ОДНОСИ СА РОДИТЕЉИМА: ПОЧНИ ОД СЕБЕ – ДИМИТРИЈЕ СЕМЈОНИК

Одсуство међусобног разумевања, недостатак истински топлих и поверљивих односа са родитељима – највећа је трагедија у животу јако много људи. Да ли сте приметили шта нам се дешава у случају чак и малог сукоба са родитељима, њихове мале љутње на нас? У души постаје некако хладно и празно и постаје нам теже да верујемо у себе и да волимо људе.

Ако је сукоб са родитељима озбиљан и дуготрајан, ми постајемо истински несрећни људи, падамо у депресију, неки чак покушавају да се убију. Ако нас родитељи отворено или прикривено прокуну (јер: „Боље да те нисам родила“, “ Ти ми ниси син“ – је исто проклетство), живот се претвара у пакао. На проклето дете сруче се тешке невоље и оно често умире, не од старости.

Сукоб са родитељима личи на подсецање корена дрвета. Мали сукоб са родитељима – подсецање дела корена и као последица сушење дела грана. Велики сукоб – дсецање целог корена и потпуно сушење дрвета.

Какав је механизам испуњавања тог закона, ми не знамо. Али, да закон делује, потврђује се и у Библији (“ Клетва мајке разара дом до темеља“) и сваки човек, ако обрати пажњу, може се уверити у то на свом примеру.

Тај закон делује и на супротну страну. Супротност проклетству је благослов родитеља, добар однос родитеља према нама. Када су родитељи задовољни нама – пуни смо снаге, здравља, срећни.

„Поштуј оца свога и матер своју“, је прва заповест са обећањем „да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“- говори апостол Павле.

Због тога је за нас јако важно да имамо што мирнији и топлији однос са родитељима (као и са бакама и декама). Много важније него са људима у које се заљубљујемо, са пријатељима, надређенима.

Али, како је то понекад тешко – сачувати добре односе са нашим родитељима, нарочито док живимо заједно са њима!

Они нас не разумеју, не желе да нас слушају, не верују нам. Они су или сувише равнодушни према нама или исувише досадно – захтевни. Они често захтевају не оно што ми желимо, него оно што они желе. И при том чак посежу за тим да нам бирају пријатеље, људе које волимо или професију.

Постоје и такви родитељи који поставе питање само ради тога да не остане камен на камену од нашег одговора. Кажу, све радимо неправилно, и уопште ништа не ваљамо. Зар они не разумеју, како су нам важне њихове речи, какав огроман утицај оне имају на нас?

И ако нам они све време говоре како ће нам све бити лоше, зар не резумеју колико ће нам после таквих сугестија бити теже да остваримо срећу  у будућности? Зар они желе да сви ми будемо несрећни? Зашто нас, насупрот томе, не охрабре, не улију веру у своју снагу? То је тако лако!

Често родитељи траже од детета оно што му сами нису дали, нису васпитали у њему. Како је то  могуће – не казати сину целог живота ни једну нежну реч, а затим му претенциозно рећи „Ти си тако груб?“ Како је то болно! Како не разумеју да је све у њима? И да је за дете много важнија нежност родитеља према детету, него за њих – његова. Пошто оно нема од кога да научи да буде нежно, ако родитељи не буду нежни са њим.

Како је могуће на родитељском састанку назвати своју кћер „моралном наказом“ ( по оцени разредног старешине), и стигавши кући са састанка, оптужити је да је морална наказа? А ћерка има већ не три, него тринаест година, она добро схвата ко је учинио таквом. Како не побеснети на такве оптужбе? Ако побесниш гласно – испадне скандал, ако побесниш у себи – можеш се разболети.

У око половине породица које познајем, су тешки односи са родитељима. Мајке, не можеш другачије то да назовеш, просто уништавају своје кћери. Синовима често није ништа лакше…

Како све то истрпети? Како разумети? Може ли се исправити?

Не треба мислити да се ситуација не може изменити ако не одемо од куће. Чак и када одрастао, разуман човек западне у тешку ситуацију, у већини случајева он је решава изменом свог односа према ситуацији, а не бекством. Сваки човек који прочита овај чланак на интернету, може да промени свој однос са родитељима. Мада нико не говори да ће то бити лако и да ће успех бити потпун.

Први корак решења проблема – разумевање.

Шта је узрок тога да ти односи са родитељима причињавају толико горчине? У већини случајева постоје два узрока:

1. Твоји родитељи не умеју да воле истински

2. Ти не умеш да волиш истински.

Размотримо те узроке детаљније.

Први фактор. Родитељи не умеју да воле истински.

Ако родитељи не умеју да воле, то се, пре свега, одражава на њихов међусобни однос. Појављују се сукоби, прељубе, следи развод. Ако нису ни били венчани – то је већ само по себи знак неумења да се воли.

Свака рана коју наносе један другом рањава и тебе. Ако се растану, они и поред све жеље, не могу да ти пруже пуноћу љубави и пример здравог породичног живота, који су ти тако потребни.

Растали се они или не, њихов недостатак љубави одражава се на општење са тобом. Недостатак разумевања, неповерење, нетрпељивост, суровост и егоизам могу испољити чак и такви родитељи који себе сматрају пуним љубави. У стварности, снага осећања није увек једнака снази љубави. Љубав може бити права, а може бити глупа и егоистична, нарочито код мајке, тим пре код самохране мајке. Добро је познат модел да самохрана мајка неприметно постави сина на место мужа кога нема, поставља га на место „мог јединог мушкарца“, а потом се труди да уништи његов лични живот, када наступи узраст, када су родитељи, по неумитном закону живота, дужни да уступе прво место у срцу свог детета другом човеку.

Други фактор. Ти не умеш да волиш. Ако још увек имаш двадесет или мање година, ниси ти крив што не умеш да волиш „не пада ивер далеко од кладе“. Али, то не значи да треба да затвараш очи пред својим проблемима. Ако не видиш проблем – нећеш га ни решити.

Тако да је и теби својствен егоизам. Штавише, највероватније је у теби више егоизма у односу према родитељима, него у њима према теби. Такве су породичне улоге.

У раном детињству, само примајући од родитеља, не дајући им ништа за узврат, ми се навикавамо да сматрамо родитеље својим дужницима. Наш мерач скрупулозно броји оно што нам они нису  дали, не рачунајући оно што нам дају сваки дан. Ми не примећујемо да смо им већ дужни астрономску суму, коју је време да почнемо да враћамо, ако желимо да успемо да им вратимо макар малу суму. Целокупну – никада нећемо вратити. Нећемо успети.

У теби такође нема довољно трпљења и разумевања према родитељима. Да ли си приметио да је већина ваших сукоба ипак због тога шта је боље за тебе? Могуће је да су ти родитељи егоистични и да у нечему нису у праву, али ипак, твоји интереси, твоја срећа, њих брину више него тебе њихово благостање.

На пример, расправљате се  због тога што ти сувише касно долазиш кући увече и можеш због тога да настрадаш, а не због тога што твоја мама сувише рано устаје да би вам спремила доручак, и још стигне на посао на други крај града, због чега се исувише умара и њено здравље се погоршава.

Да ли си некада ставио себе на место родитеља? Да ли си размишљао о томе, да су у неким случајевима захтеви родитеља, чак и у оштром облику, изазвани управо љубављу, а не егоизмом? Замисли да си на њиховом месту, да волиш своје дете, како би ти поступао са њим?

Ако пажљиво и поштено сагледате своје односе са родитељима, запазићете, пре свега, да постоје оба фактора. Ни ти, ни твоји родитељи још увек не умете да волите истински. А у неким питањима вам просто недостаје навика да општите, добри манири.

Значи, да би побољшали односе, треба учити разумети и волети један другог.

Одакле почети?

Природно, најбоље је почети од родитеља – да би они почели да раде на себи. Њима је лакше да утичу на нас, него нама на њих.

Да, то ће бити исправно ако сами родитељи, на неки начин, схвате неопходност промене. На жалост, теби вероватно неће успети да им то објасниш. Зашто?

Зато што је човек способан да прими непроцењиве истине само у посебним тренуцима свога живота. И чињенице из овог чланка неће спровести у живот сви који су га прочитали, већ само они у чијем животу је наступио такав тренутак, када више не желе да живе као пре, који су спремни да преиспитају свој живот и учине корак навише, ка врху лествице, ка новом, бољем животу.

Тако исто и твоји родитељи. Тешко да су они спремни да саслушају поуку о томе како да живе, утолико пре од тебе. Они наивно мисле да ће, ако те послушају, нарушити свој ауторитет у твојим очима. И онда неће моћи да утичу на тебе, избављајући те од разних опасности.

Зато имамо један пут – утицати на један од два фактора на који је лакше утицати. „Почни од себе“ – је општи принцип исправљања било ког односа.

То јест, потребно је да и сами учимо да волимо своје родитеље. То нам се чини притивприродним, ненормалним: дете треба да постане одговорније, у неком смислу одраслије од својих маме и тате.

Али, у стварности често бива да дете спасава родитеље. Дете, ма колико да му је година, петнаест или тридесет и пет, млађе је од својих родитеља, мање је оковано навикама, шаблонима мишљења и утицаја. Оно јаче осећа недостатке својих  односа са родитељима. Њему је лакше да прихвати могућност промене. Зато, ако си спреман да радиш у интересу себе и својих родитеља – ради. У твојим је рукама више од половине успеха. Прво, ти можеш сам да научиш да волиш родитеље и да  искључиш други фактор. Друго, љубав увек рађа љубав, ти можеш утицати и на љубав родитеља према теби – управо својом љубављу а не речима. Ми не знамо колики успех ти можеш постићи у том послу, али несумњиво је једно – ни један твој искрени напор неће проћи узалуд.

Наравно, дешава се да јако жалиш себе. Са једне стране, имаш зашто да жалиш себе. Са друге стране, од те жалости теби је само теже. Та жалост је штетнија од узрока који је изазвао. Осим тога, жалост, као и свака мисао, која изазива бол, лаже када каже да су твоји почетни услови живота много гори од деце добрих и мудрих родитеља.

Прво, где су такви идеални родитељи, колико их је?

Друго, имајући мање једног имаш више другог. Раније се учиш самосталности, учиш да управљаш својим животом и имаш веће шансе да откријеш Онога који те воли више од родитеља и може више да ти помогне. Како је говорио цар  Давид у псалмима „отац мој и мајка моја оставише ме, али ће ме Господ примити“.

Шта можеш учинити да би више волео родитеље? Можеш много.

Прво. Прихвати их као своје родитеље, са свим њиховим недостацима.

Дубоко ми се урезао у сећање разговор са дечаком Русланом у дечијем дому. Иако му је било само петнаест година, много је искусио у свом животу, да је о неким важним стварима, кроз искуство стекао дубока и тачна знања, расуђујући као зрео мушкарац. И физичком снагом није заостајао много од мушкарца.

Као и већина његових другара у дому, изгубио је родитеље због њиховог пијанства. Али, без обзира на то што му је живот у породици био трагичан, он каже: „Најважнији у животу човека су родитељи, за оне који их имају. И чак за оне који их немају. У дечијем дому, ако се споменеш нечије родитеље, боље одмах бежи. Родитељи, какви год да су, ипак су твоји. Чак и ако пију и ако су те тукли.

Човек је већ пропао ако је „заборавио“ на родитеље. Нека пију родитељи! Иди на улицу и шетај. Прошетао си се, вратио – они већ спавају. Спремио си себи јело, заспао. Устао, ако родитељи још спавају – одлази. Прошетао, вратио се – они опет спавају пијани. Тако је могуће проживети мирно пола живота. Ако видиш вотку у мајчиним рукама, проспи је или баци. Разговарај са родитељима да не пију“.

Код већине ситуација је ипак боља него што је била код Руслана. Поштујемо ли то што имамо те, понекад тешке људе – своје родитеље? Ценимо ли њихову љубав према нама и све што су они учинили за нас, почевши од тешкоћа трудноће, бесаних ноћи нашег раног детињства и до данас? Или више примећујемо оно што сматрамо њиховим недостацима?

Ако не желиш да будеш гори од својих родитеља, не осуђуј их због њихових недостатака. Зато што постоји такав закон: оно што осуђујеш сам ћеш поновити.

Како било, то су твоји родитељи. Одбацујући их, одбацујеш самог себе. Зато их прихвати онакве какву јесу.Реци себи:  „То су моји родитељи! Волим их такве какви јесу“.

Друго. Буди захвално дете.

Признајмо једноставну истину: човек може да другоме да само оно што сам има. Оне квалитете и могућности које имају, родитељи предају теби. Хтели би да дају више, али не могу. Када хоћеш да научиш децу нечему добром, ти увиђаш да је то немогуће ако немаш то добро у себи, а стицање добрих особина изискује доста труда.

Запамти да, за цео живот да не можеш исплатити својим родитељима све добро што су учинили за тебе. Користи могућност да им искажеш своју захвалност и љубав док су живи.

Треће. Поштуј родитеље и помажи им.

Поштовање родитеља није само „застарела“ библијска заповест или обичај источних народа. То је правило живота које диприноси нашем благостању. „Поштовање“ означава, пре свега, однос поштовања унутар себе и у разговорима о својим родитељима. У спољашњем понашању, поштовање означава учтиво, пажљиво обраћање, послушност у разумној мери, трпљење њихових слабости, нарочито у старости. Питај их за савет у важним стварима, смирено слушај критику и прихватај укоре. Ако ниси крив, заштити се такође са поштовањем, памтећи да је твоја правичност мање важна од односа родитеља према теби.

Поштовање ће бити непотпуно, лажно, ако није праћено жељом да им се помогне, бригом о њима и њиховом здрављу, помагањем у пословима у домаћинству.

И запамти: како се ти обраћаш према родитељима, тако ће се твоја деца обраћати према теби.

Четврто. Стави себе на њихово место.

Чешће, а нарочито у конфликтним ситуацијама, труди се да се поставиш на њихово место. Без тога је тешко разумети човека и изаћи изван граница свог ограниченог, егоистичног схватања.

Пето. Имај поверења у родитеље.

Не одбацуј непромишљено ништа што ти они говоре.

Прво, они говоре не због тога да би ти досађивали, него због бриге за тебе. А из добре намере често настаје разуман савет.

Друго, они имају више искуства.

Треће, инстикт, нарочито мајчиног срца, често предлаже праве мисли.

Шесто. Одговарај за себе.

Многа деца користе политику „двојних стандарда“. Они траже да се брине о њима као о деци али да им се даје независност као одраслима.

То је непоштено. Хоћеш да будеш независан као одрастао, узми на себе одговорност укључујући и материјалну страну заједничког живота.

Ради, доноси новац породици. Ако то не радиш, не труди се  да изгледа као да живиш самостално.

Седмо. Моли се за родитеље.

Поменути Руслан из дечијег дома, испричао ми је овакав случај: „Мајка

мог друга је раније пила. Потом је он почео да је одвраћа, молио се за њу и она га је слушала и све мање и мање пила. Али, када је оставила пиће, већ је имала цирозу јетре и умрла је. Да је раније оставила пиће, мој друг не би био у дечијем дому“.

То што је мама по молитвама сина престала да пије и није неко необично чудо. То је обичан плод усрдне и непрестане молитве. Молитва може све! Она може оно што се ни на један други начин не може постићи.

Пошто је Бог љубав, а молитва – обраћање Богу, природно је да је по питањима љубави молитва врло важна. Најпростију молитву: „Господе,  благослови моје родитеље“, могуће је изговарати у себи много пута у току дана, када ум није заузет послом или учењем. Ако се речи молитве изговарају искрено, са осећањем, ни једна реч такве молитве неће пропасти. Свака реч ће увећати љубав међу вама. Наравно, може се молити и за здравље и мир родитеља, побољшање ваших односа и за друге добре ствари.

Ако су родитељи умрли (јер смрт не значи престанак нашег сукоба са њима, ако он није прекинут за живота) само нам молитва и остаје. Наша молитва за њих је – непроцењиво благо које им је потребно више од свега и због чега ће нам опростити све лоше што је било.

Питање је само у томе имамо ли трпљења да се молимо за блиског човека стално. То је јасан показатељ тога колико волимо наше родитеље.

*  *  *

По мери таквог рада на себи у почетку ће ти бити све лакше и лакше да трпиш недостатке родитеља, да прашташ, да се не разљутиш. Ако се ипак и разљутиш и увредиш – брзо моли за опроштај, чак и ако они у нечему нису у праву. Пут љубави, који си изабрао, тражи да, ради мира учиниш све што од тебе зависи.

Затим ћеш осетити да више волиш родитеље. Открићеш у њима такве добре особине које ниси ни претпоставио. То ће се испољити у твом опхођењу према њима. Родитељи ће осетити промену која је у теби настала у почеће исто да се мењају.

Понекад због ненавикнутости, страшно је молити за опроштај. Сташно је учинити први корак у сусрет. Страшно је веровати у добре особине људи.

Лакше ће ти бити да пребродиш тај страх ако одлучиш да не очекујеш у почетку брзе промене код родитеља. Њима је теже него теби да се промене и треба да прође време. Не тражи ништа од њих, тражи само од себе. Ако човек захтева само од себе, нико га не може осујетити, нико га не може зауставити.

Срећно, драги моји!

Извор: Српско-Руско удружење православна породица