Шта је православно на Свеправославном Сабору

категорија Екуменизам / дана 02/04/2016 у 19:54 часова /

…Пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догамама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред Једном, Светом, Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: „Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере“. (2. Тим. 1,14-15; 1. Тим,. 6, 20)

Цариградска посланица,1895

Поводом Свеправославног Сабора који ће се десити у јуну ове године огласили су се многи оци и теолози са тумачењем документа припреманог за ову прилику а под називом “Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом”. Веровало се да се на овом Сабору неће покретати догматска питања, што се показало нетачним. У основи, овим документом треба званично успоставити хришћанско јединство тј. екуменизам на свеправославном нивоу. Др Димитрије Целенгидис, професор Теолошке школе на Аристотеловом Универзитету у Солуну потврђује да теме којима се бави горепоменути документ јесу управо теолошка питања.

Теолошка конференција на тему Свеправославног Сабора одржана је 23. марта текуће 2016. године у Пиреју, као одговор на понуђену издају православног учења. Учесници oве конференције једногласно су усвојили резолуцију којом се констатује “недостатак богословске пуновредности, јасности и недвосмислености” у документима који су припремљени за Свеправославни сабор. Професор Целенгидис и неколико архијереја такође је упутило писмо забринутости на адресе неколико помесних православних цркава укључујући Грчку, Руску, Српску, Грузијску, Бугарску, Александријску и Антиохијску.

Поставља се питање да ли је предстојећи Сабор – Осми Васељенски Сабор. Иако тај назив није употребљен, назив Свеправославни имплицира да организатори прижељкују да овај Сабор има исти такав смисао, наглашавајући да га треба препознати као наставак ранијих Васељенских сабора. У том случају, Сабор би морао почети читањем и прихватањем одлука претходних седам Васељенских сабора. Међутим, прихватање тих одлука се несумњиво коси са актуелним тачкама дневног реда, као што је признавање јеретичких заједница, што се чини представља главну тему дневног реда.

Митрополит калавритски Амвросије у свом писму забринутости, упућеном архиепископу Атине и целе Грчке Јерониму прошлог месеца, поводом предстојећег Свеправославног сабора, између осталог, истиче да “Традицијом, коју смо добили од Светих Отаца Православне Цркве, утврђено да на Васељенским саборима учествују сви, без изузетка, патријарси, архиепископи и епископи Jедне, Светe, Саборне и апостолске Цркве! Уместо тога, у наредном Великом Свеправославном Сабору ће присуствовати делегације помесних православних цркава! У нашем скромном мишљењу , ово је извртање православне традиције.“ Наиме, листа званица не укључује све православне епископе, већ само поглаваре четрнаест православних помесних цркава са делегацијама од по 23 члана, што је у супротности са праксом претходних Васељенских сабора када су сви православни поглавари и епископи позивани и били присутни (са малим изузецима), иако је у првих 10 векова постојало много мање могућности за путовање и комуникацију него данас. Тако ће на пример Руска Православна Црква, која има око 350 епископа, учествоввати са мање од десет процената својих епископа. Тиме се непозвани епископи класификују као мање битни што представља јасно нарушавање црквених канона. Оно што је такође важно да се напомене јесте да информације о начину селекције званица нису представљене јавности.

Несумњиво је да постоји изостанак транспарентности читаве препреме за предстојећи догађај. Забелешке и документи са претходних припремних састанака који су одржавани неколико деценија уназад, а последњи у Женеви ове године, нису доступни чак ни православним архијерејима. Наиме, захтев православних епископа Грчке Православне Цркве да добију на увид ове документе је одбијен, чиме се поставља питање разлога прикривања ових информација.

Учесници пете припремне конференције пред Свеправославни Сабор, Шамбези (Женева)

Протокол гласања на Сабору састојаће се у томе да ће свака аутокефална црква бити ограничена на један глас а свако неслагање унутар чланова једне помесне цркве биће остављено по страни као њен “унутрашњи проблем”, што је према учењу Цркве неприхватљиво за сваки Свеправославни сабор. Шта би било да су теолошки ставови великих светитеља који су били у мањини, као Свети Атанасије Велики, Свети Василије Велики, или Свети Фотије Велики били остављени због неслагања као питања унутар њихових помесних цркава… Често су мањински ставови били ти који су сачували православље кроз последња два миленијума.

Тако и изостанак многих непозваних архијереја смањује могућност неслагања приликом гласања. Што је у сукобу са православним канонима једнакости ставова и гласова међу свим православним епископима, укључујући и поглаваре Цркве. Тиме се руши духовни темељ православне традиције и светоотачке духовности а то је присуство Светог Духа, као на свим прошлим Свеправославним саборима. Овако испланиран начин гласања и гласачки стандард се често среће код римокатолика, као приликом другог ватиканског сабора (Ватикан II) када се апсолутна моћ обрела у рукама неколико кардинала и тадашњег папе.

Дневни ред Свеправославног сабора састављен је искључиво од странеизабраних представника четрнаест помесних цркава, а остали њихови великодостојници нису никада добили прилику да расправљају или прихвате тачке тог дневног реда, што такође подсећа на праксу римокатолика.

Током последњих неколико месеци долазило је до измена тема у поменутом дневном реду, са врло мало информација обзнањених у јавности. Интересантно је да се његова најприближнија верзија појавила на сајту Америчке конференције католичких бискупа (види овде) што указује на то да је велика пажња папе и његових бискупа усредсређена на исход Свеправославног сабора.

Једна од тачака поменутог документа јесте Мисија Православне цркве у данашњем свету: Допринос Православне Цркве у постизању мира, правде, слободе, братства и љубави међу људима и уклањање расне и друге дискриминације. На први поглед рекло би се друштвена тема недостојна Свеправославног сабора, али ако се има у виду утицај Православне цркве и њеног учења на друштвени живот у протекла два века, ова тема би могла увести екуменистичка схватања са намером да се прихвате данашње друштвене норме. На пример, норме хомосексуалне популације, које су ушле у јеретичке кругове не само прихватањем и одобравањем него чак и глорификовањем њеног постојања.

Према актуелном дневном реду Свеправославног сабора, на њему ће се наћи и питање Свете тајне брака и његових препрека. Очигледно је да је институција брака данас под претњама екстремне секуларизације и потпуне деградације породице и друштвених моралних вредности. Сакрална природа брака (искључиво између мушкарца и жене) неоспорно припада доктрини Православне Цркве, као и позиција забране мешовитих бракова. Посебно одобрење за овакве бракове са инославнима и дозвола за склапање другог брака у случају свештеника биле су теме нацрта горепоменутог документа. Верује се да су неслагања чланова помесних цркава и довела до увођења ове теме у дневни ред.

Са православне позиције непојмљиво је оправдати основе за приступање брачној заједници са неправославнима кроз Свету тајну брака и присуства Духа Светога, из било ког разлога. Покретање овог питања и питања препрека таквог брака (које су дефинисане у црквеним канонима), или потреба за поновним потврђивањем, могло би да значи почетак разводњавања православног става према Светој тајни брака.

Ово су неке од тема уврштене у дневни ред Свеправославног сабора. Међутим, највећу пажњу православних теолога привукло је питање “односа православне цркве са осталим хришћанским светом”.

Ко припада том осталом хришћанском свету? Насупрот томе што Свети Оци сваку заједницу ван цркве називају јеретичком, у овом документу се оне називају црквама и конфесијама, док се нигде не помиње враћање јеретика Цркви уз покајање и одрицање погрешних учења. Митрополит Атанасије Лимасолски каже да текст нигде не указује на то да је једини пут уније враћање јеретика и шизматика Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Христовој, у чему се слаже и професор др Димитрије Целенгидис.

Уместо тога, чак и у поступцима који претходе наступајућем Сабору, крштење јеретика се сматра прихватљивим. У претходно објављеним текстовима који пружају потпору за ову тему на Сабору игнорише се историјска чињеница да савремени западни јеретици (римокатолици и протестанти) имају гомилу догми које се разликују од догми Православне цркве.

Многи незаинтересовани рећи ће да се унија нас православних са Римом никад неће догодити. Протојер Грчке Православне Цркве, отац Питер Хирс сматра да је намера оваквог уљуљкивања да нас умири и фокусира једино на унију са Римом, a одврати пажњу од могућности усвајања јеретичког учења. Он каже да ће се неретко чути како нас екуменисти уверавају да смо браћа са католицима чиме утиру пут томе да се на предстојећем Свеправославном Сабору начини следећи корак признавањада смо и ми и они (јеретици) Црква. То је основна сврха документа “Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом”.