Како треба да славимо Божић и обичаји везани за дане Божића

Пошто је слављење Божића дуго времена било потиснуто и спутано у нашем народу, заборављени су у великој мери божићни обичаји који су дуго живели код Срба, и опала је божићна радост. Објасните нам како треба да славимо Божић. Објасните обичаје везане за дане Божића?

ОДГОВОР:

Увек је лакше рушити него ли градити. И у физичком смислу, а још више у духовном. Лакше је нарушити и упропастити своје здравље, него га поново стећи. Како за појединца, тако и за читав народ. Срби су веома брзо и лако „раскрстили“ са својом вековном традицијом, вером, обичајима. Преко ноћи и за чинију сочива. Веома смо поводљиви и нестабилни. Не држимо до себе и својих духовних вредности. А тешко се лечимо. Тешко се враћамо својим коренима и својим прецима. Сујета и гордост нас спречавају. И тако остајемо далеко од „Дома Очевог“.

У Вашем питању је констатовано много тих жалосних чињеница, које нам нимало не чине част. И њихових последица, као нус производа. Али, изгледа, и жеља да се надокнади пропуштено, да се поврати изгубљено. Боље икад, него никад. Али то често није могуће. Никада се, на пример, не може вратити и надокнадити она божићна радост, толико својствена и блиска деци, оним генерацијама које су олако и непромишљено (од стране старијих) исте биле лишене.

Ипак, покушаћу да на постављена питања, макар укратко, одговоримо, ради данашњих и будућих генерација, као и ради нас старијих, еда би се исправило што се исправити може.

Божић – први од великих хришћанских празника, празник који је узрок и темељ свим осталим празницима. Да није било Божића, не би било ни Васкрса, ни Духова, ни Цркве, ни
Хришћанства.
Божић је празник када се Бог на земљи родио као човек, као Младенац, Богомладенац, „мали Бог“. Божић (=Богић) је деминутив од Бог. Христос Бог се роди на земљи као човек. Зашто? Да нам својим рођењем објасни наше рођење, да нам открије сву тајну зашто се човек рађа на земљи, сваки човек. Свети Оци су одгонетнули ту надумну тајну: Бог постаде човек, да би човек постао бог, „бог по благодати“. У томе је сва тајна Богочовековог чудесног рођења на Божић. У томе и сво Његово Еванђеље, и сва Црква, и све што је у њој: све свете тајне и све свете врлине, и у њима све свете божанске силе.

Од рођења Господа Христа на земљи, међу нама људима је – сва пуноћа Божанства, сав Бог присутан телесно у нашем човечанском свету: да би се ми испунили том пуноћом Божанства. И тако остварили циљ, од самог Бога постављени циљ нашем људском бићу, нашем људском животу, нашем људском постојању. А једини прави и бесмртни циљ сваког човека, шта је? Узрастање у меру раста пуноће Христове, повратак наш Богу и сједињење са Њим, обожење. Како ћемо ми, бедна људска бића, постићи тај узвишени циљ? Помоћу светих Тајни Христових у Његовој Светој Цркви, и светих врлина у њој.

Живећи у њима и помоћу њих, сваки се од нас испуњује свима божанским силама које су људском бићу потребне за побожност и живот и у овом и у оном свету. На тај начин сваки постаје „бог по благодати“, постаје помоћу свемилостивог Господа – Богочовека Христа, који једини јесте и занавек остаје Бог по природи. Тај препород човека почиње светим Крштењем, а завршава -обожењем. Крштењем се облачимо у Христа; Причешћем се сједињујемо са Христом и постајемо христоносци и богоносци. Божић нас учи да смо дужни живети као што пристоји малом „богу по благодати“. А то значи да живимо Христом и ради Христа, јер је Он једини сверазумни и сверадосни смисао сваког људског бића.

Те дубоке и надумне тајне Божића наш српски народ је превео на свој језик и изразио их у предивним и богатим божићним обичајима. Више него било који други празник. И више него било који други православни народ. Ти обичаји, у суштини су исти у свим крајевима где православни Срби живе, али се у појединостима и разликују од места до места, од села до села. Нарочито су ти обичаји осиромашени у тзв. урбаним срединама, по градовима, премда се и тамо одржавају, макар символично.

Основни елемети божићних обичаја су: Бадњак, слама, чесница (божићни хлеб), положајник. Погледајмо укратко шта сваки од ових основних елемената представља и њихов духовни смисао.

БАДЊАК је младо храстово дрво које се у шуми сече на Бадњи дан (дан уочи Божића), веома рано, пре сунчевог рођења. Ту се окреше од грана, а на самом врху оставе се гранчице. Тако окресано дрво се донесе и прислони уза зид куће. То је почетак радости за домаћу чељад, нарочито за децу, која истрчавају налоље да виде да ли бадњак својом висином пролази кров куће. Прислоњен уз кућу, Бадњак сачека вече. Тада, већ по мраку, домаћин га исече на фурунаше, и онда се обавља свечано уношење бадњака у кућу. То чини сам домаћин, поздрављајући укућане са: „добро вече, сретно бадње вече“ а домаћица и деца дочекују га у кући, загрејаној и осветљеној, одговарају на свечане поздраве домаћина и посипају га житом. Бадњак се затим налаже на ватру, било на отвореном огњишту (што је данас реткост) или у шпорет, и ватра се не гаси целе ноћи.

Иза бадњака (кога уноси од три пута), домаћин уноси добар свежањ миришљаве, пшеничне СЛАМЕ, са истим поздравом као и за бадњак. За децу је то најрадоснији моменат, јер мајка у сламу баца орахе, јабуке и бомбоне, а деца, тражећи то, развлаче сламу по целој одаји, пијучући уз радостан смех и жагор. Када се тај „ритуал“ заврши, поставља се посна вечера за сву чељад, којој претходи заједничка, домаћа молитва. Након, пак, вечере, деца се препиру и отимају које ће на слами то вече спавати, јер се то сматра за посебну „част“.

Бадњак и слама, разумљиво, тесно су повезани са рођењем Христовим у Витлејемској пећини, те имају дубоки духовни смисао. Бадњак- младо храстово дрво, велике калоричне вредности, символише самога Богомладенца Христа. Као што Бадњак те ноћи осветљава (са огњишта) и загрева целу кућу, тако и Христос својом божанском науком и својом благодаћу осветљава и загрева душе оних који у Њега верују и за њим иду, да не ходе по тами, него да имају светлост живота. Поред тога Бадњак нас у мислима враћа у ону хладну витлејемску ноћ, када је праведни Јосиф ложио ватру у овчијој пећини да огреје новорођеног Богомладенца и његову Свету Матер. Слама, пак, веома јасно подсећа на овчије јаслице, у које је на сламу положен Богомладенац Христос рукама Свете Богородице.

Ујутру пак, на сам дан Божића, док Бадњак још гори на ватри, у кућу долази ПОЛОЖАЈНИК, неко од ближе фамилије или из комшилука, који „чара“ ватру, оним врхом Бадњака који је стајао до тада у углу, ређајући молитвене жеље за дом, домаћина и његову чељад: „Колико варница, толико благослова Божијега, толико блага и напретка, толико среће и здравља“ и тд, после чега га домаћица „дарује“: кошуљом, чарапама и пешкиром. Положајник овде символизује саме Анђеле Божије који се јавише витлејемским пастирима у пољу код њихових стада и објавише им радосну вест о рођењу Христовом. Символизује такође и саме витлејемске пастире који се први поклонише новорођеном Богомладенцу, а у даљем смислу и источне Мудраце који му принесоше на дар злато, тамјан и измирну.

На сам дан Божића, домаћица, поранивши пре свих, доноси са извора свежу воду и меси ЧЕСНИЦУ- пшеничну погачу, у коју замешује и један сребрни новчић. По доласку домаћина из цркве са ране литургије, сви се окупљају око божићне трпезе. Тада домаћин ломи чесницу на онолико делова колико чланова породице има. А деца, заборављајући на укусна божићна јела, свако претражује своје парче чеснице, надајући се да је сребрна пара баш њему допала. Јер се сматра и верује, да оно дете коме допадне комад чеснице са новчићем, те године биће посебно напредно и благословено.

Јасно је по себи да ова чесница такође представља самога Христа, небески хлеб, који је дошао да се дарује људима за храну, јер је сам Он рекао: Ја сам хлеб живота. А на Тајној Вечери пре своје Крсне Жртве, дао је себе за храну вернима под видом хлеба и вина, рекавши: „Узмите једите, ово је тело моје… Пијте из ње сви, ово је крв моја…“

И најзад, укратко одговор на питање: Како треба да славимо Божић? Из реченога је јасно: Вратити у живот свој и своје породице ове предивне божићне обичаје, колико нам то прилике дозвољавају. А пре тога, и више од тога, припремати себе и своју чељад (нарочито децу) за дочек Богомладенца Христа током шест недеља Божићног поста, које је света Црква одредила за очишћење душе и тела: постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести и светим Причешћем. Тако ћемо нашу душу и наше срце припремити да се Богомладенац у нама роди, да Му буде у души нашој топло и светло. Таква припрема наша, биће довољна за достојно слављење Божића, и поред недостатка горе наведених обичаја, премда и они нису за заборав. А исто тако треба знати, ако не буде ове унутрашње припреме и труда начишћењу душе наше, онда, ма колико држали оне спољашње и дивне обичаје, наше слављење Божића нити ће Богомладенцу Христу бити угодно, ни нама спасоносно.
И још само нешто. Од Божића до Богојављења православни Срби се међусобно поздрављају: „Христос се роди“! и отпоздрављају са: „Ваистину се роди“! Тиме исповедамо своју веру у Господа Христа као Сина Божијега, који се ради нас људи оваплотио, у пећини родио и у јаслама лежао, да би нас пале од греха подигао.

У тој вери се и поздравља сверадосним Божићним поздравом: „Мир Божји, Христос се роди! – Ваистину се роди“!

Извор: Православна веронаука