Шта је тачно (само)проглашено у Приштини 17.2.2008?

Насупрот у широј јавности форсираном ставу да је „Саветодавно мишљење Међународног суда правде о усклађености са међународним правом једнострано проглашене независности везане за Косово“ од 22.7.2010. дало за право протагонистима, спонзорима и симпатизерима „косовске независности“ и фактички поништило српско полагање права на сопствену покрајину, пажљиво читање одлуке МСП нам говори супротно: да је према Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, Косово и Метохија и даље саставни део Републике Србије. Штавише, из Саветодавног мишљења МСП произилази да је садашња творевина која се представља као „Косово“ производ једностраног чина самопрокламоване групе грађана, обзнањеног 17. фебруара 2008. у Приштини у форми тзв. „Декларације о независности Косова“ – изван оквира Резолуције 1244, односно изван правног поретка којег је успоставио Савет безбедности УН. А, опште је познато да нико до дан-данас није укинуо нити променио ни Резолуцију 1244 ни правни оквир који је она дефинисала.

Годишњица овог насилног, једностраног чина је повод за подсећање да, правно гледано, нико до дан-данас није успео да легитимно оспори право Србије на Косово и Метохију. Томе у прилог, вреди подсетити се како је Међународни суд правде окарактерисао природу онога што се десило на данашњи дан, 17. фебруар, пре 8 година.

Члану 76 Саветодавног мишљења МСП описује шта се 17.2.2008. тачно десило:

„Декларација о независности је усвојена на састанку одржаном 17. фебруара 2008, пошто је за њу гласало 109 од 120 чланова Скупштине Косова, укључујући Премијера Косова и Председника Косова (који није био члан Скупштине). Десет посланика Скупштине који су представљали заједницу косовских Срба и један посланик који је представљао заједницу косовских Горанаца одлучили су да не присуствују састанку. Декларација је написана на два листа папируса и прочитана, изгласана и затим потписана од стране свих присутних представника. Она није прослеђена Специјалном представнику Генералног секретара УН, нити је објављена у Службеном гласнику Привремених институција самоуправе на Косову“.

Затим се у члану 77 описује реакција Србије:

Члан 77:

По објављивању Декларације о независности, Република Србија је обавестила Генералног секретара да је усвојила одлуку по којој та декларација представља насилно и једнострано отцепљење дела територије Србије, и да она не производи никакве правне последице, ни за Србију ни за међународноправни поредак (док. S/PV.5839 Уједињених нација; Извештај Генералног секретара о Мисији Привремене администрације Уједињених нација на Косову, док. S/2008/ 211 Уједињених нација). По захтеву Србије, 18. фебруара 2008. је одржано хитно јавно заседање Савета безбедности, на којем је учествовао г. Борис Тадић, председник Републике Србије, одбацивши Декларацију о независности као незаконит акт који је Народна скупштина Републике Србије прогласила ништавим (док S/PV.5839 Уједињених нација)“.

Као што ће се видети у даљем тексту, Саветодавно мишљење МСП суштински даје за право званичном српском ставу изнетом на заседању Савета безбедности УН од 18.2.2008. године.

У члану 102 МСП изражава своју намеру да утврди тачан идентитет аутора декларације:

„Суд треба да утврди да ли је декларација о независности од 17. фебруара 2008. представљала акт ‘Скупштине Косова’, једне од Привремених институција самоуправе основаних према Поглављу 9 Уставног оквира, или су они који су декларацију усвојили деловали у неком другом својству“.

Члану 105 говори о томе како су аутори декларације о независности сами себе видели и шта су им биле намере:

„Декларација о независности одсликава свест њених аутора да су преговори о коначном статусу пропали и да је наступио критичан тренутак за будућност Косова. Преамбула декларације помиње ‘вишегодишње међународно спонзорисане преговоре између Београда и Приштине по питању нашег будућег политичког статуса’ и изричито ставља декларацију у контекст неуспеха преговора о коначном статусу, с обзиром да наводи да ‘никакво међусобно прихватљиво решење статуса није било могуће’ (десети и једанаести став преамбуле). Полазећи од тога, аутори декларације о независности истичу своју решеност да ‘реше’ статус Косова и пруже народу Косова ‘јасноћу у вези његове будућности’ (тринаести став преамбуле). Ова терминологија указује да аутори декларације нису настојали да делују у оквиру стандардног оквира привремене самоуправе Косова, већ им је циљ био да установе Косово ‘као независну и суверену Државу’ (став 1). Стога, они који су декларацију усвојили нису имали намеру да она ступи на снагу у оквиру правног поретка који је створен за привремену фазу, нити је она то могла. Напротив, Суд сматра да аутори декларације нису деловали, нити су намеравали да делују, у капацитету институције створене и овлашћене да делује у оквиру тог правног поретка, већ су предузели да усвоје меру чија ће важност и последице бити изван тог поретка“.

Члан 106 описује како су протагонисти једностраног проглашења независности објавили намеру да узурпирају ингеренције које припадају искључиво Специјалном представнику Генералног секретара УН:

„Овај закључак подупире чињеница да су аутори декларације предузели да испуњавају међународне обавезе Косова, посебно оне које је за Косово креирао УНМИК (став 9), и изричито и свечано објавили обавезе Косова према трећим Државама у складу са обавезама наведеним у декларацији (став 12). Насупрот томе, под режимом Уставног оквира, сва питања везана за руковођење спољних односа Косова била су под искључивом ингеренцијом Специјалног представника Генералног секретара:

(м) склапање споразума са државама и међународним организацијама у свим стварима везаним за РСБУН 1244 (1999);

(н) надзор над испуњавањем обавеза из међународних споразума који су склопљени у име УНМИК-а;

(о) спољни односи, укључујући са Државама и међународним организацијама… (Глава 8.1 Уставног оквира, ‘Овлашћења и Обавезе које припадају СПГС-у),

у складу са којим се Специјални представник Генералног секретара само консултује и сарађује са Привременим институцијама самоуправе по овим питањима“.

Члан 107 изричито наводи да творци декларације нису исто што и Скупштина Косова, односно орган Привремених институција самоуправе предвиђених правним поретком који је успостављен под окриљем УН:

„Одређене појединости у тексту декларације као и околности њеног усвајања такође наводе на исти закључак. Нигде се у изворном тексту декларације на албанском језику (који је једини аутентични текст) не помиње да је декларација дело Скупштине Косова. Речи ‘Скупштина Косова’ појављују се у заглављу декларације само у енглеском и француском преводу у досијеу приложеном у име Генералног секретара. Језик који је коришћен у декларацији разликује се од језика који се користи у актима Скупштине Косова, с обзиром да први пасус почиње фразом: ‘Ми, демократски изабрани вођи нашег народа…’ док акти Скупштине Косова користе треће лице једнине.“

„Уз то се процедура везана за декларацију разликовала од процедуре коју је користила Скупштина Косова за усвајање законодавних аката. Прецизније, декларацију су потписали сви присутни, укључујући и Председника Косова, који (као што је наведено у члану 76) није био члан Скупштине Косова. Заправо, особе које су усвојиле Декларацију о независности себе дефинишу у самом тексту као ‘демократски изабране вође нашег народа’ непосредно пре саме Декларације о независности (‘путем ове декларације проглашавамо Косово независном и сувереном државом‘, члан 1). Такође се примећује да декларација није прослеђена Специјалном представнику Генералног секретара ради објављивања у Службеном гласнику“.

Члан 108 потврђује да ни сам представник Генсека УН није сматрао да је декларација акт Привремених институција самоуправе:

„Реакција Специјалног представника Генералног секретара на Декларацију о независности такође има одређену важност. Уставни оквир је дао Специјалном представнику моћ надзора и, у одређеним околностима, поништавања акта Привремених институција самоуправе. У претходним случајевима, поготово у периоду између 2002. и 2005, када је Скупштина Косова предузела иницијативе у циљу промоције независности Косова, Специјални представник је оценио да један број аката није у складу са Уставним оквиром, односно да ‘превазилазе домет компетенција [Скупштине]‘ (Досије Уједињених нација бр. 189, 7. фебруар 2003), и да, стога, превазилазе овлашћења Скупштине Косова.

Ћутање Специјалног представника Генералног секретара у вези декларације од 17. фебруара 2008. указује да он није сматрао да је декларација била акт Привремених институција самоуправе који је требало да почне да делује у склопу поретка за чији је надзор он био овлашћен. Како пракса показује, он би био дужан да реагује на акте Скупштине Косова за које је сматрао да су ultra vires, тј. изван њених прерогатива.

Суд прихвата да у Извештају Генералног секретара о Мисији привремене администрације Уједињених нација на Косову, поднетом Савету безбедности 28. марта 2008. пише да је „Скуптина Косова одржала седницу током које је усвојила ‘Декларацију о независности’, чиме је прогласила Косово као независну и суверену Државу“ (Док. Уједињених нација S/2008/211, став. 3). То је био нормалан периодични извештај о активностима УНМИК-а, у циљу обавештавања Савета безбедности о дешавањима на Косову; он није био намењен као правна анализа декларације или својства у ком су деловали они који су је усвојили“.

Члан 109 јасно закључује да су лица која су прогласила независност фактички самозванци:

„Стога Суд закључује да аутори декларације о независности од 17. фебруара 2008. нису деловали у својству једне од Привремених институција самоуправе у склопу Уставног поретка, него као лица која су деловала као представници народа Косова изван оквира привремене администрације“.

Чланови 114-117 показују да Резолуција 1244 у свом тексту нигде не препознаје актере проглашења независности. Наравно, тиме МСП жели да истакне да доносиоци Декларације о независности нису кршили међународно право – али тиме МСП прави јасан дисконтинуитет између правног поретка предвиђеног Резолуцијом 1244 и свега што је уследило након акта самопроглашења „косовске независности“ од 17.2.2008. Другим речима, управо су самопроглашене институције садашњег „Косова“ оне истинске паралелне институције.

Члан 114:

„Суд примећује да је суштински циљ Резолуције 1244 Савета безбедности (1999) стварање привременог режима на Косову, с намером да се дугорочни политички процес усмери ка постизању коначног статуса. Резолуција не садржи никакве одредбе које се тичу коначног статуса Косова или услова његовог постизања…

Стога Резолуција 1244 (1999) не искључује објављивање декларације о независности од 17. фебруара 2008, пошто та два инструмента делују на различитим нивоима: за разлику од Резолуције 1244 (1999), декларација о независности представља покушај да се коначно утврди статус Косова“.

Члан 115, уз позивање на члан 58, именује актере на које се Резолуција 1244 односи, а који су специфично наведени у Резолуцији: Савезну Републику Југославију и њене оружане снаге, међународно цивилно и безбедносно присуство, државе чланице УН, органе УН попут Генералног секретара и његовог Специјалног представника, КФОР, Међународни трибунал за бившу Југославију и, најзад, ОВК и друге наоружане групе косовских Албанаца. Изван тога „не постоје индиције у тексту Резолуције 1244 Савета безбедности (1999) да је Савет безбедности намеравао да, мимо тога, наметне специфичне обавезе деловања или забране деловања неким другим актерима“.

Члан 117, пак, изричито подвлачи да, за разлику од претходних резолуција везаних за косовску кризу, наведених у члану 116 (резолуције 1160, 1199, 1203) Резолуција 1244 не наводи „вођство косовских Албанаца“ као једног од актера на које се Резолуција односи:

„Таквог помињања вођства косовских Албанаца или других актера, осим прилично уопштеног помињања ‘свих заинтересованих’ (члан 14), нема у тексту Резолуције 1244 Савета безбедности (1999)“.

Стога, наводи се у члану 118:

„… Суд не може да прихвати аргумент да Резолуција 1244 Савета безбедности (1999) садржи забрану против проглашавања независности која би се односила на ауторе Декларације о независности…“

Да би се затим, у члану 119, закључило, фактички, да су актери проглашења независности изван правног поретка успостављеног од стране УН, па се тако он на њих и на њихову декларацију и не односи, и да стога они нису ни прекршили Резолуцију 1244:

„Суд стога налази да Резолуција 1244 Савета безбедности (1999) није спречавала ауторе декларације од 17. фебруара 2008. да објаве Декларацију о независности од Републике Србије. Дакле, декларација о независности није прекршила Резолуцију Савета безбедности 1244 (1999)“.

По истој логици, МСП закључује да декларација није прекршила ни Уставни оквир успостављен од стране УНМИК-а, с обзиром на то да Декларација о независности – ово је врло битно – није дело Привремених институција:

Члан 120:

„Сада ће се Суд бавити питањем да ли је Декларација о независности од 17. фебруара 2008. прекршила Уставни оквир успостављен под покровитељством УНМИКА-а. Поглавље 5 Уставног оквира дефинише овлашћења Привремених институција самоуправе Косова. Један број Држава које су учествовале у поступку пред овим Судом је изнео аргумент да је доношење декларације независност акт изван овлашћења Привремених институција самоуправе, како то предвиђа Уставни оквир“.

Члан 121:

„Суд је, међутим, већ утврдио (види чланове 102 до 109 горе) да Декларацију о независности од 17. фебруара 2008. нису објавиле Привремене институције самоуправе, нити је била намера да тај акт ступи на снагу, или да има стварну снагу, унутар правног поретка у оквиру ког су деловале те Привремене институције. Из тога происходи да аутори Декларације о независности нису били ограничени оквиром овлашћења и обавеза који је успостављен ради управљања деловањем Привремених институција самоуправе. Стога, Суд закључује да Декларација о независности није прекршила Уставни оквир“.

Шта из свега овога произилази? Један једини закључак: садашње „државне“ структуре у Приштини, које је признало (а за велику већину се зна и под каквим притисцима) преко 100 држава на свету – немају никакве везе са Резолуцијом 1244. Оне су настале изван ње, изван правног поретка успостављеног од стране УН, који и даље постоји. Истина, МСП је утврдио да су Косметски Арбанаси имали право да узурпирају право да прогласе независност преко својих самопрокламованих „демократски изабраних вођа“, односно да политички изразе своје виђење коначног статуса КиМ. Но – то право свакако, према резоновању МСП, имају и друге етничке групе на КиМ, односно њихове „демократски изабране вође“ (а нигде се не наводи каква је то тачно процедура која некоме даје статус „демократски изабраног“). Наравно, то се на првом месту односи на Србе на Косову и Метохији.

Другим речима, нема ничега у међународном праву, како га је протумачио МСП, што обавезује и једног актера на КиМ да се подреди поретку самопрокламованих власти у Приштини, нити и једног другог државног или међународног актера, било Србију или неку другу државу, да садашње „државне“ институције у Приштини призна. Стога нема никаквог правног разлога нити обавезе да власти у Београду приморавају Србе (а, стога, и остале неалбанце) да се „интегришу“ у самопрокламоване „институције“ Приштине. Обавезе могу да буду само политичке природе, али то са правом нема везе.

Стога све приче о некаквој „статусној неутралности“ бриселског процеса, или било ког другог процеса у ком учествују садашње самопроглашене структуре власти у Приштини – једноставно не пију воду. Ако се само прочита Саветодавно мишљење МСП, јасно је да се статусна неутралност може наћи искључиво унутар Привремених институција самоуправе успостављених Уставним оквиром, произашлим из Резолуције1244 – а МСП је јасно рекао да су доносиоци декларације о независности искорачили изван Уставног оквира.

Истинска статусна неутралност не станује изван тих оквира, дефинисаних од стране УН. Изван њих станују једино покушаји – који, сада знамо, нису противни међународном праву – да се установи коначни статус. Косметски Арбанаси су то право искористили. Исто то право, дакле, имају и Срби на КиМ (а и остале националне заједнице које су заинтересоване). То право, оверено од стране МСП, се Србима на КиМ ускраћује. И то на првом месту од стране власти у Београду. Самопроглашене институције у Приштини су изабрале да коначни статус буде – независност. Свака власт у Београду има, дакле, право да прогласи и алтернативни коначни статус – аутономију Косова и Метохије унутар Србије, и да формира институције аутономије, односно Скупштину Аутономне покрајине КиМ. И да прогласи садашње приштинске структуре – као паралелне. Јасно је да се садашње приштинске структуре ни по једном основу не могу називати „Привременим институцијама самоуправе“ – јер је чак и сам Међународни суд правде рекао да оне то нису, као и да било какав договор који се са њима склапа већ, по дефиницији, излази из оквира статусне неутралности, с обзиром да су приштинске институције већ (само)прогласиле свој коначни статус – независност.

Косово и Метохија је исувише озбиљна ствар да би се олако третирала. Не само због историје, симболике, државности, Устава – већ и због међународноправних импликација које оно носи, попут верига на којима се мери правда, па и судбина света. Дакле, неозбиљна су позивања на некакву „реалполитику“, „реалност“ и слично. Право је право, и не може и не сме да има везе са било чијим чисто прагматичним интересима. Уосталом – као тренутно врло слабој држави, Србији је далеко јаче упориште међународно право, него закон џунгле који признаје једино „реалност“. Чак се и моћна Русија позива на међународно право у Сирији, што јој даје несразмерну снагу у односу на, у збиру, далеко јаче противнике. Чак се и западне силе труде да обезбеде какво-такво правно покриће, чак и за своје најагресивније акције.

Важно је знати да је и Србији таква опција на располагању, односно да је право на њеној страни. Само је питање када ће она почети да ту чињеницу схвата, и да је користи.

Извор: Фонд стратешке културе