Сергије (Страгородски) ће бити канонизован?

У том случају ни канонизација Никодима (Ротова) „није далеко“

Митрополит (од 1943. године  Патријарх) Сергије (Страгородски) може бити у будућности канонизован“ – рекао је у уторак у интервју за РИА Новости први заменик председавајућег Синода за односе са јавношћу и медије Московске патријаршије, Александар Шчипков.

Screenshot_3

Патријарх Московски Тихон и Помесни Сабор Руске Православне Цркве, анатемисали су бољшевички режим 1918. године. Од верника се тражило да немају никакве везе са „црвеним изродима“. Девет година касније, 1927. године, издавањем „Декларације” митрополит Нижње-Новгородски Сергије (Страгородски), каснији „патријарх“ Московски, презрео је ту анатему и ступио у блиско јединство са безбожничком комунистичком влашћу.

Он тада отворено поздравља Совјетски Савез као своју нову домовину и изјављује да су све радости и успеси Совјетског Савеза, радости и успеси Цркве, и да су све њене жалости такође жалости Руске Цркве.

У то време власт је проводила крвави прогон Руске Цркве, за који кажу да је био бесомучнији од прогона хришћана у доба старог Римског царства. Црква је безмало била затрта- монаси, свештеници и верници мучки убијани, и то у великом броју, а манастири и цркве који нису били уништени затварани су.

Подлегавши притиску Митрополит Сергије је отворено пред светом порекао да у Русији постоје прогони због верских убеђења. Све оне јерархе и друге хришћане који су одбили да учествују у његовој апостасији називао је „политичким криминалцима“, а совјетска власт их је хапсила и слала у сибирске логоре смрти.

Своје „поступке за 30 сребреника” је правдао је тиме да је „спасавао Цркву“ од уништења, хулећи тиме на речи Господње: „и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16,18). Од тог времена курс сарадње са богоборном комунистичком влашћу, и лажно оправдавање тог курса, назива се по њему „сергијанизам“. Сергијанизам је осуђен од стране Катакомбне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве.

Screenshot_1

Цару Антонину Пију и Римском сенату Свети Мученик Јустин философ, први философ који је постао хришћанин, пише у својој знаменитој Апологији ово: „Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити”.

Александар Шчипков нуди своје виђење „сергијанизма“: „По мом мишљењу, испоставило се да је патријарх Сергије линк који повезује два периода у историји Цркве 20.века, онај до и онај после револуције. Он је успео да у невероватно у тешким условима одржи апостолско пријемство, на којој је заснована црквена традиција … Када је читава Црква имала само три епископа, када је већина епископија била скоро па затрта, а свештеници у логорима чекали свој крај, патријарх Сергије је имао посебну мисију – да одржи континуитет“. По Александру, чињеница је да су након његове смрти, лик и дело патријарха Сергија били на удару, осуђивани су, што је узроковано чињеницом да се „истакао као водећа фигура за Цркву.“ И све што је проистекло из осуде његове личности је само покушај, из ове перспективе, да се избрише из историје руске цркве, а јаз се временом продубљује”. – додао је он. „Ми знамо тек нешто о томе шта је патријарх Сергије преживео. Но, ја сам дубоко уверен да ће бити канонизован. Пре или касније, ако не данас онда за 5, 10, 50 година, то је неминовност, када сазри свест о стварном значају његове личности и колосалне улоге коју је одиграо у историји Руске Православне Цркве „– рекао је Шчипков.

Улога Митрополита Сергија у срозавању  православне теологије је заиста огромна.

Нејасно је да ли га треба канонизовати или анатемисати, као и да ли је ова изјава дириговано пуштена уз благослов Московске Патријаршије, да би се „испипао терен”, или Александар Шчипков „само размишља на глас”… или по старој народној „Кад иде крава нек’ иде и теле”, у РПЦ, јереси екуменизма придодају и јерес сергијанизма.

 

Свети Преподобномученик Андреј Критски, одговара цару Константину Копрониму: „Не дај Боже, да се ја одрекнем Христа мог … Ти царе, боље је да се бавиш војним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш”.

 

Извор: Православље живот вечни