Зоран Влашковић – Из колективног центра за избеглице  ОШ “Бранко Радичевић“ у Косовској Митровици

Услови недостојни људског живљења !

Седам станара руиниране школе живи у објекту као у филмовима страве и ужаса без воде, купатила, без иједног читавог прозора на школи и апсолутно нехигијенским условима. – Четири избеглице не могу да брину сами о себи.

–  Један оброк из народне кухиње .

– Без наде за бољи смештај.

Седам станара расељених са Косова и Метохије и један избеглица из Хрватске имају по глави  сигурно највећи стамбени простор у Косовској Митровици !? Они су једини становници велике, напуштене и руиниране  двоспратне некадашње основне школе “Бранко Радичевић“ у центру српског дела Косовске Митровице у којој нема ниједног елементарног услова за живот!

Руинирана школа без иједног прозора, са отпалим малтером и пропалим зидовима а до које се стиже преко велике мутне баре и великим смећем около, савршен је објекат за филмове страве и ужаса ! Ни пролазник ни путник намерник не би помислио  да у таквом објекту има  уопште живота и станара.

Преграђене учионице

Но, управо у таквом колективном избегличком центру самују и живе  недостојан живот седам невољника, расељених и избеглица, од којих њих четворо није у стању да се  брине   само о себи ?

На првом спрату некадашње школе, у полупреграђеним учионицама живе брачни пар  Богдан и Богдана Живковић а у другој учионици Драган Костић чија мајка  Круна живи на другом спрату. На другом спрату су старица 88 – годишња Роксанда Костић, 70 – годишњи избеглица из Шибеника у Хрватској Љубомир Ераковић и Бисерка Машић (59) из  јужног дела К. Митровице.

– Ево, 14 година сам у овој школи. Избегли смо из Првог Тунела, из јужног дела Митровице, јуна 1999. године  прво у Крагујевац а онда смо  дошли у Митровицу. Муж ми је умро пре пар година а ја са сином Драганом и после десет молби општини  за добијање стана још овек сам овде. На три месеца од црвеног крста добијамо помоћ 10 килограма брашна, три литра уља… а један оброк сви овдашњи станари  имамо од народне кухиње  – прича Круна Костић у чијој соби су зидови поцрнели од дима старог шпорета на дрва.

Најстарији станар, старица са 88 година , Роксанда Костић једва да може из собе да изађе каже да су они овде заборављени од свих и да нису добили куће и станове јер нису имали никакву везу у општини!

-После боравка у колективном центру у Бањској код Звечана, овде сам дошао 2007. године. Никог немам од мојих ближњих , немам никаква ни примања! Преживљавам са једним оброком из  народне кухиње и помоћи црвеног крста  – вели  Љубомир Ераковић, избеглица из Шибеника у Хрватској. Каже да никада није посетио родни крај после протеривања! Признаје и да се није честито ни окупао овде, јер руинирана школа нема купатила  па се  он, као и сви станари, купају грејући воду на шпорет и у кориту онда.

Купање у кориту ?

Болесна Бисерка Машић, каже да је расељена из јужног дела Митровице да су јој деца на школовању у Србији . –  Ово није живот што ми живимо овде ! Ово је пасји живот , али шта ћемо кад немамо где! Како и где да ми дођу деца да ме виде овде – јада се  са сузама у очима  болесна Бисерка.

Богдан и Богдана Живковић су  на првом спрату  оронуле школе . Богдан се сваког часа брине о болесној супрузи која  месецима не излази из собе. –  Моја пензија износи 12.600 динара  али да није ове народне кухиње и помоћи црвеног крста  тешко да би са њом преживели. Надамо се да ћемо некада добити нови кров над главом. Овде немамо ништа  али куда ћемо ….. пита се Богдан.

Стални станари објекта , због којег сви врте главом кад га виде , због ружења слике суседних велелепних студентских домова, су  пацови који јуре ходницима.

Највећу бригу остарелим и немоћним станарима избеглицама пружа Драган, син  Круне Костић. Он је најспособнији у  давно напуштеној школи јер и за лекове и за сваку ситницу њему није тешко да донесе комшијама у школи.

У великој давно напуштеној школи, од којих сви окрећу главу, давно се уселила самоћа заборављених невољника који су баш на маргини друштва и цивилизације!? За сада је њихова неизвесност најизвеснија ! Питамо се докле !?