Парадокс антиекуменистичких гласова у оквиру екуменизиране СПЦ

 А Исус одговарајући им поче говорити:  чувајте се да вас ко не превари…. (Марко, 13, 5).

“Историјски” сусрет Московског патријарха са римским папом

Почетак ове године нам је донео приличан број тема које привлаче пажњу епископата, свештенства, монаштва и верног народа. “Историјски” сусрет Московског патријарха са римским папом, завршна фаза припремања Васељенског сабора… Јасно нам је какво стање влада у Београдској патријаршији, нарочито последњих пет-шест година. Потпуно је еквивалентно стању у српској политичкој “елити” која издајнички води нашу отаџбину наопаким путем. У оквиру целокупне СПЦ, с времена на време се може чути тек понеки глас реаговања на ове значајне теме и догађаје иако, приметно је, много ређе него што је то био случај у прошлости. Ваљда управо зато, када се тек понеки од тих ретких гласова и чују – они изазову значајну пажњу и симпатије верног народа.

Архимандрит Никодим Богосављевић

Ових дана су јавност преплавили антиекуменистички текстови архимандрита Никодима који би до недавно били само још један од многих гласова сведочења чисте Православне вере, међутим у садашњим условима и степену богоодступништва јерархије СПЦ, ови текстови су привукли пажњу и ван граница Ваљевске епархије у којој о. Никодим живи и ради. Он је својим актуелним текстовима и интервјуима о горећем проблему у СПЦ (јереси екуменизма) заиста показао извесну дозу храбрости имајући у виду однос према екуменизму српског патријарха и најмоћнијих епископа који данас управљају нашом Црквом. Ипак, ради савести и духовне будности, а и као актер догађаја у Ваљевској епархији, не могу а да се кратко не осврнем и не укажем, са надом и молитвом да моју искреност и добру намеру препозна свако ко прочита овај скроман текст, па и сам о. Никодим. Дакле, шта је проблем или боље, шта је у овој појави претња савести и духовној будности? Укратко:

Оца Никодима сам упознао када сам већ био монах у Црној Реци. Братија са Цетиња би нам понекад свраћали и о. Никодим је као искушеник цетињски тада био возач и возио је братију (дакле негде 1998-99…). Увек смо имали братски однос и међусобно поштовање, а интересантно је да је пре манастира живео неко време у Јоханесбургу, па нас је и то некако зближило. Нама који смо тада живели у косовско-метохијским и рашким манастирима, увек је доносило истинску радост иукрепљење када год чујемо да неко од монаштва исповеда праву веру, још од Сопоћанског апела (када су нас својим присуством и беседама почаствовали и укрепили блаженоупокојени старац Јулијан студенички, архим. Венијамин….) и пре па до данас. Није о. Никодим једини антиекумениста у СПЦ. Има их хвала Богу још.

Међутим проблем настаје (или боље речено, данас је у СПЦ то заиста истинско духовно огледало) када се треба определити о делу и правцу духовног патријарха у СПЦ – предводника антиекуменизма у Србији – једином српском епископу који је јавно заузео бескомпромисан став и заузео чврсту позицију (и због тога на делу и практично примио на себе страдања, лишавања, трпљење и прогон) по питању те савремене и опасне свејереси која прети да разори духовно ткиво СПЦ. Проблем настаје када се помене име Божијег угодника и исповедника свете вере Владике Артемија. Ту се заиста на делу показује свако и докле је монах спреман на жртву и одрицања (па и „губитак“ чина, лишавања било чега чиме се тренутно располаже, руководи и свега осталог….) за своју свету Православну веру.

Исечак из пресуде Црквеног суда архимандриту Пантелејмону

Архимандрит Пантелејмон са својим духовним оцем владиком Артемијем

На моју жалост и разочарење, о. Никодим је био почасни члан судске (инквизиторске) комисије која је донела пресуду о мом „рашчињењу“ (заправо само слепо спроводила вољу и била непосредни извршилац последњег чина прљаве операције коју је у Јужној Африци спровео патријарх Иринеј) јер сам се између осталог (како пише у пресуди под наводницима) придружио епархији Рашко-приренској у егзилу са благословом свог духовног оца Епископа Артемија (све су написали под наводницима). У суштини, веома искусан у манипулацијама патријарх Иринеј, наложио је ваљевском епископу шта мора спровести у вези моје маленкости и на који начин све да се завије у прихватљиву и разложну судску форму. Верујем да о. Никодим не може имати ништа лично против мене и да би му због свега овога можда било помало и непријатно када бисмо се сусрели (ако је његова савест будна) али се уплашио сопственог прогона уколико би подигао глас и посведочио и исповедио пред својим епископом или патријархом истинску антиекуменистичку борбу и свето исповедништво Владике Артемија.

Исечак из пресуде Црквеног суда архимандриту Пантелејмону

После добијене “пресуде”, питао сам владику да ли да одговарам (јер сам имао жељу) на позиве из епархије ваљевске да се одазовем, уложим жалбу на пресуду…. Ава ми је јеванђелски и светоотачки одговорио да не треба ништа да одговарам својим прогонитељима…. Дакле, непосредно и практично, и почасни и активни члан тог суда ваљевске епархије (архимандрит Никодим) учесник је прогона монаштва Епархије Рашко-призренске у егзилу који страдају и бивају прогоњени због свог антиекуменизма. Апсолутни парадокс. И то није једини такав случај. За свакога ко пази на своју савест и мисли својом главом, ово је сасвим довољно да изведе закључак… На крају, веома је лако мој став и искуство проверити. Довољно је да новинар у неком од наредних интервјуа упита конкретно поменутог архимандрита о његовом ставу према Владики Артемију – предводнику антиекуменистичке борбе у СПЦ и према прогону, страдању и исповедништву Владике Артемија и његовог многобројног монаштва, ради те исте борбе против свејереси екуменизма о којој пише и говори и сам о. Никодим.

За крај на овом месту сасвим приличи да искористим део текста Владике Максима који је он раније написао управо о штети коју истинском сведочењу свете православне вере у нашој Цркви, наносе тзв. борци за веру и антиекуменисти…. Ево шта о томе пише владика:

“У мору савремене српске духовне сцене појавило се много лажних духовника, који се показују као подједнако штетни, као и сама јерес екуменизма и јеретици екуменисти…. Лажни духовници успављују пробуђене савести својих духовних чада који осећају да је престало време писања и убеђивања и да је дошло време практичног делања и ограђивања од јеретика, једном речју, отвореног подржавања епископа Артемија и његове бробе…. Ови „пастири“ и „духовници“ бојећи се за своје ухљебије и конформизам топлих манастирских конака, које су, авај(!), годинама градили, немају смелост да отворено подрже владику Артемија, иако су, док је то било безбедно по њихове положаје и чинове, били много грлатији од епископа Артемија у исповедању истине да је екуменизам јерес и да су екуменисти јеретици. Сада када су екуменисти утврдили своје положаје и осилили се, заузели сву Српску Патријаршију, када свакоме ко им се успротиви „лети камилавка“ то јест, следи рашчињење, ти исти „грлати духовници“ ћуте. Да би ствар била гора,они ућуткују и своја духовна чада и успављују њихове савести, иако та чада говоре и чине само онако како су од тих „духовника“ годинама пре слушали и учили.”….

Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих…. (Откривење Јованово, 3, 15)

Архимандрит Пантелејмон
Епархија Рашко-призренска у егзилу
Јоханесбург, фебруар 2016. године