставовима да се питање КИМ може решавати само под окриљем УН и у оквиру Резолуције 1244. Две године касније, 2012, када је у Србији дошло до значајних политичких ломова, избора-прегруписавања на политичкој сцени: тзв Влада Косова, тзв. министар спољних послова искључиво захваљујући подршци спонзора косовске независности и њихових држава-сателита успео је да обезбеди још 13 држава за свој циљ. Овде и долазимо до јако занимљивог податка да у највећој мери заслугу тзв Косово може да препише, ником другом до Турској! То је она иста држава у којој је током посете председник Србије пружио све што је имао на располагању чак и Споразум о слободној трговини са Русијом. „ Ви знате шта значи велико тржиште, а ми вам нудимо да га заједно користимо. Немојте да пропустите шансу. Није Србија неограничено велика, доћи ће неко други“ истакао је председник Србије, наводећи као пример велико интересовање исказано током Самита земаља Латинске Америке, Кариба и Еу у Чилеу, али и азијских земаља“ (?!)[6] Тринаест земаља које су „освојене“ за циљ тзв. Косова: а јесте место у УН, у највећој мери су захваљујући подршци Турске и њеном утицају као и напорима да се придружи породици ЕУ олигарха. Према хронологији признавања тзв. Косова током 2012. то изгледа овако:

1.                  Гана (26. јануар 2012): директан турски утицај,

2.                  Хаити (10. фебруар 2012): индиректан САД утицај,

3.                  Уганда (17. фебруар 2012): директан турски утицај,

4.                  Сао Томе и Принципе (17. март 2012): директан турски утицај. Напомена:Нова Влада Сао Томе и Принципе, касније                           је, јануара 2013. године поништила одлуку претходне коалиционе Владе која није усвојена у парламенту и о томе                                 обавестила тзв. Владу Косова (прим. МР),

5.                  Брунеи (25. април 2012): директан турски утицај,

6.                  Чад (1. јуна 2012): директан турски утицај,

7.                  Папуа Нова Гвинеја (28. октобар 2012),

8.                  Бурунди (28. октобар 2012): директан турски утицај,

9.                  Тимор-Лесте (9. новембар 2012),

10.                Фиџи (22. новембар 2012),

11.                Ст. Китс и Нуис (27. новембар 2012): индиректан САД и утицај Велике Британије,

12.                Доминика ( 11. децембар 2012): индиректан САД и утицај Велике Британије,

13.                Пакистан (24. децембар 2012).[7]

Епилог, почетком 2013. године:

– Петог фебруара текуће године током званичне посете Турској, председник Србије је између осталог рекао : „нема Балкана без Србије, али ни Србија не може све на Балкану да уради без Турске“![8]

-Демократска странка 14. фебруара искључује из чланства председавајућег Генералне Скупштине УН, Вука Јеремића;

– Први министар Србије у Бриселу 18. и 19. фебруара преговара о северу КиМ: Тема: демонтирање српских институција на северу јужне српске покрајине.

-Први потпредседник Владе Србије из Берлина доноси, познату поруку-за Берлин статус Косова је завршена ствар.

– Према писању београдског дневног листа Политика, у покушају да од српског министра иностраних послова, Ивана Мркића, добије одговоре на одређена питања Политика је добила извесна сазнања када је реч о српском лобирању поводом признавања независности тзв. Косова. Тако „како Политика сазнаје Мркићу су руке везане у вези с лобирањем против косовске независности. Делимичан разлог је то што се у Бриселу воде преговори и што никоме није јасно шта ће Србија „извући“ из њих. Други, важнији разлог може се назрети из речи премијера Ивице Дачића, који је, пред одлазак на последњу рунду преговора с Приштином, рекао да је суштински у интересу Србије и народа који живи на КиМ да се што пре дође до компромисног решења „зато што Србија из дана у дан губи субјективитет, суверенитет и државност на Косову, зато што губи пријатеље, зато што разне државе под притиском признају Косово“.[9]

Када бисмо наметали закључак испало би да смо пропагандисти Истока, па одатле и евроскептици.

Не!

Закључак остављамо вама, јер с наше стране после свега наведеног свака додатна реч била би сувишна!

Марина РАГУШ / Фонд Стратешке Културе

[9] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Uticaj-Egipta-na-nezavisnost-Kosova.lt.html