Српско родољубље и Косовски завет савременог доба

1.

Неко ко би се одважио да одговара на питање шта је то српско родољубље савременог доба морао би прво да наведе шта оно за њега није, где га нема и код кога га никада није ни било.

Српско родољубље није хвалисаво и празно разметање својом етничком припадношћу. Оно није ни естрадно надметање у томе ко ће се приказати као већи Србин на речима. Ни ко ће гласније и дуже да збори и празнослови на националне теме, а да мање твори. Српско родољубље није ни обожавање своје ни омаловажавање других вера, нација и раса. Оно није само етничко, социолошко и политичко, већ је првенствено духовно и етичко питање.

Српском родољубљу одувек су биле стране и мрске злочиначке идеологије, као и пракса расизма, антисемитизма, национал-социјализма, фашизма… Оно никад није потврђивало свој национални идентитет кроз прогон других конфесија нити се икад поводило за манијом прозелитизма. Српском родољубљу никада није пало ни на памет да подиже концентрационе логоре и да пушта у погон гасне коморе за оне који не припадају његовој етничкој или конфесионалној заједници. Нити да отима и присваја нечију културу, језик и писмо.

Српско родољубље се не повинује наметнутом тумачењу наше најстарије прошлости, по коме смо на ове просторе банули у VI и VII веку пре н. е. право из магле и нигдине. Без знања о Винчи, о нашим владарима пре оца српске државности Стефана Немање и његовог сина Растка Немањића, Светог Саве који нас је крстио, српско родољубље личи на пусто фрулашење и безбрижно фолклорашење.

Српског родољубља нема ни у ситном политиканству, ни и у ускогрудом партијашењу. Нема га ни у назнакама тамо где се пало у духовну као и у телесну запуштеност. Српског родољубља нема ни код еволуциониста, који попут Дарвина верују да њихови преци воде порекло од мајмуна. Нема га код следбеника и заговорника најпогубнијег антисрпског пројекта у XX веку – код титоиста. Ни код југословенствујушћих. Нема га ни код идеолошких близанаца: либерал-јакобинаца и национал-бољшевика. Српско родољубље не станује ни код њиховог идеолошког потомства, пресвученог у либералне демократе, еврофанатике, лажне борце и боркиње за људска и мањинска права, НАТО лобисте… Нема га, дакле, код мондијалистичких провинцијалца и глобалистичких малограђана, које уједињује смртни страх од самосталне и слободне Србије.

Нема га ни код оних који се редовно приклањају и стоје на услузи јачем и силнијем и који не знају, не могу, или неће да праве разлику између добра и зла. Српског родољубља нема, нити га је икада било код Срба с комплексом ниже вредности у односу на западни тзв. Велики свет. Од српског родољубља нема ни трага ни гласа ни код егоманијака, ни код среброљубаца. Нема га ни код гордих, ни код похлепних, ни код завидљивих, ни код љубоморних, ни код злурадих, ни код мрзитеља, ни код малодушних… Нема га нигде тамо где су лични, клановски и партијски интереси стављени испред општих.

Српског родољубља нема и не може га ни бити, код оних који се Бога не боје, људи не стиде, а за грехе и не хају.

2.

Српско родољубље, данас као и јуче, црпе своју снагу, светли и одржава се на Светосављу и Косовском Завету. Светосавље је српска филозофија стварања. Косовска идеја је српска филозофија страдања. Нема тог српског родољуба у коме и данас не заигра срце и не пробуди се савест кад чује позив светог Великомученика Лазара на саборност у одбрани:

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и кољена,
А не дош`о у бој на Косову (…)“;

До кога не допире његова клетва у наставку ове народне песме:

„Не имао од срца порода,
Ни мушкога ни дјевојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино ни пшеница бијела.
Рђом капо док му је кољена!”

Против Чега, а За Шта је и За Кога наш свети кнез Лазар положио свој живот? Против ропства које је његовој држави, његовом крстоносном војинству и његовом светосавском народу наменио туђин и иноверник. А за Крст Часни и Слободу Златну! За веру хришћанску, православну и светосавску. Без које српско родољубље не може ни да замисли живот у Миру, Слободи и Истини.

У познатој песми Пропаст царства српског народни песник ставља кнеза Лазара пред избор, нудећи му да се приклони једном од два царства. Или ће учинити јуриш на Турке, победити их и тако задобити царство земаљско. Или:

„Ако л` волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш, кнеже, са њом погинути.”

У тврдој вери да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека”, свети Кнез наш се определио да иде Христовим и стопама Светог Саве. Он се определио да са Христом страда и да се Христом спасава. Он је овим Опредељењем посведочио да су Срби остали заветни и литургијски народ још од времена Светог Саве и Светог Симеона. И са оне стране његовог земног гроба, из времена у вечност, кнез Лазар је пренео Завет, наук и реалну наду српским поколењима да ће кад-тад васкрснути и повратити свето Косово уколико се не одрекну вере прадедовске. Јер ко је с Христом распет с Христом ће и васкрснути.

Зато косовска жртва није узалудна. Зато је косовска идеја делатна и победничка, а не губитничка. Зато је народни песник после Кнежевог опредељења на самом крају већ поменуте песме из Косовског циклуса у спокоју и блаженству певао:

„Све је свето и честито било,
И миломе Богу приступачно.”

Ово је „ (…) врхунац свега тог схватања (…) широки, величанствени и дубоки акценат којим се свршава Косовски Бој”. [1]

Косовским Заветом биле су заокупљене мисли најумнијих српских глава. Тајну Косова одгонетали су Његош, владика Николај (Велимировић), Ава Јустин (Поповић), професор Милош Ђурић, књижевник Бранко Лазаревић, нобеловац Иво Андрић, др Марко С. Марковић, др Жарко Видовић… Они су жртву кнеза Лазара, углавном, тумачили и поредили са Христовом жртвом. А Косово са Голготом српског народа. Где год се сведочи вера Христова – тамо је извесно и Васкрснуће, општи је закључак не само наших највећих духовника и хришћанских мислилаца, већ и мирјана међу нашим најзнаменитијим књижевницима и историографима.

У Васкрснућу, у тој есхатолошкој реалности је и најдубљи смисао и хришћанства и Косовског Завета. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија. Ако је Васкрсење Христово највећи догађај у историји човечанства, онда је Косовски бој из 1389. године преломни догађај у историји српског народа. Косовски Завет је Србе, као христољубиви народ, потврдио и определио за векове и векове. На Косову Пољу Срби јесу грдно пострадали од туђина и некрста, а после пуних седам деценија од тог догађаја изгубили су и државу падом Смедерева 1459. Као крштени народ Срби су пали у вековно ропство и највеће понижење, али се Христа и Крста нису одрекли.

Сву језу српског пораза илуструју записи из Турских хроника XV века, из којих наводимо и ове редове: „Газије се сите напљачкаше плена. За пар чизама се продаваху робиње. И ја убоги купих једног красног младића за 100 аспри (…) Неверник је завијао као пас“. [2]

Царица Милица била је принуђена да своју најмлађу кћер Оливеру пошаље у харем султана Бајазита. Српска култура је потпуно замрла. Од краја XV па до почетка XIX века у поробљеној Србији није створено ниједно уметничко дело које би се по вредности и значају приближило делима немањићке епохе.

Па шта је онда стало од тог Косовског опредељења кнеза Лазара? – питају научни позитивисти и вулгарни материјалисти, који Косовски завет сврставају у фундус српске митоманије. Остали су Црква и наше Светосавље, жива вера у Исуса Христа, Сина Божјег, и залог Васкрсења – одговара српско родољубље. Црква је чувала живу хришћанску веру, као и сећање на стару српску славу. На примеру Косова учила је да се Дух не појављује само кроз жртву него и кроз истину.

Али, најважније од свега, Црква је чувала и веру у народу да ће кад-тад повратити слободу и објединити три највиша начела Светосавља : слободну цркву, слободну државу и слободну културу.

3.

„Добра политика може једном народу да очува и образ и част, лоша га доводи до тога да бира између живота и части, а она најгора га лишава и једног и другог” [3] (др Марко С. Марковић).

Кроз Карађорђа и Милоша почео је у XIX веку да се оваплоћује Косовски дух и да васкрсава слободна српска држава, а са њом и слободна српска култура. За непуна два века српска култура је успела да достигне, а у појединим гранама и да надмаши националне културе у неким великим европским државама.

Српски државник Милован Миловановић почетком XX века твори у тишини, а уз помоћ царске Русије и иза леђа великих западних сила, Балкански савез, у који су ушле Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска. Испод те круне Балачкове дипломатске каријере дигао се 1912. цео православни Балкан против Османлија, протерујући завојевача, угњетача и некрста са европског континента. Тако је Милован Миловановић, као нови кнез Лазар, довршио наум и испунио снове вожда Карађорђа и књаза Михаила Обреновића.

Овај дипломатски подвиг дошао је главе Миловановићу. Као што су због снова о слободном Балкану физички уклоњени Карађорђе и Михаило – српском руком управљеном са западне стране. Само због тога је Балачку принет отров из руке његовог кувара, кога је стари Београд, не без основа, осумњичио као агента Бечког двора.

Миловановић је ипак стигао да пре изненадне и преране смрти трасира дипломатски пут за ослобођење Косова, као и последњег дела европске територије која се још налазила под турском окупацијом. Ни Балачкова жртва није узалудна, већ херојска, делатна и победничка.

А Трећој армији под командом ђенерала Боже Јанковића припала је част да, после Кумановске битке, испуни вековни сан српских генерација. Да ослободи колевку Српства. Да васкрсне српско Косово. Да српску Голготу преобрази у српски Тавор.

Српски родољуби и данас као и јуче знају и верују да Косово и Метохија нису заувек изгубљени. Косово нам је привремено отето са Запада при самом крају XX века, и дато је на ограничену управу дојучерашњим окорелим криминалцима, убицама и терористима, башибозуку, нарко-дилерима и трговцима људским органима. Да смо тада Косово и Метохију без борбе предали, то би значило да смо отворено погазили Косовски завет. Да смо се на родној груди Отачаства понели као кукавице и дезертери то би нас демаскирало као отпаднике од Бога, као безличну гомилу недостојну својих славних предака. Тада не би ни имали образа да полажемо право на Косово као на Божји посед, који је дат на управљање верној деци Светог Саве.

Али, и после неправедног и неравноправног рата, који су против Срба предузеле најмоћније западне државе предвођене САД, агресори од овдашњих званичника траже да они признају ову лажну и наказну државу. Зачету на крви и прогону стотина хиљада невиних Срба и другог несрпског живља. То, међутим, не бива.

Као прво, обична је заблуда и варка да су творци догађаја политичари. Како они који данас наводно управљају светом, тако и они који столују у Београду. Као друго, у великој је заблуди сваки онај који пренебрегава силу Духа и мисли да у историји делују и побеђују само негативне силе и сатанске вештине. Због тога признање Косова и Метохије уопште не зависи ни од ове, ни од неке наредне власти у српској престоници.

Свака од њих би се ионако кад-тад суочила са горком спознајом да се лаж, грех и издаја никада не исплате. Српско родољубље искрено верује у Господа над војскама. Оно је у тврдој вери да нас само буђење, неговање снажење и ширење косовског духа може избавити од садашње окупације и у погодном тренутку извести на прави историјски пут.

Српско родољубље верује да и данас страдамо „косовски”, те да још нисмо отпали од Христа и од Светог Саве. Да још нисмо изгубили душу. У противном, ми бисмо као народ били изгубљени. Постали би мртваци на одсуству, који живе живот без смисла и чекају смрт без наде. Ништаци које је Лукави вешто обмануо, превео у потрошачко крдо и извео на историјску позорницу да измуца туђинску – као своју последњу реч.

Само тако би коначно успели да Србе уклоне са историјског хоризонта, али и са људског коридора. Међутим, ми још нисмо изрекли своју последњу реч у историји. Преживели смо многе окупације и глобализације. Преживећемо и ову.

Христос се роди!
Ваистину се роди!

У Београду, На Божић, 2016.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина