Предавање Владике Артемија 23. фебруара у Детроиту (интегрални видео; транскрипт)

У наставку погледајте предавање Владике Артемија у Детроиту

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“

ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ  ВЛ. АРТЕМИЈА  У  ДЕТРОИДУ  23. 2. 2013.

Ево, други пут како се налазимо у овом месту. Протекло је две године како смо били у августу 2011., а ево нас сада у фебруару 2013. године.

Долазећи овамо знали смо и осећали, и знамо, да долазимо међу своје, да долазимо нашој браћи, и да им доносимо поруке и бригу, и страдање наше браће из старе Отаџбине.

После много речи које су речене вечерас, обавештења која и сами пратите преко медија, преко интернета, преко свих могућих информација, Ви сте довољно добро упознати са стањем у нашој Отаџбини, не само на Косову и Метохији, него у свим местима где наш Српски народ живи.

Ја се сећам једног догађаја од пре 40, можда, и неку годину, када је у манастиру Жичи одржан један братски састанак свештенства Жичке Епархије са својим Владиком Василијем. У току тог састанка појавио се отац Јустин, данас Свети отац Јустин Ћелијски. Будући да је он био добро познат свима тада, да је Вл. Василије био његов ученик, и монах, он га је замолио да се обрати окупљеним  свештеницима са пар речи.

А, беше то време, оно страшно време, када су два раскола раздирала Српски народ и Српску Цркву- раскол овде у Америци, и раскол у Бившој Републици Македонији.

И, отац Јустин је почео свој говор, своје обраћење, следећим речима: „Када бих имао 1000 језика, сви би они сагорели, а не би могли да изразе и да опишу стање у коме се и наш народ и наша Црква данас налази.“ И, онда је, разуме се, говорио  о тим ужасним догађањима, који су погодили наш народ, ал’ не као нека временска непогода, него као плод смишљенога рада тадашњих политичких, па, на жалост, и Црквених власти. Када поредимо оно време и ово данас, питам се шта би данас отац Јустин могао да каже на ово стање у коме се данас налази Српски народ, и, можда још пре , Српска Православна Црква.

Владика Његош, велики Српски песник и Владика, рекао је на једном месту: „Крст носити нама је суђено.“ И заиста, Српски народ је кроз сву своју историју  био Христоносац и Крстоносац.  Носио је Христа у срцу, и носио је крст на својим грудима и  на својим душама, али је и распињан на крсту. Крст који носи Српски народ има 2 крака, онај вертикални, то је духовна страна човека и  нашега народа, и хоризонтална, то је национална страна и, ако хоћете, овоземаљски живот нашега народа и свакога човека. На том крсту Српски народ је вековима био разапет. На том крсту и данас је Српски народ разапет, јер страда и по вертикали, на том духовном плану, и по хоризонтали, на том националном плану. Колико је душа скупља од тела, а тело скупље од одела, толико и ово духовно страдање нашега народа, надмашава све оно што сте чули и што знате о страдању нашегa народа на Кoсову и Метохији.

Тешко је говорити, јер много пута сам говорио, и Ви то знате, о свему ономе што сте и вечерас овде  чули- о догађаjима на Косову и Метохији.у последњих двадесетак година. Страшно је то, али је, нема сумње, много страшније сазнање и чињенице да се све то одвија и одиграва. Не само што имамо непријатеље око нас, него што имамо  издајнике међу нама, и на политичком плану и на духовном плану. Питање вере јесте питање смисла живота. Вера је та која освећује цео наш живот, од које нема ништа важније, јер без вере није могуће угодити Богу.  Јер наш народ  одувек је, како рекосмо, био Христоносац и крстоносац. У последње време као да је и  престао то да буде. Не зато што је народ  заборавио своју веру, своје претке, свој циљ духовни, него зато што је издат од својих вођа. А издат је на тај начин што су се наше вође, и духовне и политичке, удаљили од правоверног пута, пута  Светосавскога, пута који су нам Свети Оци оставили, пута који је осветљен, утабан и обележен, и којим наш народ треба да иде. Свети Вл.Николај, у једној својој песми је рекао: „Благо мајци која Саву роди, и Србима док их Савo води.“ Данас, Српски народ није вођен Светим Савом него екуменистима, папистима и глобалистима, онима који желе и жуде за Европском унијом, као за неким земаљским рајем. А та Европска Унија, ил’  ако хоћете, Западни свет, на челу са Америком, Европском Унијом, Бриселом, Вашингтоном, и тако даље, они су кумовали свему ономе што је наш народ живео, доживео, и преживљава и данас у целој нашој Отаџбини. Међутим, и та политичка елита, која је водила и  стварала историјске догађаје у нашем времену, била је подстицана из једног центра, из једнога места, од једног човека- из Ватикана, од римскога папе.

Шта је све, не само у ових 20 година, него кроз векове, папизам значио за Српски народ, постоје историјска сведочанства, постоје документа, постоји памћење нашега народа. За нас данас је довољно што знамо, сећамо се, и  памтимо, Јасеновца и свега осталога што је у вези са тиме. Али није то једино, и није то најстрашније.

Најстрашније је то што је  Ватикан успео и успева у остварењу својих паклених циљева  има за сараднике наше представнике и духовне и политичке.

Овде, преда мном је једна књига, једне Рускиње, Олге Четверникове, а књига се зове .“ Издаја у Ватикану или Завера римокатолицизма против Хришћанства“, где цела књига говори о томе шта папизам и римокатолицизам, односно Ватикан,ради са Хришћанством, не само са Православљем, него и са својим предањем, са Јеванђељем Христовим, али у једном циљу, али само са једним циље, да се очува папска превласт и непогрешивост. Све друго они могу да прихвате, свега могу да се одрекну, али само да Ви остали прихватите  папу као „поглавара“ целе „цркве“, и да верујете у његову непогрешивост.

(даље цитат):

„Значајан утицај Ватикан је имао на догађаје у Југославији и њеном распаду, где је његов задатак био да обезбеди достизање независности Словеније и Хрватске, као римокатоличких бастиона на источном крилу Европске Уније, понављајући искуства из Другог Светског рата. Овде је он већ деловао у тесној вези са Немачком, која је одиграла кључну улогу у дестабилизацији. Југославије.

Националистички кругови хрватског клира покушали су да представе Хрватску као балканску Пољску, у којој је римокатоличка вера била призвана да постане главни  вектор супростављања београдском, комунистичком, Српском режиму. И у складу са тиме, овде су све снаге усмерене на  развијање анти-српске информативне кампање, која треба да привуче и европско јавно мњење, као угњетеном положају римокатолика.

У априлу 1991. године, тадашњи папа Јован Павле 2. је иступио са говором, пазите, први од свих осталих политичара,  са говором у ком је изјавио да су неопходне промене у Југославији, набројавши културне, историјске, религиозне и лингвистичке разлике тих народа. После тога, када су у јуну 1991. Словенци и Хрвати једнострано прогласили независност и испровоциралe етнички грађански рат у Југославији, Ватикан је развио широку активност усмерену на њихово међународно признање. У новембру те исте године, кардинал Содано је позвао амбасадоре САД-а, Фрaнцуске, Велике Британије, Белгије, Италије, Немачке и Аустрије, да признају Словенију и Хрватску  током тог месеца. Амбасадор у САД-а, Мелади, описујући тај сусрет, био је убеђен да је између Ватикана, Немачке, Аустрије и Италије већ постојао претходни договор, пошто су амбасадори тих земаља са одушевљењем прихватили предлог „свете столице“. Ватикан је 13. јануара 1992.године, други, после Немачке (која је то

урадила 23. децембра 1991. године) признао отцепљене

републике, и тек 15. јануара независност Хрватске и

Словеније признале су и остале земље Европске заједнице

(тада још Европска економска заједница).

Када су на територији Славоније и Крајине,

неоусташе почеле нови геноцид над Србима, покушаји

ЈНА да их заштите били су од стране понтифика

названи „агресијом“ и он је тражио од Европске уније

организацију отпора „интервенцији“, подржавши

кампању немачких и аустријских средстава информисања

по питању демонизације Срба. При том су игнорисали

сва зверства неоусташа против Срба, која су подсећала

на праксу из периода НДХ 1941-1945. године. Потом, за

време ратних дејстава у Босни и Херцеговини, папа је у

потпуности подржао антисрпске акције западних земаља,

поздравивши НАТО бомбардовање српских положаја. За

време косовског конфликта, Света столица је подржала

албанске сепаратисте на Косову и Метохији, а 1998. године папа је био

један од првих светских лидера који је тражио спровођење

енергичне акције против Србије. Посебно вапијући

факт била је беатификација од стране Јована Павла2.,

загребачког надбискупа геноцида Алојзија Степинца, уз

чији је благослов остварен геноцид над Православним

Србима, у годинама Другог светског ратa.“ (Олга Четверикова, „Издаја у Ватикану или Завера папизма против Хришћанства“, Београд, 2012.),као и у овом последњем рату на терену бивше Југославије.

Ово су страшне чињенице, браћо и сестре, али, верујте, није у томе сва страхота. Страхота је што, и поред свега тога што сведочи ова сестра Рускиња, да управо врх Српске Цркве, заједно са Ватиканом,  оправдава такве поступке.

Посебно треба истаћи посете неких наших епископа Ватикану, и папама разним, посебно Амфилохија, и Иринеја Буловића, епископа бачког, који су једном приликом те посете, од папе добили бискупске крстове напрсне  и прстење. Она, дакле, одличја којима папа одликује своје бискупе.

Или посету Вл.Лаврентија, са својих 35 свештеника Ватикану, где он први, а онда сви они за њим, прилазе и узимају „благослов“ од архијеретика.

Позната је и беседа Вл.Иринеја поводом 25-годишњице понтификата папе Јована Павла 2., октобра 2003. год., где он, не само да износи похвале у част папе, него се и похвалио он лично, како су он и „брат Амфилохије“ од папе добили та „признања“.

Онда, треба се сетити, такође, изјаве и поступака многих наших епископа и представника, који учествују на молитвеним скуповима, у заједничким „молитвама“, поред свих забрана које то Свети Канони забрањују, и за које предвиђају најстрожије санкције.

А шта тек да кажемо за изјаве и поступке нашега патријарха Иринеја у својој посети Бечу 2010., Загребу 2012., Сарајеву исто тако, и његове изјаве, где он отворено говори о себи да је екумениста, а екуменизам је, по Ави Јустину, свејерес! Дакле, он за себе тврди да није Православни епископ, него да је јеретик. То је оно, браћо и сестре, што нас брине, што наш народ не жели, не може и не треба да прихвати.

Пастири су постали најамници. Зато и стадо, наш Српски народ, напушта, и бежи од њих, јер „не познају гласа туђинчева“, како каже Свето Писмо. Они су напустили веру Отаца наших, скренули са Светосавског пута, народ воде и заводе за „Голеш-планину“, попут Вука Бранковића. Што пре то схватимо, и томе се свесно, одлучно и неустрашиво одупремо, као народ у целини, или појединци, утолико ће нам пре синути Сунце Правде и Слободе са нашег Светог Косова, онако к’о што сведочи и једна дивна песма. „Са Косова зора свиће.“

(народ отпева ту песму….)

Седите, још само који минут, браћо и сестре.

Данас многи говоре да је Србија изгубила Косово. НЕ! Него је, на жалост, Косово изгубило Србију. Јер, Србије без Косова нема. Оно Срба што је још на Косову, оно не брани само себе и своја огњишта, и Косово и Метохију, него брани душу Србије. Без тога Србије нема.

Зато смо ми, као Срби у целини, дужни и позвани да останемо верни Предању и традицији наших Светих предака.

Када је у Совјетској Русији, после октобарске револуције, дошао прогон и страдање Цркве, један епископ је рекао: „ Пред нама су два пута- или ће цела Црква, у целини, стати и одстрадати своју веру, верност Богу, што би било много боље, или, ако тога не буде, онда остаје  да сваки појединачно одстрада своју веру, и пострада за њу.“ И он је један од тих Новомученика Руских, који је заиста и пострадао.

Та два пута стоје и пред нама, данашњим Србима- или ћемо сви, као народ, као целина, стати уз Светог Саву, Вл. Николаја, Аву Јустина, и остале наше славне и Свете претке, и уз нашу Отаџбину целосну, а не разбијену, што би било много боље, или, ако тога не буде, остаје нам да свако за себе и појединачно чува своју душу, своју веру и своју верност Богу, Светом Сави и Јеванђељу Христовом.

Мислим да код нас овде данас сабраних, као и многих који нису могли данас са нама бити овде, не постоји дилема.

Ја у то тврдо верујем, а Ви својим присуством то сведочите.

Има их и у Србији, има их у сваком месту, који знају и осећају куда нас наше политичке и духовне вође, или боље речено, духовни слепци, воде и заводе.

Нека би дао Бог да цео наш народ прогледа духовно и пронађе своју душу, чиме ће бити спасени и Косово и Метохија, и цела наша Мајка Србија.

Хвала Вам.