Мањи је грех не примити Христа него ли примивши одбацити Га.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Апостолско сведочанство је истинито и несумњиво, браћо моја. Кад би Пилат безбожник сведочио оно што апостоли сведоче, ко би поверовао? Јер је безбожник, а сведочанству безбожника нико не верује. Или кад би цар Ирод, који је због женидбе са својом снахом убио светог Јована Крститеља, кад би тај цар сведочио оно што апостоли сведоче, заиста нико не би веровао. Али кад прости, чисти и непоткупљиви рибари дају своје сведочанство, за које су оставили своје рибарске мреже и своје тихе домове и децу и родбину па чак и отаџбину и поред свега дали се драговољно на смрт за своје сведочанство – онда је то сведочанство истинито и несумњиво.

Какво је то апостолско сведочанство? Ево да пустимо једнога рибара по имену Јована, једнога од синова Заведејевих да сам говори: И ми, вели он, видјесмо и сведочимо да Отац (небески) посла Сина да се спасе свијет. Ко признаје да је Исус Син Божји, Бог у њему стоји и он у Богу. И ми познасмо u вјеровасмо (I Јов. 4, 14).

И стара Европа од пре хиљаду година позна и верова. И беше спремна да буде сведок Господа Исуса Христа пред свима некрштеним народима на земљи. Али сатана закрочи у судбу Европе преко верских старешина њених. Сатана наусти осионе првосвештенике европске да одбаце простоту рибарску и да се уживе у раскош римских ћесара, и да постану господа и висока господа, и војеначалници и дипломати и кнежеви и богаташи. To учини да се народи хришћански на Западу буне и помету. И од тада до сада ти народи су пошли путем супротним Христу и сведочанству апостолском. Радије су читали незнабожачке философе него апостолске посланице. Милији су им били жречеви олимпијски и персијски него ли свештеници хришћански. Више су их веселиле шаране лаже паганске поезије него ли житије светих испосника и мученика Христових. Срамне баханалије старе Јеладе и Рима више су се лепиле за срце њихово него ли спасоносна и пречиста литургија Христова. Све ово није дошло одједном него се постепено све свело на ово што набројасмо. Једном речју: крштени свет вратио се своме прехришћанском незнабоштву. Свети апостол Петар, уз кога су се нарочито везали првосвештеници западни, то изражава овом отвореном и оштром речју кад вели: повраћа се пас на бљувотину своју, и окупана свиња у каљужу (II Петрова 2, 22).

Кудикамо било би им боље – тим западним јеретичким народима – да никад нису ни чули за Христа и његово Јеванђеље нити да су се крстили у Његово име. To им говори и апостол Петар, кога су они присвајали себи као свог искључивог љубимца и кључара раја. Овако им говори: Бјеше им боље да не познаше пута правде, него ли кад нас познаше да се поврате натраг (II Петр. 2, 21). Мањи је грех не примити Христа него ли примивши одбацити га.

Да је остала некрштена и нехришћанска, Европа би да нас била пред Богом Створитељем оно што је и некрштена Индија. И њена би одговорност била малена и шиба блага (Лк. 12, 48). Али она се крстила у име Пресвете и животворне Тројице, у име Оца и Сина и Светога Духа, примила је сведочанство апостолско и држала то сведочанство као најдрагоценије благо хиљаду година. Онда је почела то сведочанство и печат Духа Христова са себе скидати па се враћати на прастару бљувотину својих незнабожачких и људождерских прађедова од пре Христа. Шта је то што апостол именује бљувотином? To je поклоњење идолима, старим измишљеним божанствима, под разним именима, једној шареној гомили која представља људске страсти и похоти, но која је непостојећа. To je враћање од духа на тело, и од живота духовнога на живот телесни. Као што се догодило и са лакомисленим Галати ма, којима апостол Павле, њихов духовни родитељ, упућује овај прекор: О неразумни Галати! Ко вас је опчинио да се не покоравате истини?… Тако ли сте разумни? Понели сте са духом а сада свршујете са тијелом (Гал. 3, 1)! Шта су учинили Галати? Крстили се, призна ли Христа, а после одбацили га и вратили се својим старим фантастичним боговима, и што је увек случај, вратили се под тиранију стихија природних, и почели обожавати страшне силе природне као неука деца која живе само чулним животом и виде само донде докле очи гледају.

Хришћанска Европа, пркосећи својим црквеним старешинама, вратила се на своју бљувотину као некад безбожни Галати. Чему се вратила? Природним стихијама, природи као врховном божанству. Одбацивши животворног Христа, Европа се поклонила полумртвој и мртвој природи, тј. делу Христових руку. To je као кад би неко пуштен био да уђе у царев двор па место да се поклони цару он се почне клањати царевим псима и мачкама и ко њима. До те помрачености, до тог лудила дошла је Европа у 19. и у 20. столећу. Лако ће бити Индији на Страшном Суду, лако и Китају и Јапану, али ће врло тешко бити Европи. Јер је најпре била верна па је изневерила.

А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу, и Он ће те осветлити и спасти. Амин.

Извор: Православље живот вечни