Срби на окуп! Скривени духовни бисери Епархије Рашко-призренске у егзилу (4) | Срби на окуп!

Скривени духовни бисери Епархије Рашко-призренске у егзилу (4)

Божијим промислом и молитвама и љубављу верног народа, честито српско домаћинство јуначког куршумлијског краја, преображено и васкрсло у нову богомољу Епархије Рашко-призренске у егзилу

Гора Самоково

Гора Самоково

Манастир св. пророка Илије на гори Самоково код Куршумлије, још један је у низу предивних примера да се светосавске катакомбе, које последњих година ничу широм отаџбине и расејања под духовним руководством Преосвећеног Владике Артемија, рађају искључиво вољом Господњом, промишљањем Божијим и љубављу, вером, молитвама, слогом и задужбинарством верног народа српског. Ово узвишено, херојско место на коме су проливене реке српске крви за крст часни и слободу златну, истински је достојно да на њему процвета још један свети православни манастир исповедничке Епархије Рашко-призренске у егзилу. Куршумлија је древни град и стара престоница српског владара Стевана Немање – св. Симеона Мироточивог. На шта се мисли када се каже да је гора Самоково достојна манастирске светиње?

Самоково је мања планина која се уздиже изнад Куршумлије. Ка југу се протежу венци Обронака, Копаоника и Радана. Они природно одвајају северни и североисточни део Косова од централне Србије. Сам врх Самокова чини венац  у дужини од једног километра са надморском висином од 720 метара. Удаљеност административне линије са Косовом и Метохијом се налази на само 7 км. од врха Самокова. Приликом ослобађања Топлице и јужне Србије од Турака у зиму 1877. до 1878. године, најжешће борбе су вођене на врху Самокова. Турци су два пута без борбе напуштали Куршумлију али су се утврдили на малом шанцу баш надомак нашег садашњег манастира св. пророка Илије. Српска војска је у жестоким борбама заузела мали шанац на врху Самокова који и дан данас постоји. Војници који су на овом делу фронта претежно били из чачанског краја, у великој жељи да после пет векова коначно ослободе своју духовну колевку – свето Косово и Метохију, јуришали су срчано, храбро и јуначки дали своје животе за отаџбину баш на овом узвишеном месту.

Самоково је место другог Косовског боја. Одавде је кренула освета светог Косова и повратак Косова у наручје Србије. Српска војска, чији ровови и дан-данас стоје незакопани на Самоковској гори сведоци су страшне погибије, страшне жртве српске војске у борби за ослобођење Косова. Самоково је добило назив „Српска Плевна“ због реке српске крви која је овде проливена у току ослободилачких ратова 1877 – 78. (Плевна или Плевен је град у Бугарској познат по томе што је у борби за ослобођење овога града од турске окупације проливено море руске крви, руских бораца који су кренули на Балкан да би отерали турског завојевача и тлачитеља хришћанске раје). Из овог краја је и нови светитељ СПЦ, св. Великомученик Харитон – духовни син Владике Артемија, Црноречки и Архангелски сабрат, који 1999. године  мученички положи свој живот на олтару вере и отаџбине у Метохији (царском граду Призрену) ради вере Православне и имена српског.

mapa-samokovo

Мапа до Самокова

После ослобађања од Турака, Самоково су населили Црногорски Срби дошавши из Рожаја. Из једне од тих честитих и побожних породица, потекла је и сестра Љубинка по чијој жељи и молитвама је поклоњено имање са постојећим објектима за манастир. Због велике немаштине која је владала у то доба, Љубинку 1931. године родитељи дају на чување рођацима који нису имали деце (Петко и Бојана Белоица). Петкова кућа се налазила испод јужног краја великог шанца у западном делу Самокова на 600 метара надморске висине на коме се сада налази наш манастир св. пророка Илије. На овом предивном месту Љубинка израста у лепу, добру и побожну девојку. Рођаци је удају 1946. године за Хранислава Ивића и она га доводи у своју кућу да би се лоза наставила. Благословом Божијим је изродила троје деце: Југослава, Радославу и Милослава. Затим остаје млада удовица која после мужевљеве смрти сама одгаја и васпитава своју децу у духу светог Православља притом водећи рачуна о целокупном имању.

Када су деца одрасла и напустила родни праг, Љубинка се сели ближе Куршумлији и Куршумлијској Бањи, због непроходног места у коме је сама живела. То је није поколебало да свакога дана обилази своје родну кућу, да је окади и пребрише прашину са иконе Господње коју је оставила на том месту. Ова побожна Српкиња се својим искреним и усрдним молитвама постојано обраћала Господу Богу са жељом и молбом да се њена крсна слава настави и породично огњиште никада не угаси. Шест месеци пре свог упокојења, сестра Љубинка, сада већ старица, замолила је свог сина Југослава да је доведе до родне куће. Ушавши у оронулу кућу, својом остарелом руком брише прашину са иконе Господње, целива је и са сузама моли Господа да јој оствари последњу жељу да се огњиште не угаси већ да Господ промислом Својим пронађе и пошаље слуге Његове које ће достојно бринути о дому њене честите и побожне породице. Са овом молитвом на уснама, сестра Љубинка последњи пут љуби праг своје старе куће и недуго затим напушта овоземаљски живот и прелази у вечност.

После мајчиног упокојења, син Југослав огласом у новинама тражи породицу која би одржавала њихово породично имање са пратећим објектима: кућом од 55, помоћном зградом од 30, шупом од 15 квадратних метара, малом кућицом са подрумом, 9,5 хектара обрадиве земље и два извора питке воде. Убрзо је Господ Свемилостиви услишио усрдне молитве покојне баке Љубице. Брат Ненад који је привремено одржавао домаћинство, поменуо је да верници куршумлијског краја одлазе на свете литургије у Ниш, у светосавску катакомбу Епархије Рашко-призренске у егзилу и да би силно волели када би имали свети манастир и у свом крају где би могли и чешће да долазе. Божијим промислом и мајчинским молитвама, син Југослав одлучује да поклони целокупно домаћинство Епархији Рашко-призренској у егзилу. Преосвећени Епископ Артрмије даје свој архијерејски благослов за ово богоугодно дело и верници, на челу са оцем Јованом и братијом из нишке катакомбе, започињу обнову сеоског домаћинства и оснивање манастира светог пророка Илије.

Samokovo Ikonostas

Иконостас Катакомбе у Самокову

Верници су израдили двери и иконостас, горионик за свеће, певницу, налоњ, постоље за целивајућу икону и са пуно љубави према овој светињи – радују се будућој обнови и изградњи манастира, и да свако подари свој допринос у служби Богу и роду. Прву свету литургију на овом освештаном месту, одслужио је протосинђел Јован на Илиндан прошле године. Овај празнични и славски дан на брду Самокову је протекао благодатно и благословено. Верни народ из Куршумлије, Ниша и околних места окупио се у већем броју и у духовној атмосфери, молитвено прославио свога светитеља заштитника. После свете литургије и благосиљања славског колача и жита, славска трпеза љубави је била постављена испод старог породичног ораха, девојчице Николина и Петра су рецитовале и певале богомољачке песме, а гуслар Новак Миленковић је певао о св. Сави и одбрани вере Православне. Од тог дана се започело и са редовнијим богослужењима. Поред оца Јована, служили су и оци Хризостом, Иринеј и Далибор. Ако Бог да, са благословом Преосвећеног Владике Артемија, ова светиња ће заживети пуним животом када се у њу усели монаштво наше епархије, а манастирско звоно са горе Самокова – чуће се до светог Косова.

Треба још и напоменути да је тог свечаног, празничног дана када је одслужена прва света литургија, син покојне Љубинке – Југослав пред окупљеним верницима и монаштвом прочитао кратко образложење о томе шта га је побудило на то да свој дом преда Епархији Рашко-призренској у егзилу и Епископу Артемију. У свом слову, брат Југослав, који је војно лице у пензији, навео је своје разочарење због страдања и распарчавања Србије, као и због погрешних вредности које су данас у нашој отаџбини на цени. Као главну опасност из које проистичу све негативне последице и урушавање српског друштва, он види у глобализму и екуменизму чије вредности на нашим просторима проповедају разне невладине организације, а прихватају појединци који би требало да штите народ од оваквих заблуда. Такође, брат Југослав је нагласио и погубни утицај папизма на растакање српског друштва. Господу Богу је узнео благодарност што је брзо услишио срдачне и плодоносне молитве и испунио давнашњу жељу покојне мајке Љубинке да њихово прадедовско огњиште постане српски православни манастир – катакомбна богомоља под омофором Преосвећеног Владике Артемија, у коме ће се окупљати велика духовна породица и служити и узносити молитве Господу Богу за спасење рода српског.

Katakomba SamokovoДа се сазна за овај предивни пример задужбинарства, љубави нашег народа према Цркви, својим светињама, вери Православној и Светосавским катакомбама Епархије Рашко-призренске у егзилу, допринос су дали: драга сестра Љубинка и њена деца Југослав, Милослав и Радослава, наш блаженоупокојени отац протосинђел Јован, садашњи настојатељ манастира јеромонах Хризостом, верне слуге Божије Валентина и Николина, Мирољуб, Ненад, Родољуб, Зоран, Добривоје, Драган и две вредне сестре у Христу Радица и Мирјана које се, иако у старијим годинама, ревносно и домаћински старају о манастиру св.пророка Илије. До Самокова – села и истоименог брда изнад саме Куршумлије, долази се путем преко села Кастрата. Скретање за Самоково од Кастрата се налази код железничке станице, одакле почиње макадамски пут у дужини од око 4 км (међу фотографијама које се објављују уз овај текст, налази се и мапа тог дела Србије).

Слава Господу Богу за све!

Николина и Валентина Петровић (Ниш)
За серијал текстова: “Скривени духовни бисери ЕРП у егзилу”,
приредио и уобличио архимандрит Пантелејмон (Јовановић)