На обронцима Фрушке горе крије се заједница какву нема нико у Европи!
Шумска заједница Беочин основана је 1903. године од стране сиромашних сељака који су то време радили у шуми двојице аустријских племића. То је тада било на периферији монархије и овим племићима шума у суштини није била од велике важности. Старим Беочинцима, прецима данашњих становника овог насеља, шума је представљала скоро па једини извор прихода.
Тако је господин Богдан Глумац, тадашњи сеоски учитељ и један од ретких „људи од пера“, како се тада говорило, сакупио све сељаке на посебну скупштину и предложио им да шуму купе заједничким снагама. Изјавио је: „Ко хоће да поседује шуму, нека устане!“ – и устали су сви. Свих 79 чукундеда и прадеда данашњих Беочинаца. Међутим, нико од њих није имао новца.
Тада се родила идеја да подигну кредит из Српске банке у Загребу и то на тај начин што је сваки земљорадник заложио целокупно имање и сваки од њих је имао исти терет кредита. Изазов је био велик, улог вредан колико и цела породица, те је од 79 првобитних задругара остало њих 46. Ови вредни сељаци наредних 17 година радили су само да би отплатили свој део кредита не би ли коначно постали власници шуме. У томе су успели и данас су њихови потомци, људи који су своје парче Фрушке горе наслеђивали с колена на колено, равноправни сувласници Беочинске шуме.
Уговор за књигу рекорда: Необорив читавих 113 година
Уколико се питате како је један „обични“ уговор успео да се одржи од 1903. године, па све до данас, у другој деценији 21. века, одговор лежи у његовом квалитету. Како и данас причају чланови Заједнице, те сви они правници који су бацили око у правцу овог документа, учитељ Глумац овај је уговор срочио беспрекорно, готово визионарски. Написао га ручно, на немачком и српском језику, а оригинални документ, као и целокупна историја Шумске заједнице, и данас се чува у каси Удружења. Када је био готов и предложен сељацима, сви су га моментално потписали, сем њих пар који су били неписмени. Тај моменат је најлепше описан у летопису „Наш век“ објављеном за стогодишњицу Шумске заједнице, а у ком се каже: „Лепо је видети: и пре сто година беочински сељаци су били писмени – потписали су тај документ својеручно, а учитељ Глумац учинио је то за оних неколико који то нису умели“.
По уговору, цела ова шума која се простире од данашњег Беочин села па све до Црвеног чота представља грунтовно власништво и подељена је у идеалне делове. Сви располажу шумом, али нико не може да каже „Ово је моје!“. Будући да нико не зна који је његов део, не може ни сам да је посече, нити да свој део учини независним. Идеални део као такав може да се прода, али искључиво члановима заједнице. На тај начин ова шума остаје у власништву наследника старих беочинских сељака који су у ову шуму уложили све што су имали. Уколико наследника има више, оригинални део се даље цепка, исто на нове идеалне делове. Исто тако, ниједан члан не може да се изопшти из Удружења, нити могу да му се одузму дрва, могуће је само забранити му учешће у њеном раду уколико се он оглуши о специјалан „кодекс понашања“ који овде броји чак 30 ставки.
Одржати уговор током периода од целог једног века „и кусур“ било је тешко, но, изводљиво. Будући да шума покрива неколико омиљених дестинација на Фрушкој гори, многи су хтели да се о њу окористе, али нису успели. То је уједно био разлог због којег одувек сви у селу морали да буду сложни и да чувају шуму не само као своје материјално добро већ и као свој велики понос.
Професор Млађен Јовановић са којим смо недавно разговарали о бројним географским феноменима, потврђује да је рад Шумске заједнице Беочин најбољи пример очувања природе на овим просторима. Овом приликом, поделио је са нама мишљење о томе зашто и како је Заједница успела да „преживи“ комунизам:
– Након Другог светског рата комунистичка власт је тражила да се пољопривредни власници одрекну своје земље и да је прикључе Удружењу, где је та земља постајала заједничка. Исто то је Шумска заједница урадила још давне 1903. године. Самим тим што се овде радило о заједници, а не о самосталном власништву, Беочинци су успели да преживе и комунистички систем. Подела шуме још је од првог дана уређена баш по тим идеалним стандардима које су комунисти замишљали, па места за приговоре једноставно није било. Купили су земљу од племића и то је био одличан пример класне борбе која је резултирала успехом.
Шума као наслеђе тек недавно је постала доступна женама
Све до шездесетих шума се наслеђивала по мушкој линији, с тим да је брат сестре исплаћивао у форми мираза. Касније, из разлога што је након рата све чешће недостајало мушке деце, жене су постале пуноправне наследнице. Међутим, био је потребан читав век да једна жена уђе у врх организације, а тек прошле године се она налази на челу Шумске заједнице. У питању је госпођа Соња Кокић, данашња председница заједнице са којом смо овом приликом разговарали.
– Истина је да је на почетку постојало оно правило да жене не наслеђују свој део шуме јер су се оне удавале и одлазиле из Беочина. Но, времена су се променила. Данас жене чине више од половине чланова Заједнице и мало је вероватно да у овом веку једна жена не може да буде председник. Али, људима је требало времена да се на то навикну. Рад у шуми се сматрао „мушким послом“ и зато је било тешко променити уходани систем. За мене је то био велики изазов који сам са задовољством и поносом прихватила.
Највиши орган Шумске заједнице Беочин је скупштина коју сачињавају сви њени чланови. Преседница Кокић била је један од главних иницијатора активности која се односе на ревитализацију шуме, најпре ливаде на Бранковцу и локалитета Рим. У овим активностима данас је активан мали број чланова Удружења, али ентузијазам председнице је нада да ће се ствари на том пољу променити:
– Мислим да се разлог томе може наћи у времену у којем живимо. Превише је бурно. Људи су изгубили појам о важности овакве једне заједнице, као и тендецију за очувањем неких старих вредности. Не кажем да је то наше, старо време било боље, али било је мирније. Одрастала сам у Беочин селу, кућа ми је била преко пута куће Шумске заједнице и од најранијег детињства сам гледала те људе, чланове Удружења, како се ту окупљају на седнице, долазећи свечано обучени као за цркву, јер уз цркву и школу, Шумска заједница је била трећа важна тачка ослонца села. Шумска заједница има и своју славу, а то је Лазарева субота, Врбица. Ниједан члан Удружења у време када је оно настало није ималославу тога празника, те је зато и одабрана за славу Шумске заједнице, а данас представља и помен прецима заслужним за њено оснивање. Они су тада били поносни на свој иметак и љубоморно су чували своју задругу. Тада је сељацима Беочинска шума служила за живот и емотивно су били везани за њу. Данас када свако може да прода своја дрва преко посредника то једноставно није тако. Због тога је једно овакво богатство потребно ревитализовати и треба стално гурати даље иначе ће све ово изгубити смисао. Међутим, не губим наду због нових акција Заједнице и младих људи који учествују у њима. Има доста младих чланова Удружења који це засигурно и после нас умети да чувају ово наше врло специфично и вредно наслеђе.
Акције пошумљавања данас су честе у овој Заједници, а посједњих пар месеци обављају се скоро сваког викенда. Добровољци из Заједнице окупљају се и заједно са пријатељима из других удружења, међу којима се највише истиче алтернативна дружина „Шипак“, и обилазе све притајене кутке у овом делу Фрушке горе. Тренутно је аклтивна и обнова Бранковачке ливаде, једног под најлепших видиковаца на Фрушкој гори, при чему је Шумској заједници у великој мери помогао Покрајински секретаријат за урбанизам, градитељство и заштиту животне средине. Предвиђа се да ће ревитализација Бранковца трајати три године.
Најлепше шуме на Фрушкој гори
Беочинска шума лежи на 300 хектара подељих на осам одељења која припадају Заједници. Сваке године се сече део одређеног одељења по плану за 10 година, док се један одељак оставља за прираст. Сама чињеница да се независне приватне шуме налазе у срцу Националног парка (којем данас припадају само географски, али не и правно) сама по себи је изузетна, па је стога посебно занимљиво да се у њима налазе неки од највреднијих драгуља војвођанске планине.
– У Беочинској шуми се крију нека од најлепших места на Фрушкој гори – прича нам председница Кокић. – Ту су Тополик, Кобилица и Церова страна, док Думбовачки водопади, Бранковачка ливада и Рим, где је и наша заједничка кућа, представљају три драгуља Фрушке горе. Нека од ових места су део маратонске руте, а Рим се зове тако јер заиста сви фрушкогорски путеви воде до њега. Неке од ових дестинација добро су познате и нашим ектремним спортистима. Сноубордери који ту тренирају су увек били спремни да нам помогну када је било посла. Једино нам четвороточкаши праве мале усеке током кишних дана, али сви ти млади људи су прилично предусетљиви – прича нам госпођа Кокић.
Истина је да од свих наведених предела, Бранковац ипак представља највеће богадство. На овој ливади расту биљне врсте у тако великом броју да када бисте покушали да их побројите, та листа не би имала крај. Ту су, међу осталима, росуља, ђиповина, власуља, мајчина душуца, ивањско цвеће, маргарета, хајдучка трава, шумске јагоде, као и орхидеја због које је део ливаде стављен у другу зону заштите од стане Покрајинског завода за заштиту природе. Недалеко одатле, на Кобилици, своје место у шуми нашла је и пљевика, папрат која већ вековима ревносно показује да је на овим просторима некада било Панонско море.
Од дрвећа у Беочинској шуми доминира липа. Храст је само на најсунчанијим странама, док је буква потиснута у јаруге. Као таква представљала је посебан изазов старим шумарима и њиховим породицама. Наиме, документарни филм „Век племићке шуме“, по сценарију Љубе Вукмановича, открива да су раније, у доба док сеча још увек није била аутоматизована, сељаци шуму секли сами и са воловима ишли да ваде дрва из јаруга. Пре тога би бацали новчић да виде ко где може да сече, па би онај коме би запало да сече крај пута најбоље прошао, а како кажу, јадан би био онај ко би морао да се батрга по јаругама у сред шуме. Тада су стари мештани Беочина на запрежним колима и воловима носили дрва до града да их продају домаћинствима и пекарима. Данас шума има своје сталне купце, а беочинска фабрика једна је од најбољих муштерија.
Све су то разлози због којег би, како закључује председница Кокић а са чиме се ми свесрдно слажемо, Шумска заједница Беочин могла да буде прави бренд ове општине. Када ће надлежни препознати њен потенцијал (као и потенцијал бројних других добара која се у њој налазе) само ће време показати.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
