Александар Раковић: Шта је Харадинај обећао Бајдену

Све што се издешавало са СПЦ у Македонији, Црној Гори и на Косову део је замешетељства политике САД-а и њених смерница које су ишле у прилог идеји потпуног идентитетског брисања српског народа.

Викиликсове депеше које су откриле да је Америка вршила притисак на Владу Србије да 2008. прекине „симфонију“ између Републике Србије и Српске православне цркве, у тренутку објављивања докумената, остале су готово незапажене у нашој јавности. Али притисак САД-а није се завршавао на томе. Пре бих рекао да је то био почетак. Све што се издешавало са СПЦ у Македонији, Црној Гори и на Косову део је замешетељсва политике САД-а и њених смерница које су ишле у прилог идеји потпуног идентитетског брисања српског народа. О томе сведоче и бројни разговори које сам као државни службеник у Министарству вера водио са високим званичницима ове земље. Коначно, о томе сведочи и укидање министарстава која су се бавила идентитетским питањима, а на чему су САД дуго инсистирале: Министарство за дијаспору и Србе у региону, Министарство за Косово и Метохију и Министарство за људска и мањинска права укинута су 2012. За сва је важило да би требало да буду укинута и спуштена у ранг државних служби као да то не значи да се деградира и наша државна политика на тим пољима. Уместо њих су основане четири канцеларије, каже у разговору за „Печат“ др Александар Раковић, научни сарадник у Институту за новију историју Србије.

Да ли би у том светлу требало посматрати и америчке извештаје о верским слободама у Србији који су годинама уназад били изразито негативни?

У америчким извештајима о верским слободама из године у годину је стајало да је Закон о црквама и верским заједницама у Републици Србији (2006) дискриминаторски. Наравно, позадина тога била је да се укидањем овог закона ослаби СПЦ. Инсистирали су на томе да би неке чланове закона требало изменити толико да закон постане непрепознатљив. Писали су да Србија не поштује верска права, а да их, рецимо, поштује албанска власт на Косову и Метохији. То је бесмислено. Уставни суд Републике Србије је у јануару 2013. одбацио мишљење да је Закон о црквама и верским заједницама неуставан, а посебно да је дискриминаторски.

У реалности односи између традиционалних цркава и верских заједница и Републике Србије никада у историји нису били бољи. Министарство је 2010. оформило Међурелигијски савет чији су чланови били и епископ бачки СПЦ Иринеј Буловић, надбискуп београдски Римокатоличке цркве Станислав Хочевар, реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем Зилкић и рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел. Није се радило, дакле, о „симфонији Српске православне цркве и државе“ већ о складу који се у јавности највише огледао кроз рад Међурелигијског савета. У неформалним разговорима се шушкало да Министарство вера не постоји нигде у окружењу, па би га стога требало укинути и у Србији. То није било тачно, јер у Грчкој постоји Министарство просвете и вера, у Турској постоји Дијанет, државно тело у рангу министарства задужено за исламска питања чији је буџет десетак пута већи од буџета неких министарстава, а у Бугарској делује министарство без портфеља које се бави и верским питањима. У овом друштву наша земља има најсложенију верску ситуацију и стога јој је министарство задужено за верска питања било најпотребније. Упоредо с тим „бачено је око“ и на друга министарства, која се, као што сам рекао баве идентитетским питањима. Укидањем Министарства вера Републике Србије нестала је висока верска политика наше земље. Непрекинути низ од 21 године рада (1991-2012) који је давао плодоносне резултате је прекинут.

У време док сте радили као координатор за верска питања били сте у прилици да разговарате са неколико високих званичника САД-а. Шта вам је сугерисано на тим састанцима?

Са др Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало је забележено да се залагао за хрватску страну. Веома је утицајан у америчком „римокатоличком лобију“.

Из Лондона сам 2007. добио сугестију да би Милејди желео да се сретне са неколико епископа СПЦ. Организовали смо му сусрет са пет наших епископа. Милејди је у разговору дотицао сва верска питања везана за српски народ и СПЦ на простору бивше Југославије, почев од Македоније, до Црне Горе и Босне и Херцеговине. Био је веома упућен у тему и држао се унапред припремљеног концепта разговора. На неформалан начин представио нам је смернице америчке политике кроз интересе утицајних америчких римокатолика.

Милејди је архиепископу Јовану рекао да „српско црквено питање“ у Македонији не постоји. Било је јасно и раније, а тада је постало изричито, како америчка политика не уважава чињеницу да је Охридска архиепископија установљена као аутономна црква у оквиру СПЦ. Друга тема била је везана за СПЦ у Црној Гори. Милејди је сугерисао да се три велике хришћанске светиње које се налазе на Цетињу (рука Светог Јована Крститеља, честица Часног крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) окупе на једном месту под заједничким старатељством Српске православне цркве и Римокатоличке цркве. Епископ никшићки Јоаникије је потврдио став наше цркве да ове светиње морају да остану под духовним и физичким старатељством СПЦ. Трећа тема је по мом мишљењу била најинтересантнија. Милејди је предложио политичку сарадњу православних и римокатолика у Босни и Херцеговини, односно Срба и Хрвата, како би се спречила мајоризација хришћана. После разговора у Београду, Милејди је отишао у Републику Српску где се сусрео са премијером Милорадом Додиком. Како год, у том периоду је дошло до видљивог политичког приближавања Срба и Хрвата у БиХ. Сусрету у Београду су присуствовали и владика захумско-херцеговачки Григорије, владика липљански Теодосије и владика аустралијско-новозеландски Иринеј.

Да ли је захтев да састанку присуствује и владика Јован била нека врста упозорења или најава хапшења архиепископа охридског које је убрзо уследило?

Реч је о томе да су македонске власти већ добиле поруку да по свом нахођењу, али не без „америчких сугестија“, решавају односе са СПЦ. Догађаји који су уследили показали су да је Македонија ушла у конфронтацију са Охридском архиепископијом и да је архиепископ Јован утамничен.

У којој мери су САД утицале на положај СПЦ и прогон њеног монаштва у Црној Гори, те да ли сте из непосредних контаката са америчким службеницима сазнали више о томе?

Много изоштренију слику будућих дешавања добио сам после разговора са др Мајклом Холцелом, дугогодишњим саветником за спољну политику америчког потпредседника Џозефа Бајдена. Са њим сам се срео у септембру 2009. када сам као члан наше државне делегације говорио у Варшави на годишњем састанку ОЕБС-а о људским и верским правима. Он је био шеф америчке делегације. Холцел је један од најважнијих стручњака у Демократској партији за НАТО и балканску политику САД-а. Пошто сам представио реферат о побољшању верских слобода у Србији, Холцел ми је пришао и предложио састанак у четири ока. Био сам изненађен. Будући да сам увек имао на уму да у контексту верских права поред Србије поменем и Републику Српску, то се Холцелу није допало. Он је, иначе, писао Бајденов говор који је овај прочитао у парламенту БиХ. Холцел ме је питао: „Да ли сам добро чуо да сте рекли како је Република Српска део Србије?“ Одговорио сам да није добро чуо. Рекао сам, наравно, да је Србија држава, а Република Српска државни ентитет. Ипак, појаснио сам му да волим да кажем како је реч о „наше две републике“. Не бих то званично рекао као државни службеник јер сам морао да следим смернице међународне политике Србије, али бих као професионални историчар о томе говорио у стручном смислу. Био сам спреман да свој став још браним, али се Холцел више није интересовао за ту тему већ је прешао на другу.

Како сам у реферату дотакао и примере кршења закона од стране муфтије Муамера Зукорлића, Холцел ми је рекао да „Србија има важнијих питања од Исламске заједнице, а то су положај СПЦ у Македонији и Црној Гори“. Схватио сам одмах да је реч о упозорењу и да се могу очекивати све јачи притисци у Македонији и Црној Гори. Када је о Црној Гори реч, у страначки програм Демократске партије социјалиста и коалициони споразум те странке са Социјалдемократском партијом ушле су и формулације усмерене против СПЦ у Црној Гори, којима се прети успостављањем „јединствене православне верске заједнице“ и отварањем питања права власништва на имовину СПЦ у Црној Гори.

Холцел је, иначе, бриљантно познавао историју југословенских народа. Рекао сам му да стога сигурно зна да је Црна Гора историјска држава српског народа. Одговорио је: „Наравно да знам, али то је било некад“. Казао је да Црна Гора сада иде другим путем и да више не желе да се изјашњавају као Срби. С тим, наравно, нисам могао да се сложим. Трећина становника Црне Горе се декларише као Срби, а половина да говори српским језиком. Но, и та Холцелова порука била је јасна. Већ надвијени тамни облаци над српским народом у Црној Гори никако да се разиђу.

Холцел је у пратњи Џозефа Бајдена неколико пута боравио на Косову и Метохији. Да ли сте се у разговору дотакли и тога?

Холцел ми је осветлио неке догађаје после уласка НАТО снага у нашу јужну покрајину. Са тадашњим сенатором Бајденом у зиму 2001. посетио је Косово и Метохију, а једна од дестинација био је манастир Високи Дечани. Холцел ми је казао да су се тих дана срели и са Рамушем Харадинајем који их је „импресионирао“. Будући да се знало како међуетничке прилике могу у сваком моменту да измакну контроли, Бајден је од Харадинаја затражио да гарантује безбедност манастиру Високи Дечани. Иако је током погрома над Србима 2004. било покушаја да се изврше напади на Високе Дечане и Пећку патријаршију, до тога није дошло. Зашто? Холцел је у августу 2004. поново посетио Косово и Метохију, а на једном састанку пришао му је Харадинај и рекао: „Кажите сенатору Бајдену да сам одржао обећање“. Дакле, не само Високи Дечани, већ и Пећка патријаршија нису нападнути јер су Американци то захтевали од Харадинаја. Могло би се чинити да је то „гест добре воље“. Међутим, макар и површнији поглед на ову тему пружа још један закључак: Американци су знали да ће доћи до свеопштег напада на Србе, али и ко би са албанске стране требало да стоји иза тога. Имао бих још нешто томе да додам, али бих на овом месту стао.

Како тумачите чињеницу да је последњих десетак година, посебно од како је Румунија постала чланица ЕУ, провокација Румунске православне цркве на канонској територији Тимочке и Браничевске епархије, баш на просторима где живе Власи, постала више него упадљива?

Тај притисак траје истовремено са оним које трпе епархије СПЦ на нашим јужним границама. Већ смо видели да ће питање статуса СПЦ у Црној Гори и питање опстанка Охридске архиепископије у Македонији тек добити на замаху. СПЦ на Косову и Метохији је од 1999. у ванредном стању. Епархија врањска је прикљештена на више начина и са више страна.

Што се тиче Румунске цркве Министарство вера је 2009. уписало епархију Дакија Феликс Румунске православне цркве (у српском Банату) у Регистар цркава и верских заједница. Тим поводом је уприличено да уверење о упису буде свечано уручено у Патријаршији СПЦ. Међутим, румунски епископ Данил је тада вратио уверење о упису, рекао да га не признаје док епархији Дакија Феликс не буде дато право да делује у Тимочкој крајини. Митрополит Амфилохије је тада рекао: „Зар нам и ви браћо претите духовним бомбардовањем“. Румунска православна црква је наставила неканонско деловање у Тимочкој крајини. За то има подршку румунске државе. СПЦ је више пута апеловала да се са тим прекине. Међутим, Румунија је тему издигла на међународни ниво и прети да нам успори европске интеграције. Иако Власи желе да у њиховим срединама служи свештенство СПЦ, румунска страна то не прихвата већ жели да се наметне силом. Владика тимочки Јустин благословио је литургију на влашком језику у храмовима СПЦ у Тимочкој крајини, али ни то није задовољило румунске аспирације. Још нека питања се намећу. Отворено је питање враћања имовине Немачкој евангелистичкој цркви која је у Србији 1944. престала са радом. И ту није крај.

Од каквог је значаја за Србију питање статуса Исламске заједнице Србије?

По мом мишљењу од највишег државног значаја за Републику Србију. Историјске и правне чињенице иду томе у прилог. Надам се да ће наша актуелна власт наставити истим путем и да ће Министарство правде де иуре признати Исламској заједници Србије статус традиционалне верске заједнице. Високодостојници Исламске заједнице Србије су на међународним исламским форумима апеловали на муслиманске земље да не признају унилатерално проглашену сецесију Косова и Метохије. Исламска заједница Србије је интегрисана у више комисија, посебних радних група и других тела Републике Србије. Дакле, не би било добро да се прави неки заокрет у другом правцу. Тиме бисмо се показали нелојалним и безкарактерним.

Извор: ПЕЧАТ