ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА ИЛИ СЛУЧАЈ МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА (1)

Исти човек је избачен и из партијског комитета и искључен из Цркве. Остало је да се истражи како се десило и једно и друго

ПРЕ ЧИТАЊА ОВОГ ТЕКСТА Човек о коме је овде реч зове се Милоје Стевановић (познатији као „Грешни Милоје“), и приватни је предузетник родом из Горачића код Чачка. Горачићи су значајно драгачевско село. У њему је, 20. фебруара 1893. године, избила Горачићка буна. Наиме, намеснички режим Ристић–Белимарковић (краљ Александар Обреновић био је малолетан) покушао је преко министра полиције Рибарца да у целој Србији спречи незаустављиви тријумфални поход Пашићевих радикала, који су у оно доба били много више народни покрет него политичка партија. Пошто је власт у Драгачеву припадала радикалима, а сматрало се да су Драгачевци међу најбунтовнијим у Србији, кренуло се у обрачун с овим крајем. Локални радикали су одбили да против закона, који је био на њиховој страни, предају општински печат либералској власти, оличеној у окружном начелнику Љубомиру Каменчићу. Због тога је дотични послао на Горачиће војску, која је пуцала на голоруки народ и убила осамнаесторицу присутних.

И касније је Драгачево било непокорно: у њему је за време Другог светског рата било само срце Равногорског покрета. И Драгачевски сабор трубача настао је као нека врста националног отпора титоизацији Србије: труба је Србима дошла из херојских отаџбинских ратова 1912-1918, а титоисти у Србији су се шездесетих година 20. века, кад је Гуча затрубила, свим силама борили против „реакционарног солунаштва“. Драгачево је било одано како Србству, тако и православљу. Пре Другог светског рата у њему је било једно од огњишта богомољачког покрета Владике Николаја, и много послератног србског свештенства и монаштва потицало је са ових простора.

Милоје Стевановић је Драгачевац који је сплетом околности карактеристичних за наше доба доживео да га кажњава и Савез комуниста и суд Србске православне цркве. Како је то било могуће? Читалац одговор може да потражи у редовима које има пред собом; они се баве „случајем Стевановић“ до 2011, када је Велики црквени суд донео пресуду о њему и кад су уследиле реакције.

О РАЗЛОЗИМА ЗА ПИСАЊЕ Овај текст је настао из потребе да се суочим с чињеницама слушајући разне приче о „главном јунаку“ редова који следе – Милоју Стевановићу – нарочито о његовој „комунистичкој прошлости“ (која је била комунистичка, а онда, када се човек обратио у хришћанску веру, заиста постала прошлост), решио сам да подробно истражим о чему је реч и да читаоцима на увид ставим причу која, пре свега и изнад свега, говори о нама, нашим искушењима, заблудама и тражењима пута у доба беспутице.

Ово није прича која брани Стевановића или напада оне који су се у његовом случају нашли с друге стране. Иако нико ко пише није сасвим објективан (човек је такав само као леш јер се претвара у објекат), трудио сам се да пишем сине ира ет студио. Читаоцу остављам извођење закључака, али, наравно, и могућност за наставак истраживања.

Такође, овај чланак има и намере општијег карактера него што је то лична знатижеља. Он се бави и нашом црквено-националном ситуацијом у доба кад нам, као да смо бесловесна марва, подмећу причу о сјајној ЕУ будућности коју ћемо добити ако се одрекнемо најсветијег – Косова и Метохије. Случај Милоја Стевановића је, управо због повезаности са „Случајем Артемије“, парадигматичан јер се из њега види шта може да снађе човека ако се на овај или онај начин нађе на путу Империје, која уредује у Србској цркви и србској држави.

Он је писан за једну књигу, још увек у настајању, чији је радни наслов „Гоњени као Срби“. У њој ће, ако Бог да, бити описани и случај владике Артемија и Војислава Шешеља, већ десет година хашког заточеника због „вербалног деликта“, и Биљане Ђоровић, чија је емисија „Атлантис“ на Радио Београду била угушена, и Младена Обрадовића, коме је суђено због хришћанског става према геј паради… Али, поред ових познатијих случајева, биће и оних мање познатих – рецимо, Владимира Ерића, који је добио отказ јер је на слици Ватикана окаченој у шефовској канцеларији фирме написао да је папа непријатељ Срба, или Аца Ђенадића, који није хтео да плати казну за саобраћајни прекршај зато што је полицајац пријаву писао латиницом итд. Јер бити Србин је, увек и свагда, било одговорно и захтевно, и подразумевало је суочавање са препрекама које представници многих других народа нити су имали нити су о њима морали да мисле.

Случај Стевановићев је саставни део ове књиге у настајању.

ИЗВЕШТАЧ „ПОЛИТИКЕ“ ДВА ПУТА О ИСТОМ ЧОВЕКУ У среду 8. фебруара 1984. године, Гвозден Оташевић, дописник „Политике“ из Чачка, објавио је у „Политици Експрес“ чланак под насловом „Секретар искључен из комитета“. У њему између осталог, пише:

„За десет последњих дана Милоје Стевановић, секретар Председништва Општинског комитета СКС у Лучанима, два пута је партијски кажњаван и прекјуче је искључен из Комитета и кажњен последњом партијском опоменом. Како и због чега? На седнице Републичке конференције Савеза социјалистичке омладине Србије, одржаној у Београду 24. новембра прошле године, Стевановићева беседа привукла је посебну пажњу. Секретар Општинског комитета из Лучана говорио је тада поред другог, о кадровској политици у Партији и друштву на несвакидашњи начин и речима и ставовима какви су реткост на званичним скуповима. После тога је Председништво Међуопштинске конференције СК у Краљеву осудило поједине ставове из Стевановићеве беседе“.

После низа перипетија, одржана је седница Комитета у Лучанима, на којој су, између осталих, били и Момчило Вићентијевић, члан Председништва ЦК СКС, и Миленко Петровић, секретар председништва ЦК СКС. Оташевић пише:

„Став већине на прекјучерашњем састанку био је овакав: Стевановић ничим не показује спремност да прихвати критику или изрази самокритику због, како је речено, негативних последица његовог излагања на седници Републичке конференције ССО. Већином гласова је искључен из Комитета, што значи и да је смењен са места секретара, и кажњен последњом опоменом, а Комитет се оградио од његове беседе, изречене новембра у Београду“.

Исти овај новинар 20. маја 2011. у „Политици“ објављује текст „Прво искључење верника у историји СПЦ“:

“Архијерејски намесници и управе парохија и манастира на подручју Жичке епархије добили су поруку из седишта ове епархије у Краљеву да је Милоје Стевановић (62), предузетник из Чачка, коначно искључен из црквене заједнице.То је саопштио протојереј Саша Јоловић, архијерејски намесник трнавски и града Чачка, јуче на конференцији за новинаре. Он је прочитао одлуку Великог црквеног суда о коначном искључењу Стевановића, који је био оптужен да је основао манастир на своме имању и учествовао на богослужењима рашчињеног владике Артемија. Секретар Црквене општине у Чачку, презвитер Владе Капларевић, саопштио је да је у историји Српске православне цркве Милоје Стевановић први лаик, односно верник, коме је изречена казна коначног искључења“.

Случај је, понављамо, крајње занимљив: исти човек је избачен и из партијског комитета и искључен из Цркве. Остало је да се истражи како се десило и једно и друго.

ГОВОР У САВА ЦЕНТРУ 1983. У Сава центру у Београду Савез социјалистичке омладине Србије је 24. новембра организовао трибину на тему стања друштвеног морала, и са питањем: „Зашто ћутимо?“ Милоје Стевановић, лучански партијски секретар, у трећој деценији живота, иступио је на трибини следећим говором:

„Зар не видимо како нам пред очима отказују уставне функције појединих органа и друштвено-политичких организација? Једна од тих функција је и јавност рада. На трибинама Савеза комуниста, Социјалистичког савеза, омладине, нема јавне контроле носилаца политичких и других друштвених функција. Та уставна обавеза није само ишчашена него, рекао бих, ампутирана, обогаљена до краја. Зар не видимо склапање бракова из рачуна између политичке бирократије и технобогова, што има за последицу да нам овај огроман институционализован апарат, уместо примене уставних начела, игра онако како татице кажу – и на нивоу општине, Републике и Федерације. То се дешава и у СУП-у, управи, Служби друштвеног књиговодства, па чак и у правосуђу. И нека нико, молим вас, не мисли да ја ове ствари говорим напамет, јер сам спреман да понудим и конкретне аргументе. Видите, другови, ми ћемо дрвље и камење на секретара основне организације СК зато што је допустио да му три демагога подигну раднички савет и да пробију политику расподеле. И слажем се – треба на њега дрвље и камење. Али постављам питање: можемо ли ми макар песак и струготине на оног секретара горе, што му, бајаги, Енвер Хоџа подигао контрареволуцију у земљи? По цену да овде добијем етикету дефетисте или ко зна коју (јер нам се иначе унапред од великих званичника за критику било чега а нарочито било кога – деле лекције и етикете), желим да кажем једну ствар која ме, као бившег омладинског руководиоца, човека и комунисту – мучи. Наиме, осећам да ако овако наставимо да ћутимо, у овој земљи мора доћи до озбиљних социјалних ломова. И нека дође! Револуција ће тиме добити нови импулс, и то је уосталом њена дијалектика и логика.

Али шта ће бити сутра кад радници крену, што рече онај скојевац из ИМТ-а, са пајсерима? Ако крену – шта ће бити ако нас не буде међу њима – или пред њима (мислим на нас из органа, из руководства)? И поставља се још једно озбиљно питање – ко ће то уловити у мутном? И, док ми кукавички ћутимо на питањима на којима ће радницима, сви су изгледи, и за Револуцију, сва срећа, попуцати сва трпила, док ми ћутимо, ради свака ала и врана, и клер, и националисти, и ко све не… Ми смо у Лучанима изградили став да хоћемо демократску конкуренцију способности и најмање два кандидата за сваку функцију.И знате који су отпори од умишљених „отаца“ у општини, региону, па чак и у Републици! Зашто? Зато што они који мисле да су увек први, а не желе да то изложе ризику провере – зна се шта је њихов мотив… Ми смо сви пљескали Титу кад се залагао за два или више кандидата, а нарочито како идемо навише, онда налазимо различита објашњења. Јер, зна се, у трци у којој учествује само један коњ, он је увек први, осим ако у питању није таква драскела да ни соло ходом не може да дође до циља! (аплауз делегата ). Немојте, молим вас, ја се бојим да не добијем још једну етикету после овог аплауза…“

Овај део говора ондашња штампа је смела да објави. Али Стевановић је рекао и штошта друго: по имену и презимену напао је Станета Доланца, у то време првог полицајца СФРЈ, оптужио највише руководиоце да силују демократску процедуру док не буде изабран неко ко им је у вољи, рекао присутнима да су у партији углавном кукавице јер не смеју да кажу старцима из „горњих ешалона“ власти да је време да оду, изговорио да многи распродају револуцију за привилегије док радници једва састављају крај с крајем, и да одлазе на Запад трбухом за крухом, устврдио да је смешна уставна поставка да су радници у СФРЈ на власти кад се зна како таворе. Највише руководиоце је оптужио да живе од продаје фраза, летују на Брионима и окружују се „чопорима горила“ (тим речима). Један од присутних је идеолошки строго устао и питао га – у чије име он све то прича, на шта је Стевановић рекао да говори у своје лично име.

ВРЕМЕ ЗА ИНКВИЗИЦИЈУ Тако је 1983. године беседио Милоје Стевановић као искрени верник марксистичке квазирелигије, који је веровао у њене идеале. Из перспективе тих идеала проговорио је о лажима друштва које је за себе тврдило да је хумано и да се креће у правцу комунизма, као, по Енглесу, „скока из царства нужности у царство слободе“. У изјави за „Дугу“ (5-19. мај 1984) Стевановић је рекао да је на основу теоријске литературе и разговора са 630 људи у општини иступио пред јавношћу. Његов говор је у тзв. бази био прихваћен одлично. Али Међуопштински комитет СК Краљево га позива на одговорност и води с њим два вишечасовна разговора, тражећи од Стевановића „самокритику“. Он одбија да порекне оно што је рекао, нудећи аргументе из искуства, на шта му кажу да „примери из праксе нису добри јер се њима све може лако доказати“. После цитирања „класика марксизма“, кажу му да је то теоретисање за трибине. Кад се позвао на познате комунистичке функционере и њихове ставове, рекли су му да није реч о њима, него о њему. Радна група формирана око „Случаја Стевановић“ закључује да је дотични „ненаучним и неприхватиљивим методом уопштавања појединачних случајева, неготивних појава и недоследности долази до оцене да у нашем друштву ништа није добро и да су драстично угрожене основне тековине револуције, при чему се служи неумесним и увредљивим терминима и асоцијацијама у вези с кадровима у нашем друштву“.

На седници ОК СК Лучани Стевановић опет понавља своје ставове, па један од присутних активиста, извршни сектерар Општинског комитета, каже да „штетнији руководилац није био на челу Партије у Драгачеву“, при чему је реч о „човеку болесних амбиција“, а можда о „утопизму“ или чак „непријатељској делатности“. Новинар „Дуге“ је разговарао са новоизабраним секретаром, који је тврдио да му је највећа грешка у томе „што није рекао ништа афирмативно о томе шта смо све постигли у послератном периоду“. Кад су га уклонили са функција и казнили тзв. „последњом опоменом“, у образложењу је наведено да је одговоран за делове свог исказа у Београду, при чему је његово излагање на различите начине интерпретирано и коришћено у средствима јавног информисања и јавности, укључујући и покушаје злоупотребе и манипулисања. ОК СК је оценио да је Милоје Стевановић одговоран што је „створио могућност таквих интерпретација и манипулација“. Ипак, вреди истаћи да су руководиоци компартије Милоју Стевановићу омогућили да преко шездесет сати брани своје ставове. Кажњен је, али је саслушан.

ШТА СЕ МОГЛО ДЕСИТИ У „ВУНЕНА ВРЕМЕНА“? Оно што је Стевановић тада рекао, тридесет година после овог случаја изгледа као нека безазлена прича. Међутим, они који су живели у комунизму, знају да није тако. Стевановић се усудио да помене и раднике који могу да против власти крену пајсерима, а прозвао је Доланца, „секретара горе, што му бајаги Енвер Хоџа направио контрареволуцију на Косову“, при чему је дотични био „необавештен“. То је било доба кад је тај „секретар горе“, шеф југословенске полиције и налогодавац УДБЕ, скоро свемоћни Стане Доланц, могао да макне кога је хтео и када су се догађаји са шиптарском побуном на Космету 1981. године настављали, претећи да уруше СФРЈ. У комунизму је човек могао да настрада за поступке и изјаве које нам сад изгледају смешно. Али тада…

Угледни наш филолог, оснивач „Расковника“, покојни Драгиша Витошевић је у својој књизи „Ја мислим друкчије“ објавио текст „Усамљени јахач –на нишану“ из 1976. године о извесном Блажу Кецојевићу из Котора, који је „због јавно изречене критике извесних појава у свом предузећу, смењен је ту са свих дужности ( секретар актива СК, потпредседник радничког савета и др.), искључен из СК, избачен са посла, па чак оптужен на суду и то са, ни мање ни више, четири тужбе“.

Витошевић у истом чланку описује и случај инжењера Растка Закића (касније познатог независног издавача и афористичара), који је у новинама „Младост“ и „Јеж“ рекао нешто о неправилностима у свом предузећу, због чега је против њега покренут поступак за избацивање са посла. То се, дакле, десило са људима који су се бунили због неправди у предузећима. А шта је могло бити с човеком који је пред целом Србијом рекао да ће радници ускоро кренути да своје незадовољство изразе пајсерима? Испод искрене реторике комунистичког верника Стевановића крило се, такође искрено, незадовољство жрецима једне квазирелигије.

Незадовољство је било изазвано провалијом између комунистичких речи и комунистичких дела. Тада су његови познаници прелазили на другу страну улице кад га виде да не би били проглашени за „милојевце“. Само двојица су јавно смела да се питају с њим. Стевановић има разумевања за тај свеопшти страх од дружења са „дисидентом“:

„Видите, систем вредности је био такав да вам је ваш комплетан живот зависио од њих. Значи, ваш положај, ваша функција, ваше радно место, ваш стан, ваше обданиште за дете или стипендија за његово школавање, све је то било у њиховим рукама“.

Што се тиче Доланца, напад на њега могао је да буде веома опасан. Познато је да је он покренуо Процес шесторици интелектуалаца 1985. године у Београду, којима је суђено само зато што су се окупљали по становима и држали предавња која се нису уклапала у званичну слику света. Са места шефа Савезног МУПа касније је прешао на место председника Савета за заштиту уставног поретка Председништва СФРЈ.

Да се подсетимо још мало каква су то „вунена времена“ била.Те 1983. у Падинску Скелу на издржавање казне одведен је песник Гојко Ђого; уништена је књига о његовом случају коју је приредио новинар Драган Антић. Судски је забрањена (између осталих) књига Небојше Попова “Друштвени сукоби – изазов социологији“, часопис „Теорија“ је стављен под ембарго због ремећења пријатељских односа СФРЈ и СССР, препис Ђогових „Вунених времена“ штампан у Лондону забрањен је за уношење у земљу због вређања имена и дела друга Тита. Књига Миодрага Секулића „Узроци економске кризе у Југославији“ заплењена је у штампарији по налогу београдског Градског комитета, цензурисан је „Радован Трећи“ јер глумац „превише личи на Шиптара“, драма „Обешењак“ Борислава Пекића није изведена у Крушевцујер су локални комунисти сматрали да је Пекић политички дисидент иемигрант, забрањен је унос Ђиласове књиге „Власт“, као и збиркародољубивих песама Војислава Илића Млађег „Србија и Црна Гора у Балканском рату“, штампана у Лондону – због србовања.

СТЕВАНОВИЋ О СЕБИ ОНДАШЊЕМ Касније ће сам Стевановић, као покајник и хришћанин, говорити о себи из тог доба, себи као вернику једне лажне религије:

„Ја, грешни Милоје, проћердах улудо најбоље године живота својега. (…) Што сам више диплома стицао, што сам више одличних оцена добијао, што сам више признања и одликовања сакупљао, што сам на вишим положајима бивао – то сам све дубље тонуо у духовни мрак, у слепило. Ћорав код очију. Слепац који је дозволио да воде слепци: безбожници, људи без Бога, људи без вере, људи без корена, људи без страха Божјег, људи без морала (…) Ни у једној мојој књижурини, а било их је на хиљаде, не видех реч једну о Исусу Христу, о Мајци Божјој, о Јовану Крститељу.“

РЕАКЦИЈЕ ИЗ БАЗЕ Обични чланови Савеза комуниста били су на Стевановићевој страни. Шеф месне канцеларије из Горачића изјавио је: “Наша партијска организација држала је састанак неколико сати. Рекао сам, и не само ја, да је Милоје у праву“. Један радник трговинске организације „Драча – Гуча“ изјавио је: „Милоје је смењен и кажњен зато што није ћутао, зато што је говорио истину. Нажалост, чланови СК не могу ни да се информишу шта је заиста рекао, јер другови из Комитета не дају потпуну информацију. Макар ми се десило исто што и Милоју, бићу уз њега до краја, јер не могу и нећу да ћутим“. Управник поште у Гучи је изјавио: „Нема две истине. Мој је утисак да су се са Милојем обрачунали они који су навикли да раде шта хоће и како хоће, а да за то никоме не одговарају“. Један радник Електродистрибуције: „Скинули су нашег најбољег комунисту“. Радник општинског секретаријата за народну одбрану: „После 12 година, иступио сам из СК. Директан повод је неслагање са онима који су одлучили да за Милоја нема места у комитету.“

НОВИНСКИ НАПИСИ Стевановић сматра да су га од даљих прогона избавили новинари. О њему су писали Петар Игња, Раде Радовановић, Грујица Спасовић и други. Слободан Кљакић је у „Књижевним новинама“ 10. марта 1984. објавио текст „Борба против мишљења“. У њему је истакао:

„Стевановићевом случају управо зато посвећујемо пажњу јер до јавности одавно није дошла информација у којој се каже да члан Савеза комуниста (уз то на одговорној функцији) није прихватио налог да се самокритикује, нити је прихватио критику. Све то неодољиво подсећа на појам ‘признања’ који се претворио у симбол онељуђеног социјализма и унутарпартијске ‘демократије’ у којој нема места за другост било које врсте“.

ОБРАЋЕЊЕ Деведесетих година прошлог века Милоје Стевановић постаје православни хришћанин. Томе је, како он сам пише у „Казивањима“, допринела смрт његовог оца, која му је поставила питање смисла живота у свој његовој озбиљности. Стевановић схвата да је извор бесмртности у Богу, и постаје православни верник. Као што је раније искрено веровао у учење комунизма о могућности остварења праведног друштва на земљи, сада верује у хришћанске идеале; као што је своју бившу веру сведочио учешћем у „друштвено-политичком животу“, радним акцијама, борбом за марксистичке идеје, тако сада настоји да буде православни верник. Добија многобројна црквена признања и грамате за своје приложништво: грамату да је добротвор храма Светог Саве на Врачару, захвалницу манастира Студеница, похвалницу епископа жичког Стефана, две грамате признања епископа жичког Хризостома, захвалнице цркава у Горачићима, Атеници и Успења Пресвете Богородице у Чачку, захвалницу манастира Стјеник, Српског лекарског друштва, Кола српских сестара итд. Браћи Петру и Милошу Милићу, који су у ратовима на просторима бивше Југославије остали без куће, Стевановић поклања своју кућу са плацом,изражавајући у тестаменту жељу да их Бог води кроз живот и да постану добри и побожни људи. Стевановић у тим данима објављује књигу „Казивања“ са причама о свом завичају и животном путу, и намером да књига делује на обраћење читалаца Богу. Цела његова породица почиње да редовно иде у цркву и на молитву. Помаже сиротињу. На гробљу Черговиште у Горачићима обнавља споменике својих предака, а налази и гроб претка Стевана, који се у Горачиће доселио и кога су разбојници убили 1789. године (од тог Дугачког Стевана пореклом су Стевановићи).

У ДОБА ЦРКВЕНЕ СМУТЊЕ А онда долази 2007. година, када се у СПЦ, после троструке одлуке СА Сабора да се литургијска реформа заустави док се не донесу одлуке прихватљиве за целу Цркву, распламсавају сукоби тим поводом. Оглашавају се и епископи, које народ већ дели на „новотарце“ и заговорнике вековног начина богослужења. У Епархији жичкој, где под утицајем покојног владике Хризостома, следбеника идеје реформе у складу са „прва три века хришћанства“, један део свештеника служи „по новом“, а други „по старом“, сукоби су нарочито изражени. Крајем јануара и почетком фебруара 2008 у храму Светог Вазнесења Господњег долази до онога што једни називају строгим постом, а други штрајком глађу, у чему учествују тројица свештеника, који тврде да је владика Хризостом хтео да их премести са места службовања зато што служе по одлуци Сабора. У Чачку се тим поводом оснива Удружење грађана „Законоправило“, чији је Стевановић активни члан (мада није био председник Удружења, као што су неки тврдили). О Тројицама 2008. у селу Душковци код Пожеге група верника, међу којима је био и Стевановић (позван на освештање цркве јер је био приложник за њену изградњу), протестује клечањем и певањем богомољачких песама зато што се један свештеник, читајући заамвону молитву, окренуо, уместо Истоку, Западу. Долази до гужве у којој поједини свештеници у богослужбеним одеждама ударају народ. Све је било снимљено и видело се на Интернету. Стевановић пише књигу „Не помичи старе међе“, где излаже своје виђење догађаја око реформе. Већ тада против њега покрећу тужбу на Црквеном суду Епархије жичке, али је повлаче. Изгледа да се ствар смирује…

СЛУЧАЈ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА И то смиривање траје до зиме 2010, када се покреће процес за уклањање епископа рашко- призренског г. Артемија са катедре. Мислећа јавност Србије целу причу, упаковану у тврдњу да је владика Артемије проневеравао црквени новац, доживљава као извршавање налога Америке и НАТО да се уклони „некооперативни владика“ пре него што почне коначно одузимање Косова и Метохије Србији. Епископ Артемије бива отеран са катедре спорном одлуком мајског СА Сабора СПЦ, насталом на основу прегласавања и натезања, и мора да напусти Грачаницу и пређе у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори. Црквене власти му одузимају право да духовно руководи и исповеда своје монаштво, што доводи до одласка стотинак монаха и искушеника са територије Епархије рашко-призренске у „егзил“. Они су пре тога молили да им се да канонски отпуст из Епархије на чије је чело, после сабора у новембру 2010. дошао епископ Теодосије, бивши духивни син Артемијев за кога из депеша Викиликса сазнајемо да је био препоручен америчкој админстрацији као умерени „глас разума“ (за разлику од Артемија, кога су америчке дипломате називале „тврдолинијаш са седиштем у Грачаници“). Монаси нису добили канонски отпуст и кренули су сами, због чега им је запрећено црквеним судом. Епископима СПЦ отворено писмо пише група угледних интелектуалаца (аутор текста је био покојни Предраг Р. Драгић Кијук), молећи их да избегло монаштво приме. У писму је између осталог стајало и следеће:

„Пружите милост онима који су прогнани због одбране Предања наше Свете Цркве, јер ћете тако потврдити речи Светог владике Николаја,да тамо ‘где има праве вере, има и праве милости’. (…) У светом задатку удомљења избеглог рашко-призренског монаштва, чији ће број превазићу укупан број монаха и монахиња појединих Помесних Цркава, немамо право на страх, малодушност и одуговлачење (…).“

Вапај је, кад су архијереји у питању, остао неуслишан, а Милоје Стевановић је на своје имање у Лозници код Чачка, које је требало да буде туристичка атракција (етно-село) дао за смештај монасима манастира Црна Река, на челу са њиховим духовником оцем Николајем.

Отац Николај је о томе одмах обавестио владику жичког, тврдећи да монаси неће обављати богослужења, него ће само чекати да им се да канонски отпуст. И Стевановић је обавестио владику Хризостома, који му је препоручио да монахе врати одакле су и дошли, јер су прекршили каноне.

Ситуација се додатно компликовала у новембру 2010, када је владика Артемије, који није позван на Сабор СПЦ, отишао са својим монаштвом и богослужио у косовском манастиру Дубоки Поток (иако под синодском забраном богослужења, насталом у часу кад је септембра месеца те године, он, упркос пређашњем ставу „не слажем се, али прихватам“, рекао да не признаје саборске одлуке о његовом умировљењу, сматрајући да оне нису допринеле црквеној слози, него су само нарушиле канонски поредак). После тога, опет гласањем, СА Сабор СПЦ доноси одлуку да га врати у ред монаха (и та одлука је, према др Миодрагу Петровићу, преводиоцу Законоправила Светог Саве на савремени србски језик, била неканонска), а он ту одлуку не признаје, и оглашава да је на челу „Епархије рашко-призренске у егзилу“.

Црноречко братство остаје на имању које им је поклонио Стевановић. Епархија рашко-призренска покреће судски процес против Стевановића подизањем оптужнице. Стевановић, који се из Чачка у Београд одселио почетком јула 2010, позива се на црквена правила која за његов случај надлежним одређују не Епархијски суд жички, него онај Митрополије београдско-карловачке. Његов аргумент се не уважава.

У међувремену, група интелектуалаца опет пише писмо, овог пута јавности Србије (потписују га неколики професори Универзитета, али и познати писац Гојко Ђого), у коме подсећа да је Стевановић „примио у свој братски загрљај православне српске монахе, који су оставили све Христа ради, и тиме показао да се држи светоотачког предања о милосрђу (које се огледа и према иновернима а камоли према јадновернима). Не заборавимо: ученици Светог Нила Сорског, једног од највећих руских подвижника, скривали су од државног прогона чак и јеретике (иако се нису слагали с јересју), пружајући пример љубави према ближњем (…) Милоје Стевановић није пружио уточиште јеретицима, него својој браћи по крсту и крви, потомцима Светог Саве.“

Није вредело. Оптужница Епархије жичке остала је на снази.

(Наставиће се)

Нови Стандард

________________

Коришћена литература:

Новински чланци:

1. Гвозден Оташевић: Секретар искључен

из комитета, Политика експрес, 8. фебруар 1994.

2. Раде Радовановић: Случај једног партијског секретара – Милоје, заиста, није сам, Дуга, 5-19. мај 1984.

3. Петар Игња: Рачвасти језик друга Милоја, Интервју, 30. март 1984.

4. Слободан Кљакић: Борба против мишљења, Књижевне новине, 10. 3. 1984.

Књиге:

1. Срђан Цветковић: Између српа и чекића 2/ Политичка репресија у Србији 1953-1985, Институт за савремену историју, Службени гласник, Београд, 2011.

2. Марко Лопушина: Црна књига/ Цензура у Југославији 1945-1991, Фокус, Београд, 1991.

3. Грешни Милоје: Казивања (четврто издање), Ревнитељ, Ниш, 2012.

4. Грешни Милоје: Не помичи старе међе (друго издање), Лио, Горњи Милановац, 2008.

5. Грешни Милоје, Момчило Алексин: Родословље Стеваново, Лио, Горњи Милановац, 2011.

6. Грешни Милоје/Драго Жарковић: Сине мој, не пристај (друго издање), Бајић, Чачак 2011.

7. Група аутора: Тајна безакоња (треће издање), Ревнитељ, Ниш 2012.