Последњи поздрав

Драги наш оче Јоване,

Не знамо ни како да почнемо ово писање, а да буде сталожено, с мером и без превеликих емоција. СНО Срби на окуп су од почетка у теби имали увек расположеног сарадника за сваку врсту помоћи. Кад год је требало да одржиш беседу било о очувању вере православне или о очувању нашег Косова и Метохије и српског народа био си ту. Никада ниси имао изговор да нам не помогнеш. Увек смирен, речит, сталожен, тих, али када браниш веру, Косово и Метохију и свог духовног оца онда си био гласан, јасан и бескомпромисан.
Оче Јоване, сви ми који смо те упознали у Светим Архангелима сведоци смо твоје истрајности, упорности, чврстине, али ненаметљиве. Увек си нас дочекивао са топлином, стајао испред манастира и чекао аутобус којим смо долазили, ми смо раздрагано трчали у манастир, а ти би нам махнуо и са твојим дечијим смешком нас поздрављао. Причао би нам о Косову и Метохији, о историји, о цару Душану, о искушењима кроз која пролази српски народ и епархија на КиМ-у ни једног тренутка не испуштајући бројаницу из своје руке. Ми би те без даха слушали, а када би одлазили, нисмо туговали, већ смо се унапред радовали поновном повратку у Свете Архангеле.
А онда си пошао за својим духовним оцем као и свако исправно чадо које иде за својим родитељем, а ми смо кренули за тобом, из Архангела на Брезовицу па у Ниш. А ти си био увек исти, наш отац Јован, који нас је дочекивао са осмехом где год био. Хвала што си нам помогао да нам Метохија буде дом, а Христ једини исправни пут. Хвала ти за неизмерну љубав..
Сада си са анђелима, а не знамо како да објаснимо празнину која остаје када си од нас отишао. Празнину велику, дубоку, коју не умемо речима да опишемо. Увек ћемо памтити твој драги поглед, дечији осмех, а надасве јаку реч о борби за истину.