Академик Данило Баста о Милану Гавриловићу (видео; транскрипт)

Tема трибине Фонда Слободан Јовановић je „Милан Гавриловић у ковитлацу трагичних историјских збивања“.
Да се историја другачије одвијала одавно би све било познато о Милану Гавриловићу и другим нашим најистакнутијим предратним и ратним политичарима. Милан Гавриловић (рођ. 1882, умро 1976) припадао је генерацији чију славу и крст су обележили балкански ратови и Први светски рат. Гавриловић је још као студент 1905. године био учесник четничке акције. Рањен је као четник у чувеној бици код Челопека код Старог Нагоричана. Гавриловић је докторирао у Паризу и био је дипломата. Обављао је и дужност секратара Николе Пашића. Као и Милан Ракић, који је такође био дипломата, Гавриловић узима одсуство из Министарства иностраних послова да би као доборовљац-четник учестововао у Првом балканском рату. Као дипломата служио је у Лондону, Атини, Берлину и Риму. Први је наш посланик у СССР-у. Био је члан извршног одбора, потпредседник и, после смрти Јована Јовановића Пижона, шеф Земљорадничке странке. Новинарством се бавио од студентских дана. Био је главни уредник Политике. Прихватио се учешћа у влади од 27. марта 1941. године која је окупила представнике парламентарних политичких странака укорењених у народу. У првој влади Слободана Јовановића био је министар правде (1942). Са Слободаном Јовановићем сарађује и у Југословенском народном одбору (1944), а на суђењу генералу Дражи Михаиловићу осуђен је заједно са Слободаном Јовановићем. После рата је живео и умро у Сједињеним Америчким Државама.
О Милану Гавриловићу у трагичним историјским збивањима по српски народ у Другом светском рату, говори академик Данило Баста.

У наставку погледајте видео прилог и део транскрипта предавања

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“

Предавање проф. Др Данила Басте у Београду, 1.3.2013., о Милану Гавриловићу (Доктору права, амбасадору Југославије у Русији, члану Југословенске Избегличке Владе у Лондону, председнику Земљорадничке странке, писцу…)

„Милан Гавриловић у ковитлацу трагичних историјских збивања„

Часни оци,

поштоване даме и господо,

Хтео бих на почетку пре самог предавања да изразим заиста велику захвалност „Фонду Слободана Јовановића“ што ми је указана велика част што могу вечерас овде, у име Фонда да одржим једно предавање.

Морам унапред да упозорим све Вас, и замолим за разумевање, да ће ово моје предавање трајати нешто дуже но што захтева предавање у овој кући, али ја ћу са своје стране разумети сваког онога ко буде имао разлога да пре краја предавања изађе.

ПРЕДАВАЊЕ:

Милан Гавриловић је сасвим необична личност. Његов дуговечни живот од 1882. до 1976. био је, по речима његове кћерке Косаре, која је овде међу нама, ја је поздрављам: „пун, богат, одан, увек динамичан, понекад драматичан.“ Тим речима, у којима се увек осети веродостојност, ваља поклонити поверење.

Гавриловић је био човек многих способности, разноврсних обдарености. Још за свога гимназијског школовања показао је изузетан дар за математику, толики да је његово самостално решавање једног математичког проблема било, на иницијативу Гавриловићевог професора математике у Зајечарској гимназији, послато у Беч, и тамо објављено у једном часопису.

Био је обдарен и за стране језике, које је учио лако и брзо. Студирао је право у Београду и Паризу. На Сорбони је 1911. докторирао права, одбранивши пред комисијом, којој није недостајало строгости, тезу под насловом: „Држава и право.“ Пре неку годину она је преведена и објављена …Гавриловићевој докторској тези додељена је, јединој те године, велика награда Париског Универзитета. Исте године кад је одбранио тезу, париски доктор права, међу првима постаје члан тајне родољубиве организације „Уједињење или смрт“, у коју су могли бити примљени само људи изузетне храбрости и спремности да се, зарад остварења великих циљева, подвргну челичној дисциплини.

6 година, од 1924. до 1930, био је директор београдске „Политике“, а оглашавао се и у  дневном листу „Одјек“, и у „Српском књижевном гласнику.“

Међутим, те чињенице потврђују да је Милан Гавриловић не само човек пера, него и човек од дела. Јoш више и снажније дошле су до израза у његовој политичкој делатности, које су највише обележиле његов живот и његову личност.

Политичку каријеру започео је у  Српској дипломатији, а наставио у југословенској између два Светска рата.

Можда је својеврсни врхунац Гавриловићев постављање за посланика у Москви 1940, где је у сложеним и деликатним приликама имао да за своју земљу обавља тешке и важне задатке, за чије потпуно извршење, како се испоставило, времена више није било.

На унутрашњој политицу, пак, Милан Гавриловић је деловао као припадник Земљорадничке странке, чији је један од оснивача 1921., и од почетка њен потпреседник, да би на њено чело дошао после смрти председника странке, Јована Јовановића- Пижона, 1939. Њих двојица су сво време тесно сарађивали, и заједнички водили странку, што је у Српској политици остао заиста редак пример.

Гавриловић је и аутор списа „Политичко- привредна демографија“ 1923. , дакле, пре 90 година, који је важио као нека врста страначког програмског манифеста.

На унутрашњој политици он је био демократски опредељен, против сваког вида тоталитаризма, против сваке диктатуре. Тако стално опредељење показује 1929., када је уведена 6-то јануарска диктатура, због чега је био приморан да напусти Београд. Неко време проводи у Врњцима, под полицијским надзором. Полиција се, међутим, није противила да он обилази околне Српске манастире, који су на њега у сваком погледу оставили снажан утисак.

Од 1935. до 1939. Гавриловић је био један од предводника такозване „Удружене опозиције“. Иначе, Земљорадничка странка је  руковођена од 1929. до Споразума Цветковић- Мачек, 1939.

На позив генерала Душана Симовића, Милан Гавриловић из Москве, у ствари из Кујбишева,  са важног места aмбасадора, како би се данас рекло, долази у Лондон, где се већ налазила избегличка Влада, чији је председник био управо Симовић. Био је то крај 1941. године.

Слободан Јовановић изгледа није погрешио кад је рекао да је Гавриловић нерадо дошао из Москве у Лондон. Разлог томе је двојак. Не само што је Гавриловић био убеђен да ће у Москви бити кориснији, него је и у Влади, образованој 27.марта 1941. , било и оних с којима ни пре није могао да нађе заједнички језик. Поред тога, био је свестан да ће се у таквој Влади, разнородној, тачније- разједињеној,  партијски и национално, неизбежно појавити унутрашња неслагања,  па и отворени сукоби.

Упркос томе, Милан Гавриловић је, дошавши у Лондон, убрзо постао члан избегличке Владе. Био је министар у више наврата, преузимајући најчешће ресор права. Министарски положај имао је у обема Владама на чијем се челу налазио Слободан Јовановић, и ту околност треба посебно имати на уму, будући да су се Јовановић и Гавриловић, као што ће се касније видети, добро, мада не и увек, разумевали, приликом решавања многих питања, о којима се на седницама владе расправљало. Обојицу је повезивала још једна околност. Обојица су, наравно, у одсуству, били осуђени у процесу Дражи Михајловићу, и обојица су, пре неку годину, судски рехабилитовани. Пресудом Врховног Суда 11.7.1946., Милан Гавриловић  је, наиме, био осуђен на казну лишења слободе, с принусним радом, у трајању 15 година, губитком политичких и појединих грађанских права у трајању од 8 година, на конфискацију целокупне имовине, и губитак држављанства.

На захтев, који су поднели Гавриловићева ћерка Вукосава и унук Леон Којен, та пресуда је решењем Окружног суда у Београду од 2.10. 2008.год., коју је потписао председник Већа, судија Бранислав Босиљковић, проглашена ништавном од тренутка њеног доношења. У решењу је речено и да су ништавне све њене правне последице што се тиче конфискације имовине и рехабилитовано лице, Милан Гавриловић, сматра се неосуђиваним.

Ступивши у избегличку Владу, Милан Гавриловић је почео да води „Дневник“, брижљиво записујући углавном оно што се догађало на њеним седницама, али и, с времена на време, додавајући хартији своја размишљања о појединим учесницима на лондонској политичкој сцени тих ратних година, о британским играма и комбинацијама,  као и о другим важним, занимљивим догађајума, сусретима и разговорима.

И, Гавриловићеви дневнички записи, на које је за живота био скоро сасвим заборавио, објављени су, први пут постхумно, у Гласнику Српског историјско-културног друштва „Његош“. Припремила их је за штампу Гавриловићева ћерка, госпођа Косара Гавриловић, док је уводни текст, који читаоцу пружа важне податке, предочава му елементе ширег контекста, и тим олакшава разумевање, написао син, господин Алекса Гавриловић.

Треба такође рећи да је регистар помињаних имена сачинио унук Милана Гавриловића, професор  Др Леон Којен.

Под заједничким назовом „Одломци из „Дневника“ Милана Гавриловића“ дневнички записи су објављени у 6 наставака, и самим тим, 6 свезака споменутог „Гласника“. Било је то од децембра 1990. до јуна 1993.  После двадесетак година, „Дневник“ се сада, срећом, први пут објављује у Гавриловићевој Отаџбини (то би требало да се догоди ове године), и са тог аспекта, то се не би требало никако заборавити,  придружује дневницима других наших људи, који се односе на исте године, попут Милана Грола, чији је обиман „Лондонски дневник 1941.-’45.“ објављен у Београду још 1990., или после Косте Павловића, чији је ратни дневник 1941.-’45., такође, вероватно опсежан, угледао светлост дана  у Београду 2011.

Повезане с тим, могу се, наравно, споменути и „Лондонске белешке 1944.-’45.“,  Михаила Константиновића, учињене доступним нашој јавности 1998.

Читалац, заинтересован да се из прве руке упозна са сличним сведочењима појединих политичких актера у Лондону ратних година, више или мање значајних, неће, дакле, оскудевати у лектири, која, поред тога што је поучна, нема сумње довољно занимљива да задовољи његову знатижељу. Осим тога, он ће бити у прилици да упоређује, одмерава, па и критички расуђује о политичким личностима, догађајима, који су толико утицали на токове и исходе наше новије историје.

Писање дневника, поготово ако је његов аутор непосредни учесник у збивањима, а не тек њихов обичан посматрач, није ни лако ни лагодно. Особито је вођење политичког дневника посао  ризичан, увек одговоран, каткад опасан. У најмању руку, писац такве врсте дневника, желећи да сведочи и остави трага за будућност, не може да ништи лично виђење догађаја. Не може се, све и да хоће, све и да у то улаже највећи труд, достићи до сагледавања и разматрања виших од субјективних, ослобођених  од свих, често и њему самом скривених интереса, склоности и наклоности. Посебна је невоља у томе што неретко потпун смисао, једнако као и  и бесмисао какве одлуке, залагања и делања, постаје видљив знатно касније него у тренутку када се они предузимају и у дневник записују.  Малобројни су писци политичког дневника, који су свесни, и који, стога, унапред прихватају да ће њихова истина неизбежно остати делимична, без изгледа да икад постане целовита. Исто важи, можда још у већој мери, и за писце политичких мемоара. То лежи у самој природи ствари. Због тога је препоручљиво да се свагда узимају .cum grano salis…

Па ипак, било би погрешно, у сваком случају пребрзо,  ако би се одатле извео закључак, да је вођење дневника, онда када је његов писац у исти мах актер догађаја које је ставио на хартију, и излишно и бескорисно. Јер, целовита истина, она која би стекла право на сталност историјске, под претпоставком да се њена могућност уопште допусти, не може бити без делимичне, као што ни објективна и свеобухватна перспектива није могућа без субјективне, лично обојене.

Знао је то, макар у дну душе, Милан Гавриловић. Само се тиме може објаснити што је од средине ’42. до средине ’45. године, уз један дужи прекид од неколико месеци, као министар у Југословенској Избегличкој Влади, поред других ствари, вредних да буду записане, бележио шта се на неким седницама догађало, ко је шта говорио, заступао, предлагао, негирао, избегавао, и тако даље. Није при том губио из вида ни шири ратно- историјски оквир, у којем је та Влада деловала, ни туђе интересе, тренутне или далекосежне, који су на њену политику и те како утицали, често је спутавали, и њен маневарски простор драстично сужавали, да се о преломним, о трагичним збивањима у Домовини и не говори.

Гавриловићеви дневнички записи представљају својеврсну и драгоцену документацију о његовој развијеној политичкој проницљивости, дипломатској интуицији. Он је био кадар да из једног јединог израза, из једне једине речи коју би неко употребио, а коју дотле није користио, да изведе закључак о предстојећој политичкој промени и дипломатском заокрету, што би се потом и обистинило.

 Као ретко ко други, и то не само у ондашњој Избегличкој влади, Милан Гавриловић је имао истанчани дух, ону нарочиту способност прозирања и разабирања у непрекидно променљивим приликама. Дипломатско- политичка динамика, у ратним околностима још и појачана, није за њега била никаква препрека да јасно уочи оно што је суштинско, и разлучи га од споредног и ефемерног. Просто-напросто, видео је даље и оштрије од других. Његовом оку нису могла промаћи ни једва видљива померања у односима међу великим силама, од којих је зависио не само исход рата, него и повратак у свет и политику и положај малих земаља. Одатле, на тој основи, трудио се да изведе закључке о изгледима и послањима у свету који ће се успоставити после Другог светског рата, и о будућем положају Српског народа.

На седницама владе, Милан Гавриловић није говорио ни често ни много.  Не без разлога, важио је, по речима његовог имењака Грола, за „нему личност“.

Занимљиво је једно духовито запажање Слободана Јовановића тим поводом, који каже да га је Грол тако назвао служећи се својим речником некадашњег управитеља позоришта. Иначе, сам Јовановић, је овако описао Гавриловићево држање на седницама владе:

„На министарским седницама седео је на крају стола, са бројаницама у руци. Узимао је реч само кад је морао, па и онда био би брз и кратак. Ван министарских седница био је готов да ми на прву реч помогне. Никад није био спреман да пресипа из шупљег у празно, чему је неретко присуствовао.“

И, наравно, тако читалац његових дневничких записа, имао би пуно повода да дође на помисао да је Гавриловићева немост, која је повремено садржавала у себи занемелост, знала да буде веома речита, те да су други, ако су хтели, могли добро да је разумеју, и узму у обзир. Не морају се увек трошити силне речи да се стави до знања шта човек све мисли, и какав му је став. То је Гавриловићу, нема сумње, било добро познато. С друге стране, опет, није мање било знање тога да има ситуација у којима ћутање не може помоћи, и да се тада мора говорити не само одлучно, него и одсечно.

Таква ситуација је примерено настала  када су британске власти затвориле Мату Русковића, правника, члана Гавриловићеве Земљорадничке странке, католика, који је стигао у Лондон  с другим извештајем о усташком покољу над Србима, а први такав извештај  је изнео из земље, и донео у Лондон, Др Милош Секулић.

Русковић, који је стрпан у затвор под сумњом, тачније под изговором, да је немачки агент, а у ствари с циљем да се спречи дејство донетог извештаја. Русковићева ситуација у затвору била је озбиљна. Гавриловић, који је за њега гарантовао, сматрао је својом дужношћу да учини све што може ради Русковићевог ослобађања. И учинио је. Запретио је оставком у влади, и о томе обавестио њеног председника, Слободана Јoвановића. Овај га је, веома узбуђен, молио да то не чини, и обећао да ће са своје стране урадити све што је у његовој моћи. За случај, пак, да Гавриловић поднесе оставку рекао је: „Онда идем и ја.“ Убрзо је Гавриловић имао прилику да о Русковићевом случају званично разговара са Питером Бојем, британским мајором.

Тај разговор, пун драматике, али и људски, Гавриловићеве истрајности, забележио је подробно у свом „Дневнику“. Између осталог рекао је Боју:

„Ако је Мате сумњив, онда сам и ја који сам за њ гарантовао. Ако је Мате за затвор, и ја сам. Ја сам се јавио свом председнику да ћу трећег дана Божића дати оставку. Могао је Мате доћи ма ским и ма како.Он је поштен човек. Наши га шаљу. Ви га држите у затвору. Ја немам снаге да га ослободим затвора Велике Британије, али тако исто и Ви немате снаге да ме спречите да извршим своју дужност према том свом другу, да Мату ослободим. Ја идем.“

Бој је на то прилично смушено одговорио да ће доставити својим претпостављенима, „…да он није крив…“,и да ће „све учинити да Русковић буде пуштен“. А затим је Милан Гавриловић упутио Боју следеће речи. Ово треба имати на уму.

„Понављам, не тражим ништа. Ви сви мислите да имате право да Ви управљате догађајима и људима у овој земљи. Али, то је МОЈА земља,  не Ваша. То је МОЈ народ, не Ваш. Немате Ви никаква права да се играте   интересима моје земље. А ја мислим да се Ви играте и интересима своје земље. Ја знам шта је моја дужност према мом народу, и ништа ме не може спречити да је извршим. Сигурно је да ми боље знамо прилике у нашој земљи него Ви, и да се наше схватање треба примити, а не Ваше. За нас је јасно да ми не можемо да учинимо да Ви усвојите наше гледиште, али ни Ви не можете наметнути своје. Ја не видим више разлога у постојању наше владе у Лондону. То сам рекао и председнику. Боље је да се ми распустимо, а Ви образујте владу са овим Хрватима. Ми ћемо мирно сачекати крај рата, а тамо у земљи видећемо ко ће бити влада.“

Иначе, Мате Русковић је убрзо пуштен из затвора.. Знали су Британци колико је Гавриловић важан човек, јер је, како се о њему изразио сер Џорџ Вилијам Рендел, британски посланик код Југословенске Владе, „најјачи члан Владе“.

Наведене речи, које је Милан Гавриловић изговорио  Боју имају велику снагу и далекосежни значај. Данас још више него јуче. Ваљало би да одјекну у ушима данашњих Српских политичара. Не би се претерало ако би се рекло да оне изражавају и његово људско, и његово политичко, и његово национално биће. У њима је, може се рећи, сав Гавриловић. Без обзира на њихов непосредан повод, за који се с разлогом може претпоставити да је само брже подстакао њихово изрицање, и затим стављање на хартију, оне пројављују једно Гавриловићево начелно гледиште да је политика најтешње повезана с дужношћу према народу, чије вршење мора бити непоколебљиво. Да је што потпунија, што делотворнија заштита земље- права сврха и једино оправдање спољне политике, те се сходно томе, страном чиниоцумора оспорити и одузети право да игра пресудну политичку улогу у нашој земљи.

Управо се у тим координатама кретала политичка делатност Милана Гавриловића. Изван њих, што је он добро знао, налази се тло на којем се губе политичко достојанство и самопоштовање, на којем политика престаје да буде самостална, претварајући се неминовно у  услужну делатност за беспоговорно извршавање страних налога и покуњено намиривање страних интереса.

Кад је изговарао наведене речи, Гавриловић нипошто није био охол или осоран, увредљив или надмен. Био је само одлучан да искрено и неувијено стави до знања шта је његово политичко „Вјерују“, које за њега важи чак и у крајње неповољним околностима када се влада, чији је члан, налази у избеглиштву, далеко од Домовине, и делује у оквиру, и под будним оком туђег, не и увек благонаклоног, гостопримства, државе која служи својим интересима.

Гавриловићеве речи, упућене једном британском официру, делују утолико веродостојније што је он био нека врста англофила, и што ни једног трена није губио из вида  потребу да се политика Југословенске избегличке Владе, поготову у оном тешком ратном добу, мора усклађивати с таквом силом, каква је Велика Британија.

Гавриловићеве дневничке белешке упадљиво потврђују да су се он и Слободан Јовановић често слагали, добро разумевали. Откривају оне још нешто, њихово узајамно поштовање, чак особиту присност, која је међу њима владала. Потврђује ову, не може бити боље, њихова преписка, објављена од 90.-тих година прошлог века, у 2 наставка, у часопису „Тамо далеко“, часопису Срба у слободном свету, како је то назначено. Топлина и срдачност те преписке, које је сам Гавриловић означио као веома дугу, веома занимљиву, мени веома драгу, ретко се сусрећу и плене душу. Има у њој код обојице њених учесника и драгоцених сведочења о сопственим ђачким данима, као и о атмосфери и духу  и људима, који су у једном времену, у Србији, с краја 19. и почетка 20 столећа,утиснули свој печат и данас неизбрисив.

Слободану Јовановићу нису, наравно, нису биле непознати квалитети и способности Милана Гавриловићакао страначког политичара, државног конота, и даровитог писца.

С друге стране, Гавриловић је, као уосталом и многи други, био начисто с тим и свестан какав историјски значај имају научно дело и национална величина Слободана Јовановића. Мање је, међутим, био уверен у Јовановићеву политичку способност и политичко умеће. Без обзира на његов лични ауторитет, чистоту мотива, искреност тежње, на његову уравнотеженост, доминантност, демократичност и стрпљиво трагање  за оним што у хетерогеној Влади може бити заједничко и објединитељско, што може бити здраво и мудар компромис. Ако се том дода и Гавриловићева самосталност у расуђивању, па и виши степен слободе у изношењу и заступању сопствених погледа и процена о појединим догађајима, о поступцима, личностима, него што би  могао (и смео) себи допустити председник Владе,

који по природи свога положаја мора бити обазривији и  широкогрудији од својих министара,онда не треба да чуди што је Гавриловић местимице износио своје критичке аргументе на рачун Слободана Јовановића.

Има у једном дневнику неколико таквих примера, веома упечатљивих. Једном је Јовановићу замерио што говори са општејугословенског гледишта, саветујући му да у одређеним приликама не треба да говори о Србији, него о Српском народу. Конкретно се Гавриловићева замерка односила на  говор који су у југословенском друштву у Лондону одржали  крајем јула 1942.  Слободан Јовановић , Јурај Крњевић, Миха Крак. Крњевић је том приликом, супротно оном што је заједнички било договорено, избегао да говори о усташким зверствима.

Други пут је Гавриловић на Бадњи дан 1943.  пребацио Слободану Јовановићу што је опет спремао неку комбинацију са  Миланом Гролом,  рекавши му неувијено: „Таман смо покушалида пласирамо Српску тезу. Сад хоћете Ви да дође Грол, и пласира хрватску тезу.“

Трећи пут је  Гавриловић изнео заједничко мишљење о Слободану Јовановићу, о његовој одговорности, политици,  средином јуна 1943.  на седници Владе, одржане у присуству Краља.

Будући да је Влада запала у тешку, заправо безизлазну, кризу. Пoшто је Крњевић, као представник хрватског народа, био  најгласнији у оспоривању саме могућности даљег Јовановићевог вођства, Гавриловић је узео реч и између осталог казао: „ И ја нисам био задовољан радом господина Јовановића. Нисам ни сад, али да ли је кривица само господина Јовановића. Кривица је свих и одговорност  је заједничка. Кривица је господина Јовановића највећа јер је на њему и највећа одговорност. Председник Владе је тај који одређује  правце и спољашње и унутрашње политике.

Говорио сам му у неколико махова: Утврдите шта је Ваша спољна политика. Изнесите пред Владу, па ко се слаже- остаје, ко не-не. Није било те политике.

Једном сам рекао господину председнику: „Не знам шта је Ваша политика.“

Најзад Гавриловић саветује Јовановића, и у једном разговору следеће- кад је већ била пала Јовановићева друга влада, па се разговарало о  изгледима за очување нове. Пошто је обавестио Крњевића да је„Ројтер“ јавио да су два Хрвата оборила Слободана Јовановића, а саговорник, то јест Крњевић, узрујан га је запитао: „Како, зар.је тако?“

Гавриловић је одговорио: „Да, утисак ће у Српском народу бити дезастрозан. Он је већ. Ми знамо све мане господина Јовановића. Слаб. Без политичког инстикта и смисла, итд., али све то народ не зна.  За тај народ он је једно од највећих имена. Велики научник, велики писац, велики родољуб, добар Србин, председник Српске Академије Наука, итд. И тог Слободана, тамо, ван Отаџбине, обори Крњевић. Опет,чак и у Лондону, усташе, Хрвати, нож у леђа Србима. И сигурно, бар за нијансу више, нерасположење Српског народа према Хрватима после оних покоља, је све јаче,  и још ће се  јаче удаљити Српски народ од Хрвата.“

_______________________________

Али, сад следи један продужетак овог што је малопре рекао. На крају тих речи:„..уместо да се приближи, а наша је заједничка дужности да их приближимо…“,отварају  једно осетљиво, једно болно, једно сложено питање на које није лако одговорити. Поготово се на њега не може одговорити једнозначно и једнострано. То је питање о Гавриловићевом југословенству, о карактеру југословенства, и његовој спојивости са  Српством, са Српским гледиштем и интересима Српског народа. Његов „Дневник“ се и у овом погледу показује као драгоцени извор сазнања и ваљана подлога просуђивања и закључивања.

Нема ни најмање сумње да је Милан Гавриловић у државно-политичком смислу речи заступао југословенство и југословенски државни оквир. Био је уверен да су јужнословенски народи упућени једни на друге и да је Југославија за све њих најподеснија заједничка кућа способна да обезбеди њихов историјски опстанак и развитак. Штавише, он је имао и шири поглед, имао је визију (или идеју) једне интегралне Југославије која би обухватила и Бугаре. У једном разговору с Радојем Кнежевићем, забележеном у његовом Дневнику, рекао је: „Идеја велике интегралне Југославије од Соче до Црног мора на бази сељачког програма остварљива је уз помоћ Велике Британије, али се онда с Великом Британијом мора поштено везати на основу узајамног поштовања интереса и независности Балкана. Свака велика сила која прими те принципе добро је дошла. За наш Српски народ то је једини излаз који би донекле оправдао ове жртве. Само, уверен сам, садашња Русија то неће одобрити.“ У позадини те Гавриловићеве политичке идеје налазило се начело, до којег је високо држао, да Балкан припада балканским народима, што ће рећи да мора престати да буде поприште на којем се велике силе – свагда на рачун и на штету тих народа – непрекидно надгорњавају у тежњи да на том простору обезбеде свој утицај и сачувају сопствене интересе. Није Гавриловићу било непознато да та политичка идеја, велика сама по себи, није лишена и великог ризика, али је он био од оних политичара који нису презали од преузимања таквог ризика, јер је веровао да „без великих ризика нема великих дела“.  Иако у тој ствари визионар, он је ипак, у ондашњим околностима, сасвим јасно видео ко су све противници „велике интегралне Југославије од Соче до Црног мора“ (Радоје Кнежевић је у том разговору употребио израз „интегрална федеративна Југославија с Бугарима“). Поред Совјетске Русије, већ поменуте, биле су ту и домаће снаге: радикали, демократи и Хрвати (ови због свог анти-српског држања).

Али, ма колико да је стајао на југословенском становишту, Милан Гавриловић није то становиште ни апсолутизовао, нити га икада бранио заслепљено и безусловно. У његовом југословенству нису се, ниједног трена, умањивали или у њему ишчезавали интереси Српскога народа. Југословенство да, али само и искључиво под условом пуног задовољавања Српских интереса и поштовања Српских права. Југословенство да, али без и најмањег нарушавања било чије равноправности.

Тако ваља разумети (не самим тим и оправдати) Гавриловићево југословенско становиште. После усташких покоља, није више, према Гавриловићу, могло бити речи о опстанку Споразума из 1939. о Хрватској бановини. Јер, не могу Срби западно од Дрине, који су изложени непојамним злочинима и систематском истребљивању, и убудуће бити препуштени хрватској власти. (А хрватски политичари у Избегличкој влади залагали су се баш за то, потпомогнути у томе Британцима. Ови су чак тражили да се на тој линији усвоји и једна декларација. Немогућно је у томе не видети изразит пример британског политичког егоизма помешаног с цинизмом, одувек, још од деветнаестог века, антисрпског, с понеким изузетком попут Гледстона.) У том погледу, за Гавриловића није могло бити никакве сумње.

Гавриловићев „Дневник“ открива да је он, за ратних година у Лондону, говорио о двама решењима југословенског проблема (који проблем је, у ствари, хрватско-српски). Једно је хрватско, и оно је изводљиво помоћу Немаца. Друго је Српско. O њему Гавриловић вели: „Оно је изводљиво с победом Савезника. Не треба допустити да Хрвати овде ометају ово здраво решење покушајима да и у случају победе Савезника они добију хрватско решење југословенског проблема. Према томе постоје два велика питања: питање наших односа са нашим великим савезницима, Великом Британијом, Сједињеним Америчким Државама и Совјетском Русијом, и питање наших односа с Хрватима. Оба су питања у вези. Решава се једно помоћу другог. Треба задобити Савезнике за наше решење, а избећи њихово мешање, нарочито њихово мешање у корист Хрвата. Или да се никако не мешају, или да помажу наше решење, једино право ‘решење’ и за нас, и за Југославију и за њих“ (где је Српско решење југословенског проблема означено као „уједињење свих Српских земаља“).

Гавриловић није имао илузија нити се варао о правој природи тежњи и правом смислу политике коју су водили хрватски представници у лондонској Избегличкој влади. Нарочито му је Крњевић у том погледу био више него јасан. Једном приликом му је пред другима рекао: „Кад сам дошао из Русије, мислио сам да ће нас питање спољне политике зближити. Преварио сам се. Колико сам год пута чуо г. Крњевића да говори, увек сам га чуо да говори о хрватском питању у односу на Србе, а не о захтевима према непријатељу споља. Имао сам утисак…да је г. Крњевићу било (више) стало до борбе противу Срба него до борбе противу Италијана и Немаца. Ја верујем да за г. Крњевића југословенство није више „дрска лаж“, јер иначе не бих с њиме седео у истом кабинету, али не видим садржине том југословенству“.

Те садржине заиста више није било (ако је икада и било). А није је ни могло бити стога што се Крњевић, баш као ни други хрватски представници у Југословенској избегличкој влади – „влади на беспућу“, како је из многих оправданих разлога била названа – никада није суштински одвојио или оградио од политике и циљева Анта Павелића, па, сасвим доследно, ни у једној јединој прилици није, као што је већ поменуто, осудио усташка зверства над Србима, или их макар поменуо. Утолико не може а да не зачуди она сликовита – опет Крњевићу непосредно упућена – Гавриловићева реч о „кончићу“ који веже Хрвате и Србе, кончићу којим ће се, ако се спасе, спасти све, па и Југославија. Још више зачуђује оно што је Гавриловић одмах затим додао: „Тај ће кончић временом јачати, само ће време лечити, и ко зна можемо се ми можда вратити идеји народног јединства. Али то је питање будућности, и ја у то нећу да улазим. Тај кончић ми Срби нећемо сећи. Ви ако хоћете, можете га још сада пресећи. То је ваша ствар. Бојим се да чињеница да сте ви оборили Слободана…није могла остати сакривена од наших народа, да та сама чињеница не значи зарез и по том кончићу.

Кончић је, међутим, већ био пресечен, а не тек засечен. Пресечен оном камом којом су хрватске усташе у Независној Држави Хрватској немилице проливале крв недужних Срба. (Пререзан ће бити још једном у последњој деценији двадесетог века, када су преостали Срби, њих око пола милиона, брутално, у складу са старим геноцидним циљевима хрватске политике, били, што перфидно што отворено, прогнани из новостворене независне Хрватске уз несебичну помоћ њених старих и нових савезника.)

Природно је да Гавриловићев Дневник, вођен током рата, обилује драматиком, која је сразмерна с драматиком самог збивања. Нигде та драматика није тако снажна и тако страшна као на оним страницама ових дневничких записа које се односе на годину 1944. Превише је тада било судбоносних догађаја, превише удараца нанетих (руком „савезника“) Српском народу, његовим интересима и, изнад свега, његовој поратној будућности. Као да се историја одједном згуснула и нагло убрзала, као да је нека зла коб, уперена против Српског народа, стала да управља људима и догађајима. На тим страницама Гавриловићевог „Дневника“ не може а да се не осети трагична судбина малог (и пожртвовано савезничког) народа с којим се британска политика поиграва хладно и безобзирно, надмено и немилосрдно. Дојучерашњи савезник, генерал Михаиловић, постаје одједном (вајни) „издајник“, бива немилосрдно одгурнут и остављен на цедилу, док комунистичко-партизански вођ Тито, урачунат у далекосежне британске калкулације, постаје не само пожељан него и бива подржан материјално, војно и политички. Черчил захтева од Краља одлазак Божидара Пурића с места председника Владе, а онда, како је забележио Гавриловић, „да се Тито начини ’Chief Constable of Yugoslavia’“. На Краљеву примедбу да је српски народ уз њега, Черчил му одговара: „Срби увек праве неред“. (Узгред, то је исти онај Черчил који је, на вест о преврату 27. марта 1941. у Београду, усхићено говорио о „поново нађеној души“ итд.) И пре тога, Гавриловићу је било сасвим јасно да је, услед заокрета британске политике, српски народ остао усамљен. Записао је под датумом 17-20. март 1944: „Данас стоји сам српски народ. Против њега су и непријатељи и пријатељи. Стоји сам. Да ли ће испливати?“.

Коначан и страховит ударац, који је ту самоћу, ионако  неподношљиву, још више појачао и учинио леденом, дошао је од самог Краља Петра Другог, који је 12. септембра 1944. упутио позив да се сви у земљи ставе под Титову команду. И тај позив је, наравно, био плод британског налога. „После овог апела, само му Бог може помоћи“ – записао је Гавриловић дан доцније у свој Дневник. – Све је то, у суштини, била непосредна последица Техеранске конференције на којој су се Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез договорили о успостављању интересних зона. Управо је то решило судбину Југославије, која је припала совјетској интересној зони, као и питање победника у грађанском рату, а тиме и поратну судбину српског народа. (Гавриловић је у свом Дневнику прихватио оцену да је Техеранска конференција, по  последицама које су из ње проистекле, значила, у ствари, „Источни Минхен“.)  После Техерана, било је извесно да су генерал Михаиловић и његов покрет морали да изгубе, као и да су Тито и партизански покрет, чији је крајњи циљ био социјалистичка револуција у Југославији, морали да победе.

Три месеца раније, када је хрватски бан Иван Шубашић, кога су Британци одабрали да буде мост према Титу, стао да ради на образовању владе, Милан Гавриловић му је, одбијајући Шубашићев позив да у њу уђе, у лице рекао: „Ми сви Срби не сумњамо у ваше искрене намере у питању Југославије, али не одобравамо онакво решење југословенског проблема какво ви хоћете да проведете. Народ уопште генералише ствари, и то их нарочито генералише за време рата и када пати. За српски народ, Хрвати су први пут издали Србе и Југославију кад су противу воље Срба гласали за Пакт. Они су други пут издали Србе и Југославију кад су, после 6. априла, напустили војску и у масама пришли непријатељу. Они су трећи пут издали Србе и Југославију кад су поклали Србе у Независној Држави Хрватској. Сад су четврти пут издали Србе и Југославију кад су ликвидирали Михаиловића, иза кога су сви Срби и који се налази на челу Југословенске војске. Да ли је овакво гледање на ствари оправдано или не, да ли је тачно или није, не знам. Али, то је споредно. Данас у то српски народ верује. Ја, као представник тога народа, стојим уз народ, па било то оправдано или не, тачно или не. Према томе, немојте на мене рачунати.“

„Дневник“ Милана Гавриловића јесте драгоцено сведочанство о ратном периоду, догађајима и личностима о којима је реч на његовим страницама. Пишчева субјективност, уосталом неизбежна, нимало не нарушава његову вредност. Јер, субјективност није исто што и пристрасност. Треба је разумети као личну перспективу, као описивање и расуђивање са сопственог гледишта, а не као намерно извртање или изопачавање онога што се догађа и о чему се пише. Гавриловићев „Дневник“ је прворазредан документ који се мора узимати у обзир и с којим се мора рачунати ако се – чак и после толиких деценија протеклих од времена његовог настанка, чак и после толиких историографских радова – жели да створи што потпунија и што вернија представа о Југословенској влади у лондонском избеглиштву током Другог светског рата, о њеној политици, маневарском простору, приликама и неприликама у којима је деловала, њеним унутрашњим размимоилажењима, посртањима и падовима, настојањима да се, усред игара и интереса великих и моћних, учини нешто корисно и постигне нешто пробитачно за земљу окупирану и раскомадану итд.

Оштровид и мудар, уз то и са замашним дипломатско-политичким искуством, окретног духа, кадар да у магновењу проникне у смисао намера, одлука и поступака разних учесника у колоплету ондашњих збивања, која су се по српски народ показала као трагична и кобна, Милан Гавриловић је, задржавајући прибраност и у најтежим ситуацијама, свагда чинио промишљене предлоге и заступао политичке идеје које су у датим околностима биле разложне и трезвене. У то се може уверити свако ко узме да прочита његов „Дневник“, јер свега тога има на свим његовим страницама, буквално од прве до последње.

У још се нешто може уверити сваки читалац Гавриловићевог „Дневника“ – да је овај и дневник трагике, дневник несреће, дневник који омогућује да се види како у судбоносним приликама ради жрвањ историје. А ради без милости и разумевања за мале и слабије, употребљавајући их као материјал за планове, интересе и потребе великих и јаких. Утолико је Гавриловићев „Дневник“ уједно и дневник пораза, личног такође. Само, тај пораз није у његовог писца унео сету, малодушност или клонулост. Јер Милан Гавриловић је био личност снажна, постојана, стамена. Зато се из његовог „Дневника“ може још једном спознати вредност старог (и увек новог) наука да је борба кичма живота, личног и народног.

Напослетку, још нешто. Објављивање Гавриловићевог „Дневника“ у Отаџбини, као и његовог дела у целини, требало би да потпомогне неопходну потребу да се коначно на уверљив начин оповргну и ставе ван снаге сви дојакошњи идеолошки судови и оцене о Милану Гавриловићу, његовој личности и његовој делатности. Увелико је сазрело време да се том човеку одреди право и заслужено место у аксиолошком поретку значајних Српских личности наше новије повеснице. Сасвим је извесно да то место не може бити незнатно. Осим тога, сама се по себи намеће прешна потреба да се напише монографски рад о Милану Гавриловићу. Тај посао чека свога савесног извршиоца.

Милан Гавриловић и његова породица одржавали су присне односе с великом енглеском књижевницом, Ребеком Вест, ауторком важне и снажне књиге „Црно јагње и сиви соко“. О тим односима је Гавриловићева ћерка, госпођа Косара, објавила једну лепу књижицу на Српском и енглеском језику.

Поводом Гавриловићеве смрти 1. јануара 1976, у писму његовој супрузи Јелени, послатом 12. фебруара те године, Ребека Вест је његов карактер означила као снажан, подсетивши и на његову племенитост. Месец дана раније, објављен је новински некролог Милану Гавриловићу у који је уклопљен и један цитат из пера Ребеке Вест. У њему се налази и ова реченица (у преводу госпође Косаре Гавриловић): „Био је оличење светлости дана коју смо ми одбацили кад смо решили да останемо у ноћној тами.“ Та реченица је уклесана и на надгробној плочи испод које у Либертвилу (САД) почива Милан Гавриловић.

Нешто од светлости коју је он оличавао пробија се и из његових дневничких записа, допирући до наших очију и бистрећи наш поглед за оно што се, када је о Српској судбини реч, стално изнова враћа. Овако или онако.