Финци рекли збогом оловци
Све више људи у свету чита белетристику и стручну литературу у дигиталном формату. Сви се некако прилагођавамо тим новим трендовима, али када чујемо да је финска влада отишла корак даље и донела одлуку да једноставно укине часове на којима ђаци савладавају вештину писања писаних слова (коса, усправна црта…) чак и уредницима интернета буде некако жао.
Да ли то значи да ће наша деца (засад само мали Финци, али фатални исход се географски неумољиво приближава) заувек бацити оловке и хемијске и заборавити да пишу у смислу у којем то данас схватамо? Увек испред свих, финско министарство образовања поручује да ће убудуће „дактилографија бити сматрана основном вештином“.
– То ће свакако представљати крупну културну промену, али знати куцати на тастатури је данас далеко важније – истичу у финском министарству које нову меру планира да примени од 2016.
Ако занемаримо чисто финансијски аспект (да ли свако дете располаже компјутером, да ли је свака школа адекватно опремљена), остаје питање користи краснописа. Да ли је ова вештина заиста постала непотребна, застарела? Да ли друштво може да постоји уколико људи у њему не знају да руком исписују слова на папиру? Као на пример у случају нестанка струје? Да ли то значи да је ретроградно веровати да нестанак писања руком представља назадовање човечанства?
Писање руком одлази у заборав
Изгледа да је тако. Једно недавно истраживање које је међу стручњацима спровео ББЦ показало је да је „за већину наставника довољно да деца разликују велика и мала слова“. Способност разликовања великих од малих слова биће, дакле, за неколико десетина година, а мозда и мање, једини заостали „траг“ писања руком над којим смо се сви ми толико мучили у основној школи.
Премда признају да писање руком развија фину моторику код деце, стручњаци напомињу да се оно може лако заменити цртањем или техничким образовањем који, такође, имају позитиван утицај на мозак.
Можда је за нас све то као појам бесконачности, идеја која превазилази наше схватање могућег. А можда у свету у коме се све пребрзо одвија, генерација одраслих није у стању да замисли будуће начине комуникација. Уосталом када су се појавиле прве аудио касете, а то није било баш тако давно, мало је ко веровао да ће неко измислити ишта боље од тога.