Апокалиптичка будућност Српске православне цркве?

Имајући у виду збивања у државама чланицама Европске Уније која се односе на верске заједнице, а схватајући да нас актуелни политички режим гура у ту „Европу“, дозвољавамо себи мало слободе да кажемо о томе шта је нама Србима намењено када је у питању наше Светосавље. Оно што следи су само наша размишљања заснована на савременим догађајима. Не дао Бог да се она остваре!

Србија на путу ка статусу у Европској Унији у наредној деценији суочиће се са неколико крупних и историјских питања. Прво питање је везано за духовну слободу, права и организацију Српске православне цркве.

Концепција садашње Европске Уније не може да прихвати Српску православну цркву онакву каква је данас поготову због њеног утицаја на народ. Зато ће Српска православна црква бити доведена на руб историјске провалије. Гурање преко руба је предвиђено за политичку олигархију састављену од представника Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије.

Први захтев биће уперен ка изједначавању Српске православне цркве и свих осталих признатих верских заједница са верским сектама и покретима. Како је Српство готово изједначено са Светосављем, српском варијантом православног хришћанства, оно ће се дробити на разне начине: У БЈРМакедонији и Словенији Срба нема, у Хрватској су око 3 одсто од укупног становништва, Србији је отето Косово и Метохија а остатак је под меком окупацијом.

Мондијализација и екуменизација су метод за уклапање у римокатоличко-протестантски систем, који је сасвим супротан од православног односно од Светосавског. Стратегија духовног унијаћења Српства реализоваће се преко промена канонских вредности у литургијском и јавном наступу Српске православне цркве под диктатом државне власти. Мада је Свети архијерејски сабор одбацио промену вековних свештенослужби, поједини архијереји се тога не придржавају. Тако су литургијске промене довеле до великих ломова међу свештенослужитељима и верном народу какви се не памте од Светога Саве. Друга фаза је регионализација. Она је већ почела оснивањем такозваних Епископских савета и проглашењем Православне цркве у Црној Гори. Најаве о промени Устава Српске православне цркве би требале да успоставе митрополитански систем, организацију која је карактеристична за прве векове хришћанства. Митрополитански систем разбиће Светосавску цркву регионализацијом то јест стварањем помесних заједница у новоформираним државама на територијама бивше Југославије. Те нове „Цркве“ неће имети у свом називу префикс Српска! Па ни у Србији!

Практична политика Европске Уније ускоро ће захтевати признање геј и лезбо популације у оквиру Српске православне цркве на начин како се инструметализује та популација у римокатоличким државама попут Шпаније и Француске и скорашњем притиску на Италију. Европска политика захтева да се у оквиру наше Цркве признају хомосексуални бракови и право усвајања деце тих заједница. Такав удар на Римокатоличку цркву као некадашњој темељној вертикали Европске Уније пренеће се и на православне државе Бугарску, Румунију и Грчку, као темељ људских и мањинских права. Европска Унија све више тежи једној духовној идеји идеологије „New age“ односно слободи исповести свих религија без доминације и канонских ограничења.

Србија ће се притискати да се црквено „дроби“ и на тај начин умањи не само утицај Српске православне цркве већ да се ослаби  духовно и национално српски народ „по дубини“ у наредних дест година.

Преко политичких институција и партија вршиће се велики притиска на Српску православну цркву да омекша према хомосексуалној групацији и да је прихвати као део друштвене реалности са правом да се геј популације изјашњавају као припадници православља уз интегралне полне слободе. Интенција моћних, пре свега геј политичких олигархија у Европској Унији, је да се та популација инструметализује у политичким партијама где ће деловати као неформале лоби групе, а онда да се формирају самостално партије хомосексуалаца које ће легитимно учествовати на изборима (у оквиру неке коалиције) и бити заступљене у парламенту Србије као посланички клуб. Евидентно је да ће геј популације свој утицај видети преко партије ЛДП Чедомира Јовановића али и других водећих партија које буду имале подршку у врху естаблишмента Европске Уније, пре свега у Немачкој, Француској, Шпанији, Италији. Ни Социјалистичка патрија Србије не заостаје у том погледу. Зар у врху те странке не седе активисти такозване „геј стрејт алијансе“, зар смо заборавили на речи министарке здравља и министра просвете о хомосексуалцима…

Дух Европске Уније из сфере економије прешао је у политичку сферу. На крају ће се формирати три центра. Први центар је Брисел као админстративна структура, други је Берлин као центар немачких интереса и трећи је Ватикан.

Ватикански центар би требало да обједињује и спаја све хришћанске заједнице и води дијалог са православним црквама, пре свега са Цариградском патријаршијом, потом Румунском и Бугарском уз истовремени притисак на Српску и њено Светосавље. Далеки циљ је удар на Руску православну цркву на више фронтова, на пример посредставом унијатских заједница у Украјини, Белорусији и Русији и финасирањем група отпадника.

Државни врх Србије у периоду од наредних десет година вршиће јак притиска на Српску православну цркву да подржи принципе укључивања Србије у Европску Унију рачунајући и низ непринципијелних „толеранција“ кроз које мора или треба да прође Српска православна црква: регионализација Цркве, признавање хомосексуалне полулације, активна политика у духовној глобализацији. Да ти притисци већ постоје потврђују изјава Ивице Дачића на степеницама Саборне цркве у Београду речена после беседе патријарха Иринеја у том храму, наводног финансијског скандала у Архиепископији београдско-карловачкој, Томислава Николића о равноправности Српске православне цркве и полицијске владине организације „Црногорска православна црква“ са Цетиња…

Не дао Бог да буде овако!

Томислав Кресовић,  публициста / Вељко Ђурић Мишина, др историјских наука / Борба за веру