Архимандрит Пантелејмон: Када кућа гори, пожар се гаси споља

(О препреци коју пред сваку православну душу невидљиво постављају “званични антиекуменисти” под окриљем Београдске патријаршије)
А Исус одговарајући им поче говорити: чувајте се да вас ко не превари… (Марко, 13, 5)

Почетак ове године нам је донео приличан број тема које привлаче пажњу епископата, свештенства, монаштва и верног народа. Теме, као што су “историјски” сусрет Московског патријарха са Римским папом, завршна фаза припремања Васељенског сабора, посебно се издвајају… Јасно нам је какво стање влада у Београдској патријаршији, нарочито у последњих пет-шест година а које потпуно је истоветно стању у српској политичкој “елити” која нашу отаџбину води издајничким и наопаким путем. У оквиру целокупне СПЦ, с времена на време се може чути тек понеки глас реаговања на ове значајне теме и догађаје иако, приметно је, много ређе него што је то био случај у прошлости. Могуће је због тога, када се тек понеки од тих ретких гласова и чују – они изазову значајну пажњу и симпатије верног народа.

Ових дана су јавност преплавили антиекуменистички текстови архимандрита Никодима, који би донедавно били један у мноштву гласова који сведоче чисту Православну веру. Међутим, у садашњим условима и степену богоодступништва јерархије СПЦ, ови текстови су привукли пажњу и ван граница Ваљевске епархије, у којој о. Никодим живи и ради. Он је својим актуелним текстовима и интервјуима о горећем проблему у СПЦ (јереси екуменизма) заиста показао извесну дозу храбрости, имајући у виду однос српског патријарха и најмоћнијих епископа према екуменизму који данас управљају нашом Црквом.

Ипак, ради савести и духовне будности не могу а да се кратко не осврнем и не укажем на замку, са надом и молитвом, да моју искреност и добру намеру препозна свако ко прочита овај скроман текст. Дакле, шта је проблем или боље, шта је у овој појави претња спасењу, чистој и мирној савести и духовној будности?
У Србији постоји један број духовника, монаха, теолога и мирјана–интелектуалаца који воде антиекуменистичку борбу у оквиру Београдске патријаршије (назваћемо их „званични антиекуменисти“). Управо ови људи, представљају последњу препреку свакој православној души у Србији,  души која хита ка најисправнијем поступању  у данашњој  борби за свету веру, прекиду литургијско-административног општења са патријархом – екуменистом, сагласно 15. канону прводругог Цариградског помесног сабора. Највећи број православних душа у Србији стоји управо испред ове препреке коју није лако разумети, уочити и распознати. Због тога о. Никодим, о. Венијамин и остали “званични антиекуменисти” са својим знањем, без делања, личe на докторe који, са завојем у руци, тешко рањеном војнику држe предавањa о прострелним ранама, не помишљајући да га превију. „Званични антиекуменисти“ имају кључеве знања, али врата спасења, тј. канонског ограђивања, не отварају. Што је најжалосније, сами не улазе нити пуштају да уђу оне који би хтели (Уп. Мт. 23, 13). Зато ови званични  теолози Београдске патријаршије такође представљају опасност за Цркву Божију као и сами екуменисти. Ово треба да зна свака богољубива душа. Записано је и у светом јеванђељу: “Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих”…. (Откривење Јованово, 3, 15)

Проблем настаје (или боље речено, данас је у СПЦ то заиста истинско духовно огледало) када је потребно определити се за дело и правац духовног патријарха у СПЦ – предводника антиекуменизма у Србији – јединог српског епископа који је јавно заузео бескомпромисан став и чврсту позицију (и због тога примио на себе страдања, лишавања, трпљење и прогон) по питању те савремене и опасне свејереси која прети да разори духовно ткиво СПЦ.

Проблем опет настаје када се помене име Божијег угодника и исповедника свете вере Владике Артемија. Ту се заиста свако на делу показује, као и докле је монах спреман на жртву и одрицања (па и „губитак“ чина, лишавања било чега чиме се тренутно располаже, руководи и свега осталог….) за своју свету Православну веру. Није тешко уочити да је прошло време великих писанија и популистичких беседа и да Господ од нас у овом времену захтева конкретно делање. То нису схватили званични антиекуменисти или су, када се стање у СПЦ још више погоршало, једноставно окренули главу на другу страну, прибојавајући се да не изгубе своје овоземаљске привилегије…. Њихова највећа заблуда, у коју увлаче и све оне који им верују и иду за њима, јесте та:  да када кућа гори – пожар треба гасити изнутра. Шта ће се догодити са људима који стоје у самој ватри и покушавају да је угасе? То је опасна и апсурдна теорија званичних антиекумениста и због тога треба бити духовно будан и опрезан.

На моју жалост и разочарење, о. Никодим је био почасни члан судске (инквизиторске) комисије која је донела пресуду о мом „рашчињењу“ („комисија“ је заправо само слепо спроводила вољу и била непосредни извршилац последњег чина прљаве операције коју је у Јужној Африци спровео патријарх Иринеј) јер сам се, између осталог (како пише у пресуди под наводницима), придружио епархији Рашко-призренској у егзилу са благословом свог духовног оца Епископа Артемија (све је написано под наводницима). У суштини, веома искусан у манипулацијама, патријарх Иринеј наложио је ваљевском епископу шта мора спровести у вези са мојом маленкошћу и на који начин све да се завије у прихватљиву и разложну судско-правну форму. Верујем да о. Никодим не може имати ништа лично против мене и да би му због свега овога можда било помало и непријатно када бисмо се сусрели (ако је његова савест будна), али се уплашио да ће и сам дожевети прогон уколико подигне, посведочи и исповеди пред својим епископом или патријархом, истинску антиекуменистичку борбу и свето исповедништво Владике Артемија.

После добијене “пресуде”, питао сам владику да ли да одговарам (јер сам имао жељу) на позиве из епархије ваљевске, да се одазовем, уложим жалбу на пресуду…. Ава ми је јеванђелски и светоотачки одговорио да не треба да одговарам својим прогонитељима…. Дакле, непосредно и практично, и почасни и активни члан тог суда Епархије ваљевске о. Никодим, учесник је прогона монаштва Епархије рашко-призренске у егзилу које страда и бива прогоњено због свог антиекуменизма. Такође, наше исповедничко монаштво, које сведочи истину о свој погубности екуменистичке свејереси и бори се за чистоту Православне вере, није добро дошло у манастир Преображење који је некада био духовни центар и у коме је о. Венијамин и привукао велики број нашег верујућег народа, управо на тим темељима антиекуменистичке борбе. И то нису усамљени случајеви. Треба разумети овај парадокс. Владика Артемије је данас једини епископ СПЦ који званично и конкретно држи високо уздигнути барјак праведне и богоугодне антиекуменистичке борбе. За свакога ко пази на своју савест и мисли својом главом, ово је сасвим довољно да из свега изведе закључак…

Заиста је наступило време да свака душа верујућа (од епископата, преко монаштва, свештенства, па до мирјана) заузме кристално јасан став из кога, по природи ствари и благослову Божијем, происходи конкретно делање које у овим условима једино има смисла, а то је прекид литургијско-административног општења са патријархом Иринејем (који проповеда свејерес екуменизма) и са свима онима који га следе.

Остаје нам да се искрено надамо и молимо да се свима, који себе сматрају антиекуменистима и борцима за веру, а који делају под омофором Београдске патријаршије и патријарха Иринеја – огрезлих у екуменизам, отворе очи духовне и да разумеју да се (по речима св. Владике Николаја Жичког, које је често изговарао): “Када кућа гори – пожар гаси споља”. Ове речи разобличују све оне који хорски понављају да се и поред свега, ипак треба борити у оквиру Цркве (у овом случају они под Црквом подразумевају Београдску патријаршију под омофором свејеретика Иринеја и екуменистичког Синода).
За крај, на овом месту приличи да искористим део текста Владике Максима који је он раније написао, управо о штети, коју истинском сведочењу свете православне вере у нашој Цркви, наносе тзв. борци за веру и антиекуменисти…. Ево шта о томе пише владика:

“У мору савремене српске духовне сцене појавило се много лажних духовника, који се показују као подједнако штетни као и сама јерес екуменизма, као и сами јеретици екуменисти …. Лажни духовници успављују пробуђене савести својих духовних чада који осећају да је време писања и убеђивања престало и да је дошло време практичног делања и ограђивања од јеретика, једном речју, отвореног подржавања епископа Артемија и његове бробе…. Ови „пастири“ и „духовници“, бојећи се за своје ухљебије и конформизам топлих манастирских конака, које су, авај(!), годинама градили, немају смелост да отворено подрже владику Артемија, иако су, док је то било безбедно по њихове положаје и чинове, били много, много грлатији од епископа Артемија у исповедању истине која упућује на то да је екуменизам јерес и да су екуменисти јеретици. Сада када су екуменисти утврдили своје положаје и осилили се, потпуно заузели сву Српску Патријаршију, када свакоме ко им се успротиви „лети камилавка“, то јест следи рашчињење, ти исти „грлати духовници“ ћуте. Да би ствар била гора, они ућуткују и своја духовна чада и успављују њихове савести, иако та чада говоре и чине само онако како су од тих „духовника“ годинама пре слушали и учили”….

Архимандрит Пантелејмон
Епархија Рашко-призренска у егзилу
Јоханесбург, март 2016. године

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ