Велика политичка сцена мале Црне Горе

Сваки грађанин Русије данас зна да у Црној Гори има дивно море, много Руса, невероватна благонаклоност становника. Међутим, у овој мањој земљи, која је 2006. године постала самостална, присутна су озбиљна политичка превирања.

ваки грађанин Русије данас зна да у Црној Гори има дивно море, много Руса, невероватна благонаклоност становника. Међутим, у овој мањој земљи, која је 2006. године постала самостална, присутна су озбиљна политичка превирања.

После распада СФРЈ су Србија и Црна Гора (укупно око 600 хиљада становника) 1992. године формирале Савезну Републику Јгославију. На општенародном референдуму 95,94% Црногораца се изјаснило за уједињење са Србијом у јединственој држави.

Вишепартијски систем у Црној Гори је почео да се формира 1990. године. 1992. године је у републици било регистровано 34 политичке странке. Међу њима је главну улогу играла Демократска партија социјалистов (ДПС), која је била наследник Савеза комуниста Црне Горе. На челу те странке је био Момир Булатовић, који је изабран за Председника републике. Рејтинг лидера ДПС М. Булатовића, као и саме странке, увек је био висок. Међу онима, ко не спада ни у једну странку, трећина је такође симпатизовала ДПС. Од 1994. године ДПС је почела да сматра себе странком центра социјал-демократске усмерености.

Црногорска опозиција је средином 90-х година стекла као лидера младог и енергичног Мила Ђукановића. Он је постао премијер републике 1991. године, када је имао свега 29 година, односно, постао најмлађи премијер у Европи. У Црној Гори су га називали младим реформатором, који иступа за тржишну економију, убрзану приватизацију и равноправно учешће Црне Горе у европским економским структурама, као и иначе, за равноправне односе с Србијом у југословенској федерацији. Несугласице између председника и премијера су се повећале када је М. Ђукановић почео да отворено подржава самосталност црногорске нације, негативно се односио према централизацији југословенске федерације. У време економских санкција је премијер појачао и свој економски положај. М. Булатовић га је оптужио за корупцију, незаконито обогаћивање путем шверца цигарета и друге дефицитарне робе. Та су неслагања изашла далеко ван оквира личних односа, те обухватила питање лидерства у странки и републици. 1997. године је М. Ђукановић победио на председничким изборима, а 1998. године постао лидер ДПС. У мају 1998. године блок М. Ђукановића „За бољи живот“ победио је и на парламентарним изборима. М. Ђукановић је учвстио свој положај у законодавној и извршној власти у републици.

Од тог времена је на челу Црне Горе увек био Мило Ђукановић, који се чврсто придржавао курса на одвајање Црне Горе од Србије. Он је био председник од 1998. до 2002. године, затим премијер од 2003. до 2006. и од 2008. до 2010. године, а његова странка је током више година имала највећи број посланика у Скупштини. М. Ђукановић је напустио положај председника, када је почетком столећа избио скандал око његовог имена. У Европи се формирао негативан однос према М. Ђукановићу због откривених афера и махинација с трговином цигаретама, шпекулацијама и незаконитим обогаћивањем.

У марту 2002. године је Југославија престала да постоји. Поред решења руководства република о стварању нове заједнице – „Србија и Црна Гора“ – преживела је пораз идјеа уједињења Југословена, а затим и идеја словенског јединства.

У Црној Гори је у мају 2003. године председник постао Филип Вујановић, члан владајуће ДПС. Нови председник, као и М. Ђукановић, увек је иступао за независност Црне Горе. У јуну 2006. године је Црна Гора постала независна држава.

Читаво време је ДПС имала већину у парламенту, а њени лидери су заузимали главне дужности у држави – председника (Ф. Вујановић) и премијера (М. Ђукановић). Опозиција је била раштркана и слаба.

2011. и 2012. године, М. Ђукановић, који је напустио високе дужности, остао је не само лидер странке, већ и најутицајнији политичар у Црној Гори. Парламентарни избори у октобру 2012. године били су веома важни за њега, јер је планирао да се врати у званичну политику, где је он владао више од 20 година. При толико дугачком року власти читав политички систем Црне Горе се формирао и јачао у складу са шемом, чији је аутор М. Ђукановић. Чинило се да власт ДПС и њеног лидера нема алтернативу.

Међутим, у последње време је број незадовољних режимом растао. То је показао референдум о одвајању земље: 44,5% Црногораца је было против. Осим тога, анкетирања јавног мњења су сведочила о незадовољству Црногораца у вези са тежњом власти у НАТО. Становништво није одобрило ни стварање «паралелне» независне цркве, као ни друге, «послушне» Академије Наука.

Избори у Скупштину у октобру протекле године сведоче о озбиљним променама на политичкој сцени Црне Горе. Опозиција је почела да се уједињује. Две партије – Нова српска демократија и Покрет за промене – формирале су Демократски фронт на челу са бившим дипломатом Миодрагом Лекићем. Као резултат: први пут после више година Демократска партија социјалиста, која је била на челу блока «Европска Црна Гора – Мило Ђукановић», није добила апсолутну већину у парламенту. Они имају само 39 места од 81 у Скупштини. Демократски фронт, који је неочекивано продро у политику, постао је друга по броју парламентарна странка, добивши 20 мандата. На трећем месту је Социјалистичка народна партија (СНП) са 9 мандата. Формирана уочи избора коалиција „Позитивна Црна Гора“ на челу с бившим еколошким активистом Дарком Пајовићем добила је 7 мандата. Да би очувао већину у парламенту, М. Ђукановић је морао да тражи подршку код партија националних мањина (6 места).

Такав распоред снага у црногорској Скупштини наговештава евентуалне промене у Црној Гори. Управо тако, како сведочи пракса, почиње процес смене власти у земљи неразвијеног политичког система, који се базира само на ауторитету власти једног човека. Важни показатељ, учешће бирача, далек је од тога да би се говорило о политичкој пасивности грађана Црне Горе – 70,5%.

М. Ђукановић је успео да се врати у политику. У децембру протекле године он је поново постао премијер. Учлањивање земље у ЕС и НАТО остају приоритети спољне полититке. У унутрашњој политици премијер је обећао да ће се борити против криминала и корупције, мада га не само у земљи оптужују управо за покровитељство криминалу, корупцију. Хоће ли премијер да оствари своје планове?

За 7. април 2013. године у Црној Гори су заказани председнички избори. ДПС ће поново заступати Ф. Вујановић, који је већ заузимао тај положај 2 рока – од 2003. и 2008. године (први рок – у саставу СРЈ). Положај Ф. Вујановића компликује то, што многи иступају против његовог трећег председничког рока. Чак млађи партнер у коалицији М. Ђукановића Социјал-демократска партија сматра да Вујановић нема такво право. Тај предмет је чак разматрао Уставни суд, који је дозволио Ф. Вујановићу да учествује у изборима. Опозиција је истакла свог кандидата – М. Лекића. Осим партија у саставу Демократског фронта, кандидатуру Лекића ће подржати Социјалистичка народна партија и партија Позитивна Црна Гора.

Предизборна политичка борба се шири сваким даном. Бивши председник је прикупио потребне потписе и сада може да званично учествује у предизборној кампањи. Опозиција такође јача. Њој одговара скандал, који је директно повезан са владајућом странком. Лист «Дан» је објавио стенограме заседања Главног Комитета ДПС, из којих се очито види да је владајућа партија на протеклим парламентарним изборима искористила своје административне ресурсе да би тражила од директора предузећа да они обезбде на изборима гласове у корист ДПС. Дошле су на видело и чињенице манипулација списцима бирача: оне, ко је планирао да гласа против владајуће коалиције, брисали су из списка под предлогом «фиктивных бирача». Из протокола се види да је реч била о државном финансирању запошљавања оних, ко ће гласати за ДПС.

Опозиција је карактерисала предизборну политику владајуће партије као колективно понижавање, бескрупулозност и срамоту. М. Лекич, безусловно, користи ову чињеницу себи у прилог, јер рејтинг ДПС опада. Осумњичени су и резултати парламентарних избора. И још нешто важно: овај скандал доприноси уједињењу свих опозиционих партија.

Дакле, пратимо нове појаве на политичкој сцени Црне Горе, које могу да промене устаљене политичке структуре, промене безалтернативно кретање земље према Европи и НАТО-у. Априлски председнички избори ће показати, да ли Црногорци желе такве промене.

Јелена Гускова / Глас Русије