Спречимо скрнављење нишке историје – хоће да се сликају с лобањама!?

Овај чланак је објављен средином прошле године. Ми га преносимо сада као својеврсну опомену наставницима и ђацима који ће ускоро поћи на екскурзије, да се опомену на то како се приступа светињама и местима на којима је мученички пострадао наш народ.

Уредништво

Дуго је већ тема о којој се јавно не прича да српски ђаци с екскурзија, али и многи нишки ученици не знају колико је слободарске крви проливено да би они били данас слободни. Зато покушавају да се сликају у Ћеле Кули, Логору на Црвеном крсту и другим споменицима у врло неприличним позама.

Један снимак девојке (са напућеним уснама према лобањи) на страницама друштвене мреже Фејсбук обишао је многе домове и показао да је под хитно неопходан у свакој школи или образовној установи један јавни час да се деца не би брукала. Јер сликање с лобањама, и селфији у самицама Логора на Црвеном крсту нису њихова већ, заправо, родитељска, али и брука због недостатка опште културе стечене у школи.

Проблеми са школарцима и Аустријанцима

Небојша Озимић, историчар

Небојша Озимић, кустос Народног музеја у Нишу и Логора на Црвеном крсту потврђује нам ова наводе.

Он додаје:

– Основношколци и средњешколци воле да се фотографишу у позама као да придржавају лобању из куле или је љубе, зависи. Врло често су, опет то позе у којима они одозго обгрле лобању, као трофеј. То се углавном догађа са посетама из Србије. Посетиоци из иностранства се према нашем културном наслеђу односе на цивилизован, примерен и на крају очекиван начин – с пуно поштовања. Додуше, посетиоци из Аустрије имају проблем да прихвате да су на логору била највећа мучења управо када је посада логора била састављена од Аустијанаца, на челу са злогласним Шулцом. Многи од њих су убеђени да је целокупна логорска прича измишљена али то је већ проблем са прихватањем одговорности. Логично је да људи воле да се њихова земља памти по валцерима, Штраусу и Моцарту, никоме не треба жиг мучитеља – прича Озимић.

“Википедиа” мења свако лично искуство!?

Озимић каже да се баш лоше осећао када је на Ћеле кули примио оца који је дошао са своја два сина, близанца, од по 10 година.

– Дошли су из Норвешке у село у околини Ниша, одакле је отац. Деца све време фотографишу капелу Ћеле куле, јуре се, отац их пита јесу ли снимили кров..и тако добрих десетак минута. Чекам стрпљиво да дођу у саму кулу, да им испричам оно што мислим да не знају. На крају да виде оно због чега су ваљда и дошли. Кажем то оцу а он ми лаконски одговори: “ Не то није потребно! Већ сам им показао фотографије лобања на википедији!“ Био сам поражен – додаје Озимић.

Улазе и у гаћама и “гилиптеркама” (мајце на бретеле)

– Увели смо правила одевања (дресс цоде, узми који израз оћеш) за посетиоце и проследили агенцијама које доводе групе. Не можеш да у бермудама, јадранкама и мајици на бретеле уђеш тамо где су људи убијани, једноставно није нормално, Мораш да покажеш елементарно поштовање према сенима људи који су у различитим временским интервалима погинули за слободу. Због наведених случајева, увео сам забрану фотографисања. Наравно, увек ће бити дозвољено представницима медија да сниме шта им је потребно али ствари морају да се уозбиље – наводи он.

И кукасти крстови у књизи утисака

– Колика је свест наших суграђана о томе шта имамо говори и чињеница да је Ћеле кула до сада, у последњих 5 година, била на удару провалника најмање 5 пута (ту не рачунам шарање графитом, чупање цвећа око капеле и слично). Посебан проблем се јавља сваке године када је Ноћ музеја и када на логор дође скупина истомишљеника која ишара кукастим крстовима пола књиге утисака. Све то нам јасно говори да недовољно радимо на подизању свести наших суграђана – објашњава Озимић.

М.С.

Извор: Грађанин