ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА ИЛИ СЛУЧАЈ МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА (2)

Многи ће се чудити кад виде да је исти човек кажњен и од Партије и од Цркве само зато што се борио за истину и био милостив.

ПРАВНИ ИСТОРИЧАР О СЛУЧАЈУ Правни историчар мр Зоран Чворовић (бави се проблемима православног црквено-државног права Византије и Русије) у свом огледу о Милоју Стевановићу, као „боготражитељу на црквеном суду“, дао је канонску анализу овог случаја. На почетку свог текста он се позвао на једног од највећих православних канонолога владику далматинског Никодима (Милаша), који истиче да црквени канони немају исти циљ као државни закони:

„Црква има одређено јој Богом устројство, и то устројство она безусловно мора свагда чувати; државе напротив имају онаква устројства, каква народне и мијесне прилике захтијевају, и мијењају своје устројство према промјени тих прилика. Црква има задаћу, да учини човјека сретним на земљи и да га спреми за блажену вјечност; државе међутијем ограничавају се само тиме, да обезбједе земаљско добро својим члановима, не бринећи се о посмртном његовом стању. И према таквоме своме значају и задаћи цркве, различној од задаће и значаја држава и земаљских друштава, и закони су црквени у основи својој различни од државних и других друштвених закона: они су непромјенљиви, а ови промјенљиви; они се оснивају на Божјој вољи, а ови на људској; извор је првих вјечни закон, извор других закон временити; они су одређени да спреме човјека да буде сретан и садањег и будућег вијека, а ови теже да обезбједе мир и добар ред само у садашњости”.

Чворовић сматра да су у наше дане места тужилаца и оптужених у Цркви замењена. Према њему: „Оптужени се боре да, речју професора А. С. Павлова, ‘у односима према Богу искључиво влада закон Божији, а не људски, нити државни’, док црквени тужиоци и судије, тумачећи и примењујући црквене законе логиком реформисаног србијанског правосуђа, мењају њихову природу и циљ, нарушавајући тако самосталност целе Помесне Цркве“.

Према Чворовићу, „неканонском и противуставном сменом Епископа рашко-призренског Артемија отпочело се са вођењем читавог низа црквеносудских поступака против монаштва, чија се сва кривица састојала у томе што су ‘тврдоглаво’ бранили ‘непромјенљивост црквених закона’ и што су сматрали да Црква своје ‘устројство безусловно мора свагда чувати’. Тако се обистинила слутња правника-потписника Апела за одбрану правног поретка СПЦ да ће ‘владика Артемије бити тек прва жртва оваквог беспоретка, јер ће исто страдање задесити све оне који буду слушали заповест светих канона, насупрот вољи гласачких већина’. Будној хришћанској савести ‘оптужених’, која је стражарила над црквеним поретком, јемцем и чуваром вере Отаца, супроставила се клерикална, сталешка свест тужиоца и судија. Зато су поједини црквеносудски органи у ‘оптуженима’, који су подигли глас против узурпације вековног поретка Цркве, искључиво видели узурпаторе сопствених ‘неприкосновених’ и ‘неотуђивих’ сталешких привилегија, и то у времену непривилегованом за већину православних Срба. Док су се ‘оптужени’ личном жртвом трудили да опомену и најмањег у мученичком светосавском стаду, да се, речју епископа Никодима Милаша ‘спреми за блажену вјечност’, тако што ‘неће продати веру за вечеру’, дотле су се црквени тужиоци и судије, жртвујући целину предатог им стада, паштили да ‘обезбиједе земаљско добро својим члановима’. Како земаљско добро никада није могло да се задобије без наклоности и покровитељства земаљске власти, то су се црквеним тужиоцима и судијама учинили претежнијим хармонични односи са световним властима, од мира и поретка у Цркви Св. Саве. Следствено, црквеносудски поступци су, уместо да одбране јединство СПЦ, постали клица раздора и деоба у овој јединој, још неурушеној и непоунијаћеној националној установи Срба. А све зарад тога што су иницијатори црквеносудских поступака пожелели да ‘мијењају своје устројство према промјени прилика’ и по вољи Великог инквизитора. Оваква револуционарна логика црквених тужилаца и судија, супроставила се конзервативној (предањској) логици поретка и икономије, на којима се вековима темељила правна свест у СПЦ – мајци свеукупног српског права.“

Чворовић сматра да је реч о својеврсној „револуционарној правди“, и да је Стевановић жртва исте. Револуција, па и ова црквеносудска, која се одвија у сенци евроатлантске окупације Србије, има своје жртве. Једна од жртава је и Милоје Стевановић, који је „егземпларно кажњен“ да би се осталима показало шта их чека ако буду „шиштали на свеца“, као онај гусан из басне кога је прождрао лисац решен да се закалуђери.

Ево како Чворовић описује процес против Стевановића:

„Одлуци о покретању црквеносудског поступка од 21. 1. 2011. године, Епископ жички налаже да се против Милоја Стевановића подигне оптужница, зато што је ‘примио на своје имање у селу Лозница код Чачка одбегле монахе из Епархије рашко-призренске’ и што је после њиховог рашчињења ‘и даље наставио да пружа гостопримство’, као и због тога што је ‘учествовао на њиховим богослужењима’. Преступи који се наводе у епископовом акту о покретању црквеносудског поступка, преузети су, у неизмењеном облику, и у Оптужницу црквеносудског тужиоца Епархије жичке. Дакле, црквеноправни тужилац преступе Милоја Стевановића везује за кршење црквених прописа организационо-дисциплинског карактера. Ови прописи у хијерархији црквених аката имају другоразредни карактер, јер су променљиви и стоје испод догмата – непроменљивих закона који утврђују истине хришћанске вере и морала. Управо, оваква инкриминација Оптужнице најбоље сведочи о моралној хипокризији једног црквеног тужиоца. Милоје Стевановић би могао да одговара пред црквеним судом за удомљење православног монаштва и учествовања у православном богослужењу, али тек онда када буду црквеносудски одговарали они клирици СПЦ, који су саслуживањем са јеретицима и иновернима, ширењем јеретичких књига и учења, кршењем прописа о богослужењу, избором на световне функције, починили најтеже верске преступе и саблазнили хиљаде ‘оних малих’ што су поверовали у Христа. Таквим грубим игнорисањем начела правне једнакости, које је заветом мајке Јевросиме – ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога – положен у хришћански етос српског народа, сваки црквеносудски поступак, па и онај вођен против Милоја Стевановића, претвара се у обичну фарсу и јалову демонстрацију силе, плодоносну само за стварање нових братских међусобица и омраза, а све на радост Великог инквизитора. Црквено казнено право у условима овакве селективне формалне законитости и одсуства хришћанске правне свести, која, по речима Иљина, лично подчињава надличном, претвара се, из оруђа за заштиту Цркве, у оруђе за растакање Цркве.

Црквеносудски поступак против Милоја Стевановића покренуо је својим Актом, 21. јануара 2011. године, Епископ жички, Оптужницу је 14. 2. 2011. подигао црквеносудски тужилац Епархије жичке и првостепену пресуду је 10. 3. 2011. г. донео такође Црквени суд Епархије жичке, а да све то време, почев од 8. 7. 2010. г. Милоје Стевановић није био епархијот ове Епархије, већ Митрополије Београдско-карловачке. По чл. 64. Правила и поступака за црквене судове СПЦ, који стоји у вези са чл. 25. Устава СПЦ, за поступак у црквеним кривицама надлежан је ‘суд оне епархије на чијој територији су верници стално настањени’.

Појам сталне настањености разјашњава чл. 66. ст. 2. Правила и поступака за црквене судове СПЦ, везујући га за грађанскоправну категорију пребивалишта, односно боравишта. Сви наведени прописи потпуно недвосмислено указују да је првостепени црквеносудски поступак против Милоја Стевановића вођен од ненадлежне епархије СПЦ, јер већ од 8. јула 2010. г. Стевановић није имао пребивалиште у Чачку, већ у Београду. О ову чињеницу се оглушује и највиша судска инстанца у СПЦ, Велики црквени суд, иако је еx оффицио био дужан да о њој води рачуна и да због ове битне повреде поступка неизоставно поништи првостепену пресуду (чл. 82. тач. 1. Правила и поступака за црквене судове СПЦ).

Правно је потпуно неутемељена фишкалска гимнастика чланова Високог црквеног суда, који у Образложењу другостепене Пресуде проширују инкриминције и на догађаје који су се догодили у Жичкој епархији 2008. године и у којима је наводно учествовао и Стевановић, како би покретање црквеносудског поступка повезали са временом када је он имао пребивалиште у Чачку и неспорно био епархијот Епархије жичке. У чл. 64. ст. 2. на који се позива Високи црквени суд, заиста стоји да ‘суд који је био надлежан за покретање поступка задржава своју надлежност до свршетка поступка’, али против Милоја Стевановића поступак није покренут у време догађаја из 2008. године, већ Одлуком о покретању црквеносудског поступка Епископа жичког од 21. 1. 2011, и то за само за оне преступе који се наводе у Оптужници, као и у изрекама првостепене и другостепене пресуде. Овакво одређивање момента покретања црквеносудског поступка потпуно одговара норми чл. 67. ст. 2, у којој стоји: ‘Када надлежни архијереј прими пријаву о црквеним кривичним делима, или до њега допре глас о њима, оцениће веродостојност истих и ако нађе да је пријава основана наредиће покретање поступка..’ Свако друго тумачење не само да би било извртање језички потпуно недвосмислене одредбе, већ би позицију Милоја Стевановића приближило правно потпуно незавидној позицији оптуженог у средњовековној римокатоличкој – Инqуиситио хаеретицае правитатис, у којој је оптужени сматран дифамним (нечасним) током трајања целог поступка, није знао ни имена тужиоца, ни сведока, а обавештаван је само о резултатима истраге.

Ипак, када је у питању црквеносудска надлежност у случају Милоја Стевановића још увек немамо одговор на кључно питање. Зашто су се чланови највишег суда у СПЦ још једном одлучили да очигледни процесни недостатак покрију својим ауторитетом, уместо да изврше своју службену обавезу и предмет Милоја Стевановића предају надлежном суду – Црквеном суду Митрополије београдско-карловачке? Зашто се немилице троши, не ауторитет појединих личности, већ ауторитет њихових звања, српских архијереја и професора Православног Богословског факултета – чланова Великог црквеног суда? Јер безначајна имена провинцијских свештеника у Краљеву, који су осудили свог бившег добротвора, Милоја Стевановића, јавност је већ заборавила, али имена судија Великог црквеног суда, који су потврдили пресуду ненадлежног суда итекако добро зна.“

Чворовић се бавио и начином на који је суђено Стевановићу. Он каже:

„Како у хришћанској аксиологији истина стоји изнад свих других вредности, јер је Глава Цркве, Господ Исус Христос – Истина, то је од најранијих времена циљ црквеносудског поступка био да се утврди материјална, а не формална истина. Зато је Црква свој судски поступак изградила на начелима когниционог (сазнајног) поступка позне Римске Империје. Црквени судови су у случају Милоја Стевановића поступили потпуно противно оваквој вишевековној пракси, јер су формалну истину претпоставили материјалној истини. Наиме, црквени судови нису узели у обзир службене документе које им је доставило удружење ‘Законоправило’, а који су указивали на ненадлежност црквеносудских органа Епархије жичке, услед промене пребивалишта г. Стевановића, и то само зато што су били поднети од лица које нема активну легитимацију у поступку. Тиме су црквени судови занемарили своју обавезу да према чл. 67. и чл. 68. еx оффицио прикупљају све доказе, и то како оне којима се потврђује кривица оптуженог, тако и оне који иду у прилог оптуженом. Овакав поступак црквених судова у случају г. Стевановића, који је коначно искључен из црквене заједнице, није само формалноправно незаконит већ се коси са етиком свештенослужитељске службе, којој први циљ треба да буде спасење сваке „изгубљене овце” (Лк. 15, 4). Да ли се сотериолошка димензија црквеносудског поступка скривањем из најбаналнијих формализама?“

Зоран Чворовић је указао и на крајњи апсурд поступка кад јен садашње стање Цркве у Срба у питању. Наиме, нико не прозива, а камоли да кажњава, другосрбијанске црквомрсце, док се из Цркве искључује због милосрђа човек који је верник:

„Милоје Стевановић, истински исповедник и боготражитељ, о чијим делима милосрђа сведоче бројне грамате, али и бројна нахрањена уста, у првом црквеносудском поступку кажњава се најтежом казном – екскомуникацијом, којом у историји СПЦ није кажњен ни један мирјанин. И то у време када анатемом није, макар запрећено, ни једном од српских издајника и братоубица, ни једном од православних Срба, које су крстили поједини архијереји, а који су сада свакодневни богохулници свих светиња народа Св. Саве. Ругачи свих фела,слободно наставите да ружите православну веру, јер је богомољцима забрањено да је штите – то је порука казне која је изречена Милоју Стевановићу.

Пре свега тога, оваква казна је дубоко супротна сврси црквеног кажњавања, а то је ‘на првом мјесту’, речју Никодима Милаша, ‘да би се преступник поправио’. О томе говори 102. правило трулског сабора, који, по еп. Атансију Јевтићу, представља ‘синтезу православне пастирске, терапевтичке Канонологије’. Реч је, како је приметио еп. Никодим Милаш, о правилу које дефинише сврху кажњавања у Православној Цркви. Преузимајући правило Јустинијановог Законика, по коме је сврха кажњавања морално поправљање људи (Поена цонститур ин емендатионем хоминум), оци трулског сабора сваки канонски преступ дефинишу као болест коју треба лечити. Исто онако како ће стотинама година касније, али у духу истог Предања, Св. Петар Цетињски у свом Законику формулисати улогу пресуде световних судова – судом лијечити. Коментаришући реченицу 102. правила, која отпочиње речима – Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу, сваки је смисао у томе: да се поврати залутала овца и змијом рањена излечи – еп. Атанасије додаје следеће: ‘И ова реченица овог Св. Канона показује велику мудрост и Црквено духовно искуство Светих Отаца, који на богоподобан начин приступају човеку грешнику, као боголиком бићу достојном љубави и милосрђа, коме је спасење највеће достојанство, и за то достојанство они се човекољубиво, христоподобно труде и боре и старају’.“

После свега Чворовић се питао:

„Да ли су судије казном анатеме послали поруку Милоју Стевановићу да не спада, ни у ‘залутале овце’ које треба повратити, ни и ‘змијом рањену’ коју треба излечити? Ко су праведници који су били спремни да се маше овкаве казне? Да ли ревносним браниоцима клерикалних, сталешких привилегија требају само солвентни, али верски и национално индиферентни Срби, који ће ћутати и када се буде издавала Небеска Србија? Да ли ће се истим судом и истом казном прогонити и други неутихнули бранитељи Предања: протојереј др Матеја Матејић, Предраг Драгић Кијук, проф. др Љубомир Протић, проф. др Драгиша Бојовић, мр Владимир Димитријевић, а посебно сви они епископи, игумани, јеромонаси, свештеници који, не од јуче, воде мученичку борбу за очување чистоте православне вере? Да ли ће у тим поступцима инквизиторски инвентивни дух, као и до сада, користити само она средства која су у највећем несагласју са психолошким профилом и животним приликама оптуженог, како се не би паштили око његовог спасења?“

Ни ово није вредело. Велики црквени суд потврдио је 29. априла 2011.  пресуду којом је Милоје Стевановић „коначно искључен (екскомунициран) из црквене заједнице“.

РЕАКЦИЈЕ НА ПРЕСУДУ Реакције нису изостале. Писац и издавач Момир Лазић је овим поводом забележио: „Они који су донели најстрашнију осуду Милоју Стевановићу да га изопште из СПЦ само зато што је своје имање уступио монасима рашко-призренске епархије, што је братску руку пружио владици Артемију, потврђују поразну чињеницу да су у Србији дошла последња времена“. Новинарка Наташа Јовановић је рекла: „Шта сам помислила кад сам чула да је подигнута оптужница против једног човека са претњом искључења из СПЦ? Помислила сам да је у реду да затражим то исто. У име исте оне истине, оних протераних мантија, оног издатог Косова!“ Др Миодраг Петровић, наш угледни канонолог, рекао је: „Претње и утеривање страха у богобојажљиве правовернике представља метод који је апсолутно стран природи Цркве Христове.Такав метод је одувек обелодањивао где, ко, и са ким стоји у Цркви Христовој. Милосрдни хришћани се неће уплашити жедних за осветом. Искрено верујући у Бога неће устукнути пред прекршитељима учења и праксе Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Оптужбе или суд оних које су црквени Оци осудили због прекршаја свештених канона немају никакву суштинску ваљаност. Шта је ослободило блудницу доведену пред Христа? Ослободиле су је неправде и греси њених тужитеља.“ Преводилац и писац Ранко Гојковић цитирао је руског црквеног аналитичара Владимира Семенка, који је указао на следеће: „За црквену ‘елиту’ или, боље рећи, црквену бирократију, главни непријатељ је народ Божији, ти уистину православни људи који осећају себе пред лицем Христовим, који на живот гледају са позиције вере, а не политичке целисходности, примитивне користољубивости и етно-клановских расподела.“ Гојковић додаје: „Црквена бирократија је на добром путу остварења свог циља – смене саме пастве. Јер шта има заједничко светлост са тамом?“ Канонолог Жељко Жугић Которанин је истакао: „Без суда и суђења владика Артемије је неканонски одгурнут у егзил праћен паством своје епархије“, при чему су они који су то урадили „рушитељи црквеног јединства заснованог на светим канонима Цркве“. Др Милан Мићуновић, професор у пензији Универзитета у Крагујевцу, рекао је: „Ево његове кривице. Примио је људе – православне хришћане на конак, дао им парче хлеба, заштитио од зиме без икакве земаљске накнаде. (…) Гостопримство се и код дивљих народа ценило изнад свега“.

Зоран Чворовић је био горак: „У време свеопште пљачке и грабежи народног имања, Милоје се окривљује за милосрђе. Крив је јер је раздао своје имање монашком збегу, али и целој Жичкој епархији. Крив је јер прилаже као боготражитељ, а не као купац опроштајница. Крив је, јер је ордене и плакете схватио као позив на боготражење, а не као куповину места међу моћницима овога света. Крив је, јер је са слабима, а не са силнима“.

Славко Радовановић из Лучана је указао да Милоја Стевановића „нико не виде да се моли са јеретицима, са припадницима других вероисповести, што је пак по канонима строго забрањено и кажњиво, а што се за прогонитеље правоверних у нашој Светој Цркви не би могло рећи“. Руски аналитичар Павел Тихомиров је нагласио да су „Милоју решили да ‘сломе кичму’ заплотњачком методом, не обраћајући уопште пажњу на јавно мнење, а камоли бринући о томе да Милоја анатемишу у складу с неким каноном који би Милоја довео под удар анатеме“. Према Тихомирову, реч је о упозоравајућој, превентивној казни, да би се застрашили други. Проф. др Љубомир Протић је упозорио да је за верника казна искључења из Цркве „драконскија од смртне казне“, јер човека одлучује од Причешћа. Др Десанка Крстић је рекла: “Грешни

Милоје се кажњава зато што им је (монасима из Црне Реке,нап. В. Д.) отворио врата своје куће, да главу склоне… И зато што је присуствовао литургијама владике Артемија. У исто време судије се љубе са јеретицима, са иновернима… док своју браћу прогоне? Зар је то ‘делатна љубав’ на делу?“

Косара Гавриловић, књижевница, ћерка познатог србског политичког делатника Милана Гавриловића, рекла је да је Милоје Стевановић „колатерална штета“ прогона владике Артемија, и додала: „За какав је грех грешног Милоја Црква осудила његову душу на вечне муке? Зато што је нахранио гладне? Зато што је прихватио бескућнике? Ту нешто није на месту“.

У доба изопштења Милоја Стевановића из Цркве, Душан Чкребић, човек који је био на челу комуниста Србије кад је Стевановић партијски кажњаван због говора у Сава центру, добио је од Синода СПЦ орден Светог Саве јер је својевремено дао дозволу да се настави са зидањем храма на Врачару. Као да је то била његова бабовина, а не последица историјске неопходности да се исправи једно велико безакоње.

ПОСЛЕ СВЕГА Оно што се данас дешава у СПЦ небивало је у њеној историји: када државни врх, оптерећен својом „банана прошлошћу“ и уцењен ко зна чиме, на најнедостојнији начин тргује Косовом и Метохијом (а један од кључних тренутака који је ту трговину омогућио збио се у зиму 2010, кад је владика Артемије лишен своје епархије), врх Цркве ћути или издаје немушта саопштења. Поделе у народу, условљене безобалним екуменизмом клира и литургијском реформом, све су веће и краја им се не назире. Тамо где се очекује безусловна оданост правди и истини, светосавском и светолазаревском завету, гледамо множење скандала, углавном везаних за причу о новцу и његовој злоупотреби, при чему уопште не знамо да је у питању стварно новац или нешто друго (јер и владика Артемије је, наводно, „проневерио“ некакав новац). У свој тој смутњи, десио се и „случај Стевановић“, случај који смо настојали да опишемо у претходним редовима. Не треба заборавити: људи попут Милована Ђиласа, који је Црногорце 1945. године прогласио посебном нацијом, претходно творећи страшна непочинства (тзв. „лијева скретања“ ) у име револуције, сахрањен је по православном обреду у родној Црној Гори – њега нико није ни питао за почињене грехе, а опело је добио иако се за њих никад јавно није покајао. Милоја Стевановића су, пре но што је изопштен из Цркве, оптужили да је говорио оштре речи на рачун јерархије, а Мирка Ђорђевића, Даницу Драшковић, Чедомира Јовановића и црквофобне „другосрбијанце“, који су ко зна шта све рекли на рачун Цркве и верника, нико никад није ни прстом дирнуо. Напротив!

О томе пише професор др Драгољуб Петровић из Новог Сада, који је у доба титотопије, сад већ далеке 1985, због чланка у „Књижевним новинама“ о неделима компартије, добио казну од два месеца затвора. Он, у поговору за Стевановићеву књигу „Казивања“ вели:

„Срби су, дакле, давно остали без власти, а сад их полако напушта и Црква и изгледа да је све то последица нечије мутне стратегије усмерене на то да им се одузме најчвршће упориште око кога су се, у дугим вековима ропства, окупљали и одржавали (…) За Србију је давно речено да је обележена ‘фаталним дефицитом националног прагматизма’ и, по свему судећи, она је пропустила и много времена и сваку прилику да се над том чинњеницом замисли и да се покуша отрезнити од заблуда о братстству са својим крвницима; она је, некад, те заблуде подмиривала Јасеновцима и Аушвицима, у новије време ‘бљеском’ и ‘олујом’, Косовом и Метохијом, а данас јој је остало да се узда у демократе и педере, који јој једином могу гарантовати да ће се морати одрећи свог ‘Арарата’. И утолико ће им бити лакше да то учине ако кажу да им је зато СПЦ већ поравнала пут: предвођена ‘српским кардиналима’, она се полако одриче своје историје и Светосавске традиције и креће у загрљај Светог Алојзија и његових ‘фра Сотона’.“

Према Петровићу, Стевановићева књига, подсећајући на то какви су људи били у прошлости Србије, указује на њих као на узоре и на оне који отишли тамо где ће имати „Највишу Заштиту“.

Случај Милоја Стевановића је, понављамо, парадигматичан. О њему, ако ништа друго, треба размишљати. Једног дана ће и он бити знамење доба у коме смо живели. А многи ће се чудом чудити и крстом крстити кад виде да је исти човек кажњен и од Партије и од Цркве, само зато што је у складу са својим могућностима покушао да се бори за истину (у оба случаја) и да буде милостив – због чега је од црквеног суда кажњен најтежом казном.То, наравно, не значи да Милоје Стевановић није грешио или да не греши у појединим својим поступцима и речима. Уосталом, на незаблудивост и безгрешност претендује само папа римски, и, по свему судећи, они који га, иако формално припадају Цркви од Истока, следе и сматрају првим у хришћанској васељени.

Зато, нека последња, као и увек, буде Божија.

(Крај)

________________

Коришћена литература:

Новински чланци:

1. Гвозден Оташевић: Секретар искључен

из комитета, Политика експрес, 8. фебруар 1994.

2. Раде Радовановић: Случај једног партијског секретара – Милоје, заиста, није сам, Дуга, 5-19. мај 1984.

3. Петар Игња: Рачвасти језик друга Милоја, Интервју, 30. март 1984.

4. Слободан Кљакић: Борба против мишљења, Књижевне новине, 10. 3. 1984.

Књиге:

1. Срђан Цветковић: Између српа и чекића 2/ Политичка репресија у Србији 1953-1985, Институт за савремену историју, Службени гласник, Београд, 2011.

2. Марко Лопушина: Црна књига/ Цензура у Југославији 1945-1991, Фокус, Београд, 1991.

3. Грешни Милоје: Казивања (четврто издање), Ревнитељ, Ниш, 2012.

4. Грешни Милоје: Не помичи старе међе (друго издање), Лио, Горњи Милановац, 2008.

5. Грешни Милоје, Момчило Алексин: Родословље Стеваново, Лио, Горњи Милановац, 2011.

6. Грешни Милоје/Драго Жарковић: Сине мој, не пристај (друго издање), Бајић, Чачак 2011.

7. Група аутора: Тајна безакоња (треће издање), Ревнитељ, Ниш 2012.