НОЋ ВАМПИРА У МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ

                        Јуче, на дан св. Симеона Мироточивог, упркос привременој мери грађанског суда у Чачку којом је дозвољено прогнаним вазнесењским монахињама да са свештеником посете гроб свог духовног оца и приреде парастос – острашћени игуман Тимотеј  је потпомогнут припадницима полиције онемогућио тај чин, услад чега је парастос одслужен на путу, стотинак метара од гроба оца Саве. Том приликом су припадници полицијске управе Чачак забранили Милоју Стевановићу да принесе воштаницу на гроб свог духовног оца уз образложење да их на то обавезује пресуда снабдевена извршном клаузулом.

-О Спасовдану 2012. су Вас попови затекли у манастиру Вазнесење, на молитви у клечећем положају, одакле су Вас извукли,  на силу, до испред капије?

-Да.

-Закамуфлирана полицијска кола у којима је шверцован епископ Хризостом су  Вас покосила, како нам тврде очевици, и Ви сте пали на хаубу возила. Потом су Вас стрпали у ,,марицу“, саслушавали и привели суду, зар не?

-Да.

-Није ли то брука и срамота за једног владику, за преко 100 попова и полицију?

-За оне који љубави имају према папи, најпалијем у грех од Јуде Искариотског до данас и који папу зову ,,свети отац“, то је подвиг пар екселанс. Знате какву су блиставу каријеру себи обезбедили попићи који су ,,јуначки“ побацали фотографије владике Артемија и оца Саве Вазнесењског. Ако им поживи епископ Хризостом, видећете какве ће блиставе каријере имати неки попић Синиша из Гуче и његов парник – јуришник из Чачка што га колеге зову “пекар”, јер се одважио да носи белу мантију. А тек они који су се похвалили владици како су мени набили шпиц од ципеле у ребра, када су ме износили, односно вукли из манастира, по принципу десет на једног.

Али оно што је много важније и што ће остати уписано у књигу нашег зловремја, то је  пад до бола, пад на дно дна у неморал,  у антихришћанство,  у безакоње. Замислите ноћ. Замислите те монахиње, међу којима и неколико такорећи непокретних старица, и игуманију која је деценије изарчила градећи манастир. Замислите, сад, уставно начело о неповредивости стана које гази безумни епископ и кога следи преко стотину помахниталих људи у мантијама избацујући  монахиње напоље у помрчину  из њиховог легитимног стана. И то без суда и пресуде! Без коре хлеба, поњаве, кашике, шаке брашна… И  све то, замислите чудо над чудима: пред очима више десетина чувара уставно-правног поретка, односно  полицајаца које предводе њихове старешине. Све ми се чини да владика и његови слепујући послушници, ако се не покају и не затраже опрост од вазнесењских монахиња, неће моћи мирно спавати после злочина који су починили. А можда ни умрети. Замислите осећај попова кад буду ушушкавали своју децу или унуке пред спавање. Зар мислите да им неће пред очи изаћи калуђерице које су вукли по блату и избацили у помрчину? У планину.

Ето, најважнији моменат вазнесењске ноћи је чињеница да је то  била ноћ вампира, ноћ по тами ходајућих утвара, ноћ бешчашћа, ноћ безумља, ноћ гордости и таштине људске, ноћ бескичмењаштва, ноћ продаје вере за шаку мрвица о коју се ни пси тако жестоко не би отимали, ноћ прогона Светог Духа из вазнесењске светиње, ноћ зла и човекомрзја…

Те ноћи је Епископ са избезумљеним поповима, уз асистенцију полиције, поново урлао распни их, распни. Они су те ноћи од вазнесењске светиње направили Гетсимански врт. Они су, чупајући косу и вукући Христове невесте по блату, поново распињали  Христа. Те ноћи се заиста повамирио дух Јудин и злодух Алојзија Степинца из њихове сестринске им  цркве.

-На то  безумље нико од званичника ни из цркве, ни из државе није реаговао?

-Ко да реагује? Патријарх Иринеј коме је то завичај? Па видесте ли га како празнова, у јеврејској синагоги са потомцима оних што не препознаше, што испљуваше, што осудише и распеше Христа? Зар не чусте да се човек самопрогласио екуменистом? И зар не чусте да папу зове “свети отац”?

-Да се вратимо Вашем случају. Да ли је судија која Вам је изрекла казну била на висини судијског позива?

-То није питање за мене, него за хроничаре. И за судију. Њу питајте. Или проучите њен рукосад.

-Добро, ал Ви сте у једном свом тексту навели да је још Душанов законик прокламовао начело: Судије да суде по закону а не по страху од царства ми.

-Мислио сам на судије од части, а не на судије извршиоце воље властимајућих. Нажалост, поред судија од части и закона има судија од каријере.

-У неким текстовима сте се позивали и на завет мајке Јевросиме: Боље ти је сине сагубити главу него своју огрешити душу.

–То важи за оне који имају главу. И који знају за душу. За Бога.

-У тексту ,,Вазнесењска ноћ“ који је објављен у ,,Православном гласу“ број 6/2012.  Ваш случај се повезује са случајем Ђорђа Мартиновића са Косова од пре тридесетак година. Он је проглашен кривим, кад су му Шиптари  флашом набјеном кроз анални отвор искидали утробу, са образложењем да се самозадовољавао флашом па се тако повредио. Писац поменутог текста каже да би, по сличном сценарију, Ви могли бити проглашени мазохистом, те да сте у том пориву мазохизма имали неодољиву жељу да покидате мишић своје десне ноге, те да Вам је најзгодније било да се сударите с полицијским колима која још шверцују, тј. од народа крију уплашеног а острашћеног епископа.

-Људи су слободни да чине свашта. Али није им све на корист, како учи апостол. Знате ничија до зоре није догорела. Проћиће и моје апсаџије, и моје судије, и ја. Проћиће и изумитељ овог срамног вазнесењског злочина, господин Хризостом. Иза нас ће остати трагови. То су наша дела, наши плодови. По њима ће нас познати они што ће доћи иза нас. Ја верујем да је Ђорђе Мартиновић мученик над којим су нечасни људи извршили безакоње. То безакоње и злочин су прикриле нечасне судије својом срамном пресудом. Зашто? Зато што су то  безбожници који не знају да ће им се мерити њиховом мером.

-Суд је поклонио апсолутну веру оним сведоцима који су Вас ударили колима, па вас затим ухапсили, па вас оптужили и после чак међусобно контрадикторно сведочили.

-Да.

-Изјавама Ваших сведока суд није поклонио веру ,,ако су у супротности са изјавама којима је поклонио веру“ – како стоји у Пресуди.

-Баш тако је казано.

-Али Судија не поклања веру ни својим очима. Наиме у записнику са Вашег саслушања  те ноћи, непосредно после хапшења, Судија констатује: ,,Окривљени показује ударац у лист десне ноге и задобијени крвни подлив који је уочљив“. Зар то није убедљива чињеница?

-У овом случају, што је чињеница била убедљивија, утолико је било горе по чињеницу.

-Хоћете да кажете да је овде важио принцип: ,,Вежи коња где ти газда каже“.

-Ви казасте.

-Интересантно је да Вас је старешина полиције оптужио за две ствари. Прва је да сте се ,,дрско понашали“.

-Тачно. По његовом разумевању ,,реалности“ ово што сам рекао пред народом, полицијом и послушним, али не Богу но мамону, поповима – срећом је забележила камера. И тај видео запис стоји на Јутјубу. Ако коза лаже, рог не лаже.

-Друга ваша кривица је да сте  ,, наскочили на возило“ полиције којим се кријући од народа возио Епископ.

-Једна покојна баба Вујана из мог завичаја, немавши шта да угости кума Живорада који јој је изненада дошао у госте каза: ,,Јој куме, да сам знала да ћеш да банеш, теле би заклала очију ми мојиг“. Иначе је било познато да кад неко хоће да закоље пиле она бежи главом без обзира јер није смела да гледа тај призор.

Тако и ово: замислите овај призор: један младић и ја – старац, ђед који има  шесторо унучади, наскачемо на кола. Чудом неким овај младић, који би теоријски могао да изведе ту виртуозност, је, хвала Богу, ослобођен. А ја сам осуђен.

Чик погодите зашто?

–Који су главни аргументи које сте навели у жалби на првостепену пресуду?

            –То могу да вам кажем уз неопозив услов да овај разговор не објавите до правноснажности пресуде, јер то налажу добри обичаји.

-Прихватам Ваш услов, јер за истину никад није касно. А циљ овог разговора је само истина.

-У реду. У жалби сам, између осталог навео, неколико чињеница које првостепену пресуду чине правном лакрдијом.

Најпре Суд поклања веру онима који су ме ухапсили, саслушавали, привели и сведочили, док, као што приметисте, исказу истинских  сведока  се, априори, не поклања вера.

Друго, Суд не зарезује чињеницу да сведоци – полицајци “сведоче” контрадикторно: један тврди да сам “наскочио” на кола са бочне, други са предње стране…

Треће, Суд заборавља, у пресуди, да је у записнику констатовао да је видео крвни подлив на листу моје десн ноге, што би и ментално необдареног могло навести на закључак да ме је аутомобил покосио услед чега сам пао на хаубу, а не да сам “наскочио” на хаубу возила.

Четврто, другостепеном суду сам презентирао медицинску документацију као и лекарско уверење о задобијеној повреди због које сам био непокретан три недеље, а четврте сам се кретао уз помоћ штака.

-То је ваљда довољно, да другостепени суд наложи преиспитивање пресуде.

-Можда.

-Како то мислите “можда”? Ваљда је истина само једна?

-Истина јесте, ал пресуда и истина на морају увек да се поклапају.

-Али, чекајте. Није ли по теорији права правноснажна пресуда апсолутна истина?

-Е, мој синовче, кад овако, као ја, оседиш, кашће Ти се само. Има она народна: Врана врани очи не вади. Ако мене не би казнили бар 1 динар, онда би Суд обелоданио  саучествовање полиције у невиђеном безакоњу епископа и свештеника у гажењу уставног начела о неповредивости стана. То полицајци из Чачка не би смели учинити самовољно без наређења. А пошто им је неко наредио да пруже логистичку подршку безакоњу, није тешко закључити шта ће да се збуде. Да би сакрили саучешће у безакоњу, мораће се потрудити да пресуда оправда цео поступак и очигледно безакоње. То неће бити први, а вероватно ни потоњи пут.

-Али другостепени суд не може сакрити ваше убедљиве чињенице.

-Уколико су чињенице убедљивије,  утолико горе по њих. Живи били па видели.

***

Виши прекршајни суд  је Пресудом бр: I-115 Прж. 30400/12 од 04. 12. 2012. у целости потврдио првостепену пресуду. У Пресуди и њеном образложењу Суд апсолутно ни не помиње четири горе наведене чињенице  из жалбе нашег саговорника. Заиста: јадне чињенице.

Осим тога интересантно је да Полицијска управа има клаузулу правноснажности Пресуде, па је поступајући по њој, забранила Милоју Стевановићу да на дан св. Симеона Мироточивог запали свећу на гробу свог духовног оца Саве на манастирском гробљу на годишњицу његовог упокојења. Дакле, Пресуда је, по тврдњи полиције, постала извршна иако још није уручена окривљеном.

Негде смо се срели са мишљу: праве се да верују у Бога, а верују само у полицију.