ПОЛИТИЧКА позадина атентата на југословенског суверена, 9. октобра 1934. године, остала је велика непознаница. Интерес европских сила да се не инсистира на откривању ко је заправо био организатор овог крвавог догађаја, у контексту распореда снага с почетка тридесетих година прошлог века, може бити лако схваћен и објашњен. Међутим, нејасно је и необјашњиво зашто су поједини европски архиви, и то они у којима би се, по свему судећи, пронашао одговор ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина, и у 21. веку затворени и недоступни за историчаре истраживаче. Коме и зашто одговара да истина о марсељској трагедији остане под велом историјске таме?

ПРВИ наговештај да никоме не одговара да се открије позадина марсељске трагедије која је узбудила не само Европу већ и васцели свет, стигао је из Лондона. Још се није осушила штампарска боја са страница водећих светских престоничких листова о сахрани у Београду када је 30. октобра 1934. године (свега три недеље после атентата) у британском Краљевском институту за међународне односе одржано предавање Ситон-Вотсона, познатог историчара и одличног познаваоца јужнословенских прилика, „Убиство краља Александра – Позадина и ефекти“. Кључни аспекти и главни ток са ове трибине, са исцрпним и добро илустрованим ставовима учесника у расправи – а то су били представници политичке и научне британске елите, публиковани су у јануару 1935. године.

У дискусији после предавања, представници британског естаблишмента, који су чинили публику, немилосрдно и цинично су напали Ситон-Вотсонов „сувише благонаклон“ став према краљу Александру и Југославији. Њихов став је био да се не сме дозволити да истрага о овом злочину оде сувише далеко…И нису дозволили. Истрага није отишла „сувише далеко“. Поред оваквих савезника, коме су још потребни непријатељи…

У ВРЕМЕ одржавања ове трибине, и званичан став Британије и Француске према догађају у Марсељу јасно се искристалисао. Почео је невиђени притисак на Југославију да никако не сме да оптужи Мусолинија, већ да оштрицу напада треба да усмери на северног суседа. Директива је гласила – оптужујте Мађаре до миле воље. Међутим, ни то није дуго трајало. Кнеза Павла упозоравају да се пропаганда против Мађарске смањи, наводно због испада према мађарској мањини у Југославији.

Новембра 1934. године, сер Александер Кадоган, директор Форин офиса, на маргини извештаја о атентату на Александра је написао: „За убиство у Марсељу највећа одговорност лежи на Италији, не на Мађарској, али ми то не можемо и нећемо јавно рећи.“

И Француска ће се понашати као Британија. Чак и горе. Она је имала тројицу Павелићевих терориста у свом затвору, али није уопште журила да их изведе на суђење. Одмах после погибије Бартоуа, Пјер Лавал постаје министар спољних послова, човек који ће бити председник Петенове издајничке владе у Вишију. Он је изјавио да је његов први потез у спољној политици да посети Мусолинија и да тако изглади односе са Италијом.

И МНОГО деценија касније, однос Лондона према пресудном политичком атентату, између два рата, није се променио. О томе најбоље говори сведочење Станише Влаховића, професора на Универзитету у Бирмингему у Великој Британија, који је објавио прилог у „Политичкој ревији“ број 2, за 2004, годину, „Погибија краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године“. Аутор у прилогу пише о једном невероватном догађају када је из британског државног архива нестала сва документација о ликвидацију југословенског мохнарха.

– О овој теми почео сам озбиљно размишљати 1984. године… Мислио сам тада да текст (студију) о убиству краља Александра поделим у два дела, да прво обрадим део његове владавине од 1921. до 9. октобра 1934, кад је погинуо у Марсељу у Француској. Други део би обухватио истраживање о томе како је до погибије дошло… Због тога сам решио да прво проучим оно што постоји у Британском државном архиву. То је било 9. и 10. фебруара 1984. године, када сам провео два дана у Архиву у Лондону. На моје велико изненађење, поред докумената на енглеском језику који су ми били неопходни, наишао сам и на обиље важних докумената на француском, немачком и италијанском језику – навео је Влаховић.

ИЗ ОБЈЕКТИВНИХ околности професор Влаховић је морао да прекине истраживање, па се поново обрео у лодонском архиву фебруара 1987. године. И доживео је шок: „… у архиву није више било ни трага од докумената на француском, немачком и италијанском језику. Чак није било ни докумената на енглеском о периоду од краја 1929. до октобра 1934. године. Није било ни каталога у којима су документи били заведени.“ Влаховићеви покушаји да дозна шта се догодило са документима остали су безуспешни, без одговора. Очевидно да је грађа од њега склоњена.

И осамдесет година од осуде на смрт првог југословенског краља, архиви настављају да крију тајне о завери против њега. Сличну судбину, попут професора Влаховића у британском државном архиву, доживеће неколико наших истраживача у Паризу.

Крајем априла 2014. године, професор Предраг Симић изјавио је за „Вечерње новости“ да се извештај француске државне комисије о атентату на краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу налази под ембаргом и 80 година после тог догађаја, вероватно због тога што би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету.

Британци имали страх од Ситона-Вотсона

Симић је рекао и да су били узалудни сви његови покушаји да у Француској добије тај извештај док је био амбасадор у Паризу и да је одбијан под разним изговорима. Он оцењује да су, вероватно, односи са Италијом разлог зашто Француска и данас држи извештај о атентату под ембаргом.

Миле Бјелајац, познати историчар војно-политичких прилика, у неколико наврата боравио је у Француској. Отишао је до Екс ан Прованса где је било суђење атентаторима и стално је доживљавао исту ствар. Када би унео на компјутеру одредницу у бези са атентатом, на екрану би се појавила црвена боја с натписом „недозвољено за употребу“. Покушао је да у досијеу Андреа Тардијеа, познатог француског дипломате, провери преписку с краљем Александром. Такође је добио одговор да то не постоји. Иначе, Тардије и Александар су били присни пријатељи, и Француз га је убедио да 1929. године привремено суспендује парламентарни живот док се колико-толико политичке прилике у земљи нормализују.

Краљ Александар и Луј Барту

У ВРЕМЕ када је Симић био амбасадор, у Паризу је боравила и Вјера Митровић, тада директор Архива Југославије, касније Архива Србије и Црне Горе. И она је прошла попут њених претходника: уз једну допуну да госпођи Митровић није био доступан ни досије краља Петра Карађорђевића Ослободиоца. Као знак добре воље, Французи ће јој понудити документацију о Маринковићу, првом посланику Србије у Паризу, пре Берлинског конгреса.

Отварањем ове Пандорине кутије и „чепркањем“ по њој открићемо да она није имала једно, ни дупло, ни тродупло, већ петодупло дно. Берлин, Москва, Рим, Будимпешта, Софија…, свако је имао понеки разлог да Александар и Барту нестану с политичке сцене у том тренутку. Својих разлога имале су и усташе, ВМРО и југословенски комунисти. А Париз и Лондон сигурно не без разлога држе под ембаргом досијеа о овом политичком атентату… Вероватно зато је њихово убиство још под велом тајне.

РАЗРЕШЕЊЕ МАРСЕЉСКОГ ЧВОРА

ПРЕЋУТКИВАЊЕ овог дела историје тридесетих година прошлог века намеће отворене сумње да се у Марсељски атентат упетљала готово сва версајска Европа, и да је свим главним и споредним играчима било у интересу да се склоне и краљ Александар и Луј Барту. На иницијативу краља Александра, Мала антанта, војни савез Чехословачке, Румуније и Југославије, почетком фебруара 1933. године прерастао је у политичку и економску заједницу, једну врсту претече Европске уније, која постаје пета сила Старог континента.

Са нестанком Бартуа, на политичку сцену Француске и Европе наступа Пјер Лавал, који ће врло брзо измењати све значајне министарске портфеље и завршити као председник квислишке Петенове владе у Вишију.

Извор: Вечерње новости