Срби на окуп! По плодовима њиховим познаћете их – Протосинђел Евтимије | Срби на окуп!

По плодовима њиховим познаћете их – Протосинђел Евтимије

otac-Evtimije

Протосинђел Евтимије

Недавно, по први пут, наш манастир-катакомбу посетио је један верник из Аранђеловца који се налазио на поклоничком путовању, у обиласку манастира на северу Косова. Каже, чуо је за нас па је свратио да види где смо. Након упознавања, госта намерника примили смо у трпезарији, где је, по обичају послужен кафом и колачима. Пошто је стигао из далека, понудили смо му и ручак од онога што се затекло са наше монашке трпезе, што је он прихватио.

Још док је трајало послужење, овај брат је почео да прича о непосредно доживљеном искуству при посети манастиру Бањска, недалеко од нас. Наиме, када је ушао у манастир, први на кога је наишао био  је неки цивил који је радио у манастирској продавници, коме се гост обратио: „Брате, где могу мало да се освежим?“ На то питање овај му је одговорио: „Није ти ово кафана.“ И после оваквог негостољубља и дрскости коју је доживео, није му преостало ништа друго него да се, уморан са пута, заиста освежи и укрепи кафом и киселом водом у првом ресторану на који је наишао. Упитао сам га да ли је можда у манастиру затражио ракију па је због тога добио такав одговор? Одговорио је одрично рекавши да је само затражио да се мало освежи и предахне.

Ово није јединствен случај негостољубља у манастирима узурпиране рашко-призренске епархије. Заиста, много сличних притужби чули смо од верника након прогона епископа Артемија са Косова и Метохије. Оно по чему је наша епархија била упечатљива и препознатљива, и по чему је највише привлачила вернике са свих страна, било је управо светосавско гостољубље, а најпознатије је оно из Црне Реке, које је посејао тада игуман Артемије а наставио да негује и развија, његов достојан и веран ученик и наследник игуман Николај. Није било особе која је дошла у Црну Реку а да није била послужена, макар коцком шећера и хладном изворском водом (укључујући и муслимане), и није било госта а да није добио утеху или какву другу корист за душу, а неретко и материјалну. Колико је само људи прошло кроз ту светињу, било нахрањено, преноћило и нашло покајање и спасење у овој светињи.  Одатле је овакво гостољубље понело и монаштво које се разројило по свим нашим манастирима и наставило да га даље негује и упражњава.

А данас? Не само да тамо нема ни домаћина Епархије, ни многих монашких лица која су верници виђали и сретали у тим манастирима, него нема ни тог гостопримства, па чак ни, авај, оног најосновнијег. Жале нам се верници да то више није та иста Епархија, да не виђају монахе када дођу у манастир, да наилазе на закључане цркве, да никог нема да им се обрати а камо ли да их позове на послужење и разговор!

Благослов Свети Оци тумаче као благу, назидатељну и утешну реч која показује пут, разрешава дилеме и недоумице као и многа друга важна питања а примити благослов заправо значи примити такву благу реч из уста продуховљених слугу Божијих. Управо је то оно за чим, пре свега, чезну душе православних хришћана који живе у свету. A када дођу у светињу, имају прилику само да разгледају цркву или манастирске зидине а не чују ову реч, да ли су примили благослов? наравно да нису и нажалост остали су без благослова и тада више личе на туристе него ли на побожне поклонике, који одлазе из светиње напојени и нахрањени духовном храном.

Можда наредни пример још речитији говори докле је догурало гостољубље у рашким и косовским манастирима, након прогона епископа Артемија. По сведочењу једног верника из Лознице на Дрини, који посећује нашу епархију у егзилу, као и шабачку епархију, пре пола године један свештеник из Лознице (шабачка епархија) организовао је поклоничко путовање за своје парохијане по рашким манастирима (Ђурђеви ступови, Сопоћани, Црна Река). Свештеник је сабрао 50-так верника и резервисао аутобус. Долазак је претходно најавио настојатељима ових манастира. Неколико дана пред пут поново је позвао настојатеље да их подсети и потврди долазак који подразумева пријем и основно послужење за повећу групу верника која ће да пређе толики пут. Настојатељ Црне Реке Хризостом није му се јављао на телефон неколико дана. Када је на крају успео да га добије, настојатељ му је рекао: „Оче, ми не можемо да вас примимо у манастир.“ Свештеник је био шокиран! Дакле није му рекао не можемо да вас примимо на конак или на ручак, већ у манастир!? Свештеник је онда отказао пут и све што је уз то ишло. Намеће се питање, да ли може неко да забрани вернику или групи верника-поклоника долазак у манастир? И даље, зашто би неко то радио? Црквеног и здраворазумног одговора нема. Одговор ћемо потражити на другом месту, у закључку овога текста.

Наш народ је изгубио много тиме што не познаје или врло површно познаје своју веру. Мислимо на хришћанске врлине које прате живот по вери и красе душу сваког хришћанина али и читавог народа. Мало или скоро ништа од тога није остало код нас и зато пропадамо. Међутим, има једна хришћанска врлина која је остала и опстала у нашем народу, упркос свим безбожним насртајима на нашу народну православну душу, а то је управо гостољубље. Ту карактеристику нашег народа прво примете и доживе и странци који посете Србију. То је плод човекољубља чије јеванђелско семе је посејао Свети Сава, пре свега у српске манастире а потом и у српска домаћинства, а које и до данас рађа. На жалост, видимо да је на неким местима тај плод почео да се сасушује.

Без жеље да уопштавамо, већ да укажемо на учесталост ових нежељених и страних појава у светосавском српском народу, пренећемо и сведочење и утиске које је један наш верник пре недељу дана доживео у Хиландару. Био је у групи од 10-так поклоника. Његов утисак о манастирском комплексу био је задивљујући за разлику од пријема и гостољубља. Наиме, како је рекао, у посети грчким манастирима није могао да се очекује неки разговор са домаћинима због непознавања језика, где су, углавном били само љубазно дочекани и послужени. Међутим у нашем српском Хиландару очекивали су и онај благослов за којим чезне свака душа из света. На његово велико разочарење и у Хиландару су били дочекани као и у грчким манастирима, то јест монаси су их послужили и одмах се удаљили. Нико није сео са њима нити их је удостојио било каквог разговора, па чак ни чисто информативног! Нису ни од кога били упућени где се шта налази у манастиру. До скора, поклоници су улазили у ризницу али ни тога више нема. При целивању моштију, наш верник је упитао монаха да му каже чије мошти целивају на шта је овај одговорио: „Мошти су мошти“. Покушао је да бар купи брошуру са основним информацијама о манастиру али узалуд, није је нашао. Остао му је горак укус негостољубља из наше највеће светиње ка којој се упутио по први пут, издалека, са великим жаром, ишчекивањем и страхопоштовањем, како би и требало да буде.

Закључак

            Овде смо се ограничили само на три недавна догађаја, који свакако нису правило али ни усамљени и спорадични случајеви. Овим текстом не желимо да будемо тужитељи овим манастирима, као што не желимо ни да прећутимо ове рђаве појаве које, преко ожалошћених верника долазе до наших ушију.

Који је узрок овакве промене гостољубља у негостољубље у манастирима у Рашки и на Косову? Док је законити и гостољубиви домаћин епископ Артемије био на свом месту у Епархији, преко њега се изливала благодат и благослов Божији на све манастире. Тада је срдачно гостопримство било прво нашта су наилазили верници са свих страна, након чега  су се њихове душе отварале за реч Божију, за поуке, богослужења, исповест и причешће, али, пре свега, гостопримство их је „ловило и заробљавало“ у нашој Епархији. Када је домаћин грубо протеран, сви који су, нажалост, остали у манастирима и парохијама, након те срамне одлуке, окренули су леђа, не само своме епископу и духовном оцу, већ и светоотачком учењу и Предању, црквено-правном и канонском поретку, као и устројству Цркве, и, на крају, отаџбини, тј. српском Косову и Метохији.

Зар је све ово могло проћи без духовних последица? Тешке ране су нанели себи и онима који им верују, сви они који су донели такву одлуку а затим окренули лице ка оцеубици и лже-епископу рашко-призренском Теодосију; ка нерасудној послушности према неканонским, нецрквеним и неправедним одлукама разбојничког Синода и Сабора при свргавању и прогону оклеветаног епископа Артемија; затим ка српским изродима и издајицама, те сепаратистима и окупаторима Косова и Метохије. Те ране су тешке и као унутарње углавном су невидљиве али не могу се ни сакрити, па повремено избију на површину. Пример оваквог стања јесте управо  појава негостољубља што није ништа друго до једна спољашња пројава нездраве духовности, а коју је условило све горе набројано.

У Хиландару нису наступиле околности попут ових у рашко-призренској епархији, али и ту видимо губитак светосавског домаћинског духа који су неки верници осетили на својој кожи, кроз негостољубље. И пре овога многи су схватили да Хиландар данас није оно што би требало да буде, духовни центар и светионик кула, која треба да показује пут спасења роду српском и православном, посред многих странпутица које кваре пут Господњи. Ту пре свега мислимо да Хиландар није стао на браник вере и отаџбине, које су угрожене кроз јерес екуменизма, издају Косова и Метохије и погубни европски пут Србије. Наш најважнији светосавски манастир иде линијом мањег отпора и низводно, саглашавајући се са црквеним и световним властима које померају међе вере и отаџбине. И негостољубље на које се тамо наилази и доживљава није мала но забрињавајућа ствар и мислимо да има везе са напуштањем дела и завештања Светога Саве.

Негостољубље је свакако један од горких плодова по коме ћемо познати оне који га рађају, као што по непатвореном и срдачном гостољубљу и човекољубљу препознајемо истинске слуге Божије.

Протосинђел Евтимије