ПРАВОСЛАВНИ МОЛДАВИЈЕ ПРОТИВ СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА

44 свештеника и ђакона, око 70 монаха и више од хиљаду и по мирјана Молдављана, у свом обраћању Руској Православној Цркви, гласали су против провођења Свеправославног Сабора 2016.г. и учешћа у њему делегације Руске Православне Цркве, као и за то да се започне излаз Руске Православне Цркве из Светског Савета Цркава, као и других организација и богословских дијалога, који воде јеретичким, екуменистичким циљевима.

21-22 јануара 2016. г. одржана је Међународна богословска конференција, коју је организовао покрет православних правника Молдавије, са благословом митрополита Кишињевског и целе Молдавије Владимира. На конференцији је превасходно разматрано питање Свеправославног Сабора, који може да се одржи 2016. године.

Представљени су радови богослова из разних држава, као што су Грчка, Русија, Украјина, Молдавија, Румунија, Грузија. Као почасни гост и предавач, био је позван протопрезвитер Теодор Зизис, професор Богословског Факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну.

Даље ћемо укратко изложити резолуцију која је прихваћена на овој конференцији, која је уједно и предавање проф. Теодора Зизиса, а коју је са радошћу примио и митрополит Кишињевски и целе Молдавије Владимир, рекавши да је то за њега велика подршка и да ће је пренети на Архијерејском Сабору РПЦ у Москви, као званичан став верујућег народа Молдавије:

“Из историје овог пута, који је пређен ради организације и припреме сазива Свеправославног Сабора, постаје јасно да методологија, процедура, терминологија и тематика основних питања која се разматрају, не само да су туђи Православној традицији, већ су свесно усмерени на то да је преиспитају па чак и измене.

На првом месту, изазива дубоко разочарење чињеница да се изменио васељенски карактер предстојећег Сабора. А још више разочаравајући и црквено неприхватљив је разлог те промене, коју је навео Васељенски Патријарх Вартоломеј на сабору епископата Васељенске Патријаршије у Константинопољу, који је одржан 29.8.2015.

Васељенски Патријарх је у свом говору, одричући самим тиме всјех и всја, изјавио да се Сабор не може сазвати као Васељенски, не може бити окарактерисан као Васељенски, зато што на њему неће учествовати неки “Западни хришћани“, по његовим сопственим речима.

Из наведене изјаве Васељенског Патријарха следи да Православна Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, није Црква која има пуноту, већ је непотпуна. Она сама не може да сазове Васељенски Сабор зато што представља само један део Цркве, а Њен други део недостаје, то јест недостају неки “Западни хришћани“ – паписти и протестанти, и на тај начин њима се признаје статус Цркве, иако они то у суштини нису.

Тиме се такође уводи нови однос према јересима, подразумевајући и сугеришући нам да одсецање јеретика од Цркве као да нарушава јединство Цркве и Њену Саборност, зато што без јеретика Црква као да не може да буде Саборна и Једна, а Свети Оци и Свети Сабори су грешили анатемишући и одсецајући их од тела Цркве. У суштини, реч је о прихватању протестантске “теорије грана“, која је раширила еклисиологију Другог Ватиканског Концила о потпуној и делимичној припадности Цркви, само у новој верзији.

Ми више не називамо иноверце јеретицима, како су их карактерисали сви претходни  Константинопољски Сабори XIX в., и ако не будемо отворили  отворено то питање на предстојећем Сабору, ми ћемо индиректно тиме признати јеретике за Цркве. Из одредаба већ састављених текстова Сабора, са којима смо имали прилике да се упознамо, произилази чињеница да се налазимо на путу да признамо Крштење и црквеност јеретика  – паписта и протестаната.

Историјски, та екуменистичка фразеологија има следећи извор. У XX веку, прва која је открила пут екуменистичкој фразеологији у званичним црквеним документима, била је управо Константинопољска Патријаршија, која је у јануару 1920.г. издала посланицу “Свим Црквама Христовим“. Именовање “Цркве“ овде је дато не само Православним црквама, већ и свим исповедањима која себе сматрају хришћанским, и тај обрт је тада први пут званично примењен на таквом нивоу.

Каснија Предсаборска саветовања, која су припремала документа за Свеправославни Сабор, се на овај или онај начин ослањају на ту посланицу у смислу изабране терминологије, будући да сам статус патријарашке посланице придаје одређени карактер назови “црквености“ јеретичким, екуменистичким погледима, којима је она поставила почетак.

Одбацивање васељенског карактера Сабора омогућава да се реализује и то, што на такав начин у њему не могу да учествују сви епископи свих Цркава, како је то било у временима сазива свих Васељенских Сабора, и на тај начин ће то омогућити да се избегне могућност да се неки традиционално настројени епископи успротиве прихватању неких одлука Сабора, које су у супротности са традицијом.

Ни накоји начин и никаквим критеријумима, ни пастирским, ни еклисиолошким, не може се оправдати учешће у Сабору само двадесет четири епископа из сваке Помесне цркве. Епископ сваке епархије, макар то била и најмања епархија, представља са својом паством живу честицу Саборне Цркве и та чињеница да њега не зову на Сабор, лишава црквену пуноту могућности да изрази своје саборно самосазнање, нарушавајући јединство Тела Христовог. Управо те могућности се и боје одговорни за припрему и сазив предстојећег Сабора.

Зар се на такав начин не умањује одговорност и значај оних епископа, који не могу да учествују на Сабору, и који чине у већини аутокефалних Цркава превладавајућу већину? Јер сви епископи су равни по власти, по примеру светих апостола, чији су они прејемници. Ко боље од њих зна и ко боље може донети до Сабора идеје, жеље и проблеме њихове пастве?  На који начин епископи који учествују у Сабору, могу да искажу веру своје пастве и целе црквене пуноте? У обрнуто, како се у пракси потврђују решења Сабора кроз њихов пријем од стране верујућих – то јест целе црквене пуноте?

На крају бих хтео да искажем своју дубоку забринутост и узнемиреност по питању одлука предстојећег Сабора у вези са тиме што на њему одсуствују горућа и хитна питања, која воде ка стврању подела и раскола. Иако су нека од тих питања на дневној листи Сабора, начин њиховог разматрања до данас не обећава њихово коначно решење у духу канона Цркве.

Постоје и други озбиљни проблеми, чије се решавање избегава на сваки могући начин због екуменистичког и синкретистичког духа који царује у владајућим црквеним круговима, као и духа посветовњачења. Што се тиче питања календара – Пасхалије, уместо да се на сваки начин трудимо да се превазиђе раскол који је настао увођењем новог календара без доношења одговарајућег свеправославног решења, у последње време се све чешће промовише и намеће идеја заједничког празновања Пасхе заједно са иновернима, која ће изазвати нови раскол.

На срећу, Руска Православна Црква, као и друге Цркве, које се придржавају строго старог календара, јасно су исказале свој став по том питању – да не само да не намеравају да пређу на нови календар, већ уопште не намеравају да разматрају питање заједничког празновања Пасхе.

Будући да је раскол изазван календарском реформом јако болан и мучан, неке Помесне цркве треба да пројаве храброст и да признају грешку увођења новог календара без одговарајуће Саборске и Свеправославне одлуке. Због тога се треба вратити на традиционални (јулијански, стари) календар, да би напокон, било достигнуто толико жељено јединство у богослужењу. Другог пута нема.

Такође, имајући на уму да су, због екуменистичког утицаја, сабори Помесних цркава већ признали јеретичке одлуке, подвлачим неопходност тога да у одлукама Свеправославног Сабора не сме да буде ни једна тачка или подтачка која утврђује цео пакет одлука које су донели сабори Помесних цркава – које учествују у Сабору. У таквом случају би аутоматски биле утврђене и оне одлуке које противрече Светом Предању Цркве Христове.

Ми сматрамо да је у оваквим условима боље уопште не сазивати Сабор. Такве тачке гледишта су се придржавали и о томе су говорили велики свети и старци нашег времена, као на пример преподобни Јустин Поповић у својим записима и обраћањима свештеноначалију Србске Цркве, св. Пајсије Светогорац и други подвижници побожности.

Сабор, који подстиче општење са јеретицима, не може се сматрати прејемником Православних Сабора, који су те јеретике осудили. Ако ми желимо да овај Сабор не уђе у историју као још један Вучји сабор, треба, у складу са Апостолским правилима и правилима Светих Васељенских и Помесних Сабора, наложити епитимију (извержење из чина и одлучење од Цркве) на оне који распрострањују екуменизам у свим његовим видовима, будући да је екуменизам еклисиолошка јерес, и потврдити осуде јереси које су већ биле осуђене на Васељенским и Помесним Саборима и од стране Светих Отаца у разним временима са јасним одлукама и анатемама.“

На крају су сви присутни на конференцији, свештеници и мирјани, једногласно гласали против одржавања Свеправославног Сабора 2016.год. и учешћа Руске Православне Цркве на њему, у вези са тиме је и припремна делатност Сабора – страна Свештеном Предању Цркве Христове.

Кишињев, 21-22 јануара 2016г.

Извор: http://www.aparatorul.md/православные-верующие-молдовы-проти/

Извор: Православна породица