Интегрални текст („Хаванске“) декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила

„Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама“ (2 Кор 13:13).

1.       По вољи Бога и Оца, из Кога произилази сваки дар, у име Господа нашег Исуса Христа, уз садејство Светог Духа Утешитеља, ми, Фрања, Папа римски, и Кирил, Патријарх московски и све Русије, сусрели смо се данас у Хавани. Благодаримо кроз Тројицу прослављеном Богу за овај сусрет, први у историји.

Са радошћу смо се сусрели као браћа по хришћанској вери, која се налазе „од уста устима“ (2 Јн 12), од срца срцу, како бисмо размотрили узајамне односе међу Црквама, насушне проблеме наше пастве, и перспективе развоја људске цивилизације.

2.       Наш братски сусрет догодио се на Куби, на раскршћу путева између Севера и Југа, Запада и Истока. Са овог острва – симбола нада „Новог света“ и драматичних догађаја историје XXвека – упућујемо заједничко обраћање свим народима Латинске Америке и других континената.

Радујемо се томе, што се данас овде динамично развија хришћанска вера. Моћни религијски потенцијал Латинске Америке, њене вековне хришћанске традиције, утемељене у животном искуству милиона људи, представљају залог за велику будућност овог региона.

3.       Сусревши се далеко од старих спорова „Старог света“, са нарочитом снагом осећамо неопходност сарадње католика и православних, који су позвани „са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од нас разлог своје наде“ (1 Пет 3:15).

4.       Благодаримо Богу за дарове које смо примили кроз јављање на свету Његовог Једнородног Сина. Делимо заједничко духовноПредање првог миленијума хришћанства. Сведоци тог Предања су Пресвета Богородица Дјева Марија и свети које поштујемо. Међу њима су безбројни мученици који су сведочили верност Христу и постали „семе хришћанства“.

5.       Упркос заједничком Предању првих десет векова, католици и православни су током више од хиљаду година лишени заједничког причешћа у Евхаристији. Раздељени смо ранама које су нам нанели сукоби из далеке и блиске прошлости, раздељени наслеђеним од предака разликама у поимању и испољавању наше вере у Бога, једног у Три Лица – Оца, Сина и Духа Светог. Жалостимо се због губитка јединства, до кога је дошло због људске слабости и грешности, упркос Првосвештеничкој молитви у Христа Спаса: „да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду“ (Јн 17:21).

6.       Свесни многобројних препрека које треба савладати, надамо се да ће наш сусрет допринети поновном успостављању тог Богом заповеђеног јединства за које се молио Христос. Нека наш сусрет надахне хришћане целог света да са новом ревношћу призивају Господа, молећи се за пуно јединство свих Његових ученика. Нека он – у свету који од нас очекује не само речи, већ и опипљива дела – постане знамење наде свим људима добре воље.

7.       Одлучни да предузмемо све што је неопходно да се превладају наслеђене историјске разлике, желимо да објединимо наше напоре како бисмо сведочили Јеванђеље Христово и заједничко наслеђе Цркве првог миленијума, заједно одговарајући на изазове савременог света. Православни и католици морају научити да једногласно сведоче истину у свим областима, где је то могуће и неопходно. Људска цивилизација је закорачила у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност нам не дозвољавају да не останемо пасивни пред изазовима који захтевају заједнички одговор.

8.       Поглед нам је пре свега усмерен ка оним регионима света, где су хришћани жртве прогона. У многим земљама Блиског истока и Северне Африке истребљују се целе породице, села и градови наше браће и сестара у Христу. Њихови храмови се варварски руше и пљачкају, њихове светиње скрнаве, а споменици уништавају. У Сирији, Ираку и другим земљама Блиског истока са болом посматрамо масовни егзодус хришћана из земље где је започело ширење наше вере, и где су они од апостолских времена живели заједно са другим религијским заједницама.

9.       Позивамо међународну заједницу да се хитно супротстави даљем прогону хришћана са Блиског истока. Дижући свој глас у заштиту прогоњених хришћана, саосећамо и са страдањем припадника других религијских традиција, који су такође жртве грађанског рата, хаоса и терористичког насиља.

10.   У Сирији и Ираку то насиље је већ однело хиљаде живота, оставивши без крова над главом и средстава за живот милионе људи. Апелујемо на међународну заједницу да се заузме за крај насиља и тероризма, и да истовремено кроз дијалог допринесе брзом успостављању грађанског мира. Неопходне су огромне количине хуманитарне помоћи за страдали народ и многобројне избеглице у суседним државама.

Молимо све, ко може да утиче на судбину отетих, укључујући и двојице Митрополитаалепских– Павла и Јована Ибрахима, заробљених у априлу 2013 г., да учине све што могу како би обезбедили њихово што скорије ослобађање.

11.   Уздижемо молитве Христу, Спаситељу света, молећи за успостављање у блискоисточним земљама мира, који и јесте „дјело правде“ (Ис 32:17), за учвршћивање братскогсуживота међу тамошњим различитим народима, Црквама и религијама, за повратак избеглица у своје домове, за исцељење рањених и покој душа невино страдалих.

Обраћамо се свим странама које се могу наћи увучене у сукобе са жарком молбом да пројаве добру вољу и седну за преговарачки сто. Истовремено је неопходно да међународна заједница употреби сва расположива средства како би јединственим, заједничким и координираним напорима окончала са тероризмом. Позивамо све земље које су укључене у борбу са тероризмом да поступају одговорно и промишљено. Позивамо све хришћане и све верујуће у Бога да се својски моле Творцу и Промислитељу света, како би он сачувао Своје створење од уништења, и како не би допустио нови светски рат. Да би мир био чврст и трајан, неопходно је подузети нарочите напоре у смеру повратка заједничким вредностима које нас уједињују, и које су засноване на Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа.

12.   Клањамо се пред мучеништвом свих оних, који по цену сопственог живота сведоче истину Јеванђеља, бирајући радије смрт него да се одрекну од Христа. Верујемо да се мученици нашег времена, који долазе из различитих Цркава, али уједињени заједничким страдалништвом, представљају залог за јединство хришћана. Вама који страдате за Христа, упућује своје речи Апостол: „Љубљени! …радујте се што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили“ (1 Пет 4:12-13).

13.   У ова немирна времена неопходан је међурелигијски дијалог. Различита поимања религијских истина не смеју спречавати људе различитих вера да живе у миру и слози. У овом контексту религијске вође носе на себи нарочиту одговорност за васпитање своје пастве у духу поштовања убеђења оних који припадају туђим религијским традицијама. Апсолутно су неприхватљиви покушаји да се религијским слоганима оправдају злочини. Ниједан злочин не може бити извршен у име Бога, „јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор 14:33).

14.   Сведочећи о највећој вредности религијске слободе, благодаримо Богу за незапамћен препород хришћанске вере у данашњој Русији и у многим земљама Источне Европе, којима су деценијама господарили атеистички режими. Данас су окови милитантног атеизма збачени, и на многим местима хришћани могу слободно да исповедају своју веру. За четврт века овде су подигнуте десетине хиљада нових храмова, отворене су стотине манастира и богословских образовних институција. Хришћанске заједнице се нашироко баве добротворном и социјалним радом, и обезбеђују разноврсну помоћ онима којима је потребна. Православни и католици често раде руку под руку. Они сведоче о јеванђељским вредностима, бранећи заједничке духовне основе људског суживота.

15.   Истовремено, забрињава нас ситуација која се развија у многим земљама, где се хришћани често суочавају са ограничењима религијске слободе и права да се сведочи и живи у складу са својим убеђењима. Пре свега, видимо да претварање неких земаља у секуларизована друштва, отуђена од сваког помена Бога и Његове правде, вуче за собом озбиљну опасност за слободу религије. Забрињава нас данашње ограничавање права хришћана, ако не и њихова отворена дискриминација, у случајевима када одређене политичке снаге, водећи се често веома агресивном идеологијом секуларизма, покушавају да их истисну на маргине јавног живота.

16.   Процес европских интеграција, започет после векова крвавих сукоба, многи су дочекали са надом, као залог мира и безбедности. Без обзира на то, позивамо на опрез пред интеграцијама које не уважавају религијски идентитет. Остајући отворени према доприносима других религија нашој цивилизацији, уверени смо да Европа мора остати верна својим хришћанским коренима. Позивамо хришћане у Западној и Источној Европи да се уједине у заједничком сведочењу Христа и Јеванђеља, како би Европа очувала своју душу, коју су обликовале две хиљаде година хришћанске традиције.

17.   Наш поглед је увек окренут према људима који се налазе у тешком положају, који живе у условима крајње оскудице и сиромаштва у време када материјално богатство човечанства расте. Не можемо бити равнодушни према судбини милиона миграната и избеглица који куцају на врата богатих земаља. Распојасани конзумеризам, карактеристичан за неке од најразвијенијих држава, убрзано троши ресурсе наше планете. Растућа неједнакост у расподели материјалног богатства повећава осећај неправедности новог поретка међународних односа.

18.   Хришћанске цркве су позване да стану у одбрану захтева правде, поштовања традиција народа и аутентичне солидарности са свима који страдају. Ми, хришћани, не смемо заборавити да „што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом“ (1 Кор 1:27-30).

19.   Породица је природно средиште живота човека и друштва. Забринути смо због кризе породице у многим земљама. Православни и католици деле једну и исту представу о породици, и позвани су да сведоче о породици као путу према светости, кроз који се испољава верност супружника у међусобним односима, њихова спремност да рађају и васпитавају децу, солидарност међу нараштајима и поштовање према немоћнима.

20.   Породица је утемељена на браку као чину слободне и верне љубави између мушкарца и жене. Љубав сједињава њихову заједницу и учи их да једно друго прихвате као дар. Брак је школа љубави и верности. Жалимо што су други облици суживота данас уздигнути на исти ниво са овом заједницом, док се из свести друштва истискује библијском традицијом освећена представа о очинству и материнству као нарочитом позиву мушкарца и жене у браку.

21.   Позивамо све да поштују неотуђиво право на живот. Милионима деце се одузима сама могућност да се појаве на свету. „Глас крви“ нерођене деце „вапије према Богу“ (cf. 1 Мој 4:10).

Појава такозване еутаназије доводи до тога да остарели и немоћни почињу да се осећају као бреме за своје најближе и друштво у целини.

Такође смо забринути пред распрострањеношћу биомедицинских технологија репродукције, јер је манипулација човечјим животом – удар на основе човековог бића, створеног по лику Божјем. Сматрамо својом обавезом да укажемо на непромењивост хришћанских моралних начела, заснованих на поштовању достојанства човека, који је позван у постојање у складу са замисли свога Творца.

22.   Желимо данас да се нарочито обратимо хришћанској омладини. Ви, млади, не треба да „талент свој сакријете у земљу“ (Мт 25:25), већ да користите све способности које вам је даровао Бог да учвршћујете у свету истину Христову, оваплоћујући у животу јеванђељске заповести љубави према Богу и ближњем. Не бојте се да идете против матице, бранећи истину Божју са којом се веома често не слажу савремене секуларне норме.

23.   Бог вас воли, и од сваког од вас очекује да будете Његови ученици и апостоли. Будите „светлост света“, како би у вашем окружењу „видели ваша добра дела и прослављали Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5:14-16). Васпитавајте децу у вери хришћанској, предајте им „многоцјено зрно бисера“ вере (Мт 13:46), које сте ви добили од ваших родитеља и предака. Не заборавите да сте „купљени скупо“ (1 Кор 6:20) – по цену смрти на крсту Богочовека Исуса Христа.

24.   Православни и католици су уједињени не само заједничким Предањем Цркве првог миленијума, већ и мисијом проповедања Јеванђеља Христовог у савременом свету. Та мисија подразумева узајамно поштовање чланова хришћанских заједница, и искључује сваки облик прозелитизма.

Ми нисмо супарници, већ браћа: то поимање треба да води све наше узајамне односе, као и односе са спољашњим светом. Позивамо католике и православне у свим земљама да уче да живе заједно у миру и љубави, и да „исто мисле међу собом“ (Рим 15:5). Недопустиво је користити нечасна средства како би се принуђивали верници да пређу из једне Цркве у другу, занемарујући њихову религијску слободу и сопствене традиције. Позвани смо да оваплоћујемо у животу завет апостола Павла и „ширимо Јеванђеље не тамо, гдје име Христово бјеше познато, да не зидамо на туђем темељу“ (Рим 15:20).

25.   Надамо се да ће наш сусрет начинити допринос помирењу тамо где постоје трзавице међу гркокатолицима и православнима. Данас је очигледно да метод „унијатства“ прошлих векова, који је претпостављао привођење једне заједнице у јединство са другом кроз њено отргнуће од њене Цркве, није пут ка поновном васпостављању јединства. Истовремено, црквене заједнице које су се појавиле као резултат историјских околности, имају право да постоје и чине све што је неопходно за задовољавање духовних потреба својих верника, тежећи к миру са суседима. Православним и гркокатолицима потребно је помирење и проналазак узајамно прихватљивих облика коегзистенције.

26.   Осуђујемо сукоб у Украјини, који је однео већ толико много живота, који је донео неизмерна страдања мирном становништву, и који је гурнуо друштво у дубоку економску и хуманитарну кризу. Позивамо све стране у сукобу на разум, социјалну солидарност, и на акцију усмерену према изградњи мира. Позивамо наше Цркве у Украјини да раде у прилог достизања друштвене слоге, да се суздрже од учествовања у конфронтацији, и да не подржавају даљи развој сукоба.

27.   Изражавамо наду да ће се раскол међу православним верницима у Украјини превладати на основу постојећих канонских норми, како би сви православни хришћани у Украјини живели у биру и слози, и како би католичке заједнице у земљи томе доприносиле на начин који ће чинити наше хришћанско братство све очигледнијим.

28.   У савременом свету – истовремено многоликом и уједињеном заједничком судбином – католици и православни позвани су да братски сарађују на проглашењу Јеванђеља спасења, на заједничком сведочењу моралног достојанства и аутентичне људске слободе, „да свет верује“ (Јн 17:21). Тај свет, у коме се све брже поткопавају духовни стубови људског постојања, очекује од нас снажно хришћанско сведочење у свим сферама личног и друштвеног живота. Од тога да ли ћемо ми у преломну епоху заједно унети сведочанство Духа истине умногоме зависи будућност човечанства.

29.   У неустрашивом исповедању правде Божије и Благовести спасења нека да нам помогне Богочовек Исус Христос, Господ наш и Спаситељ, који нас духовно оснажује Својим непоколебивим обећањем: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12:32).

Христос је источник радости и наде. Вера у Њега преображава живот човечји, испуњава га смислом. У то су се на сопственом искуству уверили сви они, којима можемо рећи, речима апостола Петра: „Који некада не бијасте народ, а сада сте народ Божији; који не бијасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Пет 2:10).

30.   Испуњени благодарношћу за дар узајамног разумевања, који се јавио током нашег сусрета, обраћамо се са надом Пресветој Богомајци, речима древне молитве: „под Твоју милост прибегавамо, Богородице Дјево“. Нека ПреблагословенаДјева Марија својим залагањем ојача братство свих оних који је поштују, како би они, у време које определи Бог, били поново сабрани у миру и слози као један народ Божји, на славу Једносушне и Недељиве Тројице.

Епископ римски, Папа Католичке цркве Фрања

Патријарх Московски и све Русије Кирил

У Хавани, 12. фебруара 2016. године.

Извот: Нова српска политичка мисао